Како постоји веровање да: „Деца не знају да лажу“ самим тим, та иста деца постају важан извор информација за цео комшилук. Информација које не би смеле процурити у јавност и које читаву породицу држе подаље од прљавих језика.

Moderna verzija palindroma "Ana voli Milovana"

Почети са коришћењем допинга.

Потекло од бриљантног објашњења трансформације Новака Ђоковића из тенисера који је дисао на шкрге током дужих мечева у играча који у 5. сату меча пун снаге шета и умара ону животињу од Надала.

*Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...*

I odjednom *puf*, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...

Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.

Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.

Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.

Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od *novih kompozitnih mikro fiber materijala* koji će mi partnerku, povećajući *voluminoznost* kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.

Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.

Sloboda kurcu, smrt kurtonima!

* - Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu! *

Једини познат случај коришћења придева "Красан" у српском језику.

Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.

Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Nisu ona prljava zato što ih ne pere, već zato što se konstatno vuku po podu.

Tip koji ulazi u svaku situaciju bez imalo okolišanja i straha.
Imajući u vidu posledice, uvek vrši prvi udarac.

Takav tip ne jebe da l' imaš štanglu tokom napada.
Ne jebe ni da l' je rerna vruća kad vadi ručak.
Čak ni da l' dotična lepotica stoji sa dečkom dok on kreće u startovanje iste.
Jer on je jednostavno mudonja.

Rečenica, kojom u prvi mah zbunimo sagovornika, da bismo kasnije u toku razgovora mogli da ga šetamo na kratkoj uzici.

Prepička o kojoj obični smrtnici mogu samo da maštaju. Omiljena je tema u muškom društvu, ali niko od njih ga nije umočio u nju. Kad se spomene, uvek neko izjavi „ko nju jebe, pa da mu popušim kurac‟.

Питање постављено смарачу. Увек идемо на супротну страну. И журимо.

Radnja koja potvrđuje da postoji još homoseksualniji sinonim za reč maziti, od reči milovati.

Može se poistovjetiti sa Njegoševom "Srce veliko al' snaga mala". Predstavlja veliko prisustvo želje i veliko odsustvo mogućnosti. Bi' ali nema se!

Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.

Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.

I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.

Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.

Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.

Мистерија над мистеријама за 10-годишњег клинца.

У акционом филму „Разбијач“ са Сталонеом, Веслијем Снајпсом и Сандром Булок, главног јунака Џона Спартана одмрзавају након неколико деценија снежне робије не би ли ухватио помахниталог и изблајханог Блејда. Џон се буди у свету који се потпуно разликује од оног који га је поспремио у замрзивач као да је у питању прасица која ни октобар није дочекала.
У том су свету сви насмејани и весели попут хипика, иако нико живи не дува, јер је мара забрањена. Баш као и алкохол и со. Тамо се ни не љубе. Нити се јебу. И што је најбитније - нема веце папира. Они користе ТРИ ШКОЉКЕ.

Након сваког гледања овог ремек-дела филмске уметности, моју балаву памет мучила је мистерија три шкољке. Данима је клиначка машта безуспешно покушавала да дочара смислену употребу шкољки у одржавању хигијене у области пркна. Та незамисливост терала је након пар дана на дизање руку од овог проблема.

До следећег емитовања...
(сва срећа, па извесна телевизија нема тенденцију вишеструког репризирања)

Сленговски потенцијал крије се у Сталонеовом одбијању да научи како се користе три шкољке и инаџијском коришћењу хартије, упркос подсмеху околине.

У старту си се зајебао. Тражио си од ћалета да те пробуди. Боље да си навио усрани аларм и сам устао.
Дакле, сваки ћале то ради са нула емоција, за разлику од кеве, која чак понекад и промени глас док то ради. Дође човек, као да буди неку непознату особу. Јеси му ти син, ал' тада то ''нестаје'', циљ је да те пробуди.
Упали сва могућа светла и пусти све што свира (по могућности неку народњачину тешку). Ролетне диже брзином светлости. Да се што јаче чује.
У случају да се ни тада, његов највећи непријатељ, ТИ, не пробудиш, зна се шта следи. Узима ти прекривач, боли га туки је л' спаваш го, ил' са рибом, рекао си му да треба да будеш будан тад и тад. Али! Ако и тада останеш у хоризонталном положају, готово је. Вода... нећу то спомињат'.

Што је најгоре, у екстремним случајевима је и кева оваква.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Puškica sa pogrešnim odgovorom.