Сваки велики јунак има нешто одакле црпи своју снагу и енергију. Самсону је то била коса, Светом Сави пчеле, Хитлер. Ја не волим помагати људима али се осећам добро и добијем неку врсту елана кад ником никад ништа не кажем. То све носим у себи и не волим да оптерећујем друге. добро ми је. Често одем на једно брдо изнад свог малог места у коме живим, где се налази и један споменик незнаном јунаку, па почнем викати из све снаге. Вичем једно пола сата до сат без престанка, после почнем плакати и заспим у колима. Спавам до ујутру, устајање око седам сати и доручак. Разгибавање, мало вежби и после крећем на посао. На послу сам до три сата. Са колегама сам у пабу до шест. Попијемо по пиће, испричамо се. Време је за вечеру. Купим своју љубав са посла аутомобилом. Идемо у ресторан. Вечерамо. Она ми ту говори неке безвезне ствари. Не интересује ме. Конобар доноси рачун, и ја га ошамарим. Каже ми: "Што сте мe ударили господине ја не осећам бол".

Sve do seksualne revolucije koja je proterala vascelog himena na tamnu stranu vagine, oduzevši mu sve njegove čarobne moći i ustoličila promiskuitet, blud i nemoral sada već kultnom rečenicom "Who's your daddy ?" ove reči su bile poput glogovog koca, srebrnog metka ili venca belog luka, koji su majke koristile da oteraju zle sile od svojih dragih kćeri.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.

Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...

To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...

Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...

Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.

Онај који мрси косе није обична јединка мужјака који своје сексуалне потребе задовољава методом просте пенетрације која се своди на готово животињски чин.
Он не јебе, он води љубав, он није јебач, он је љубавник. Он пали свеће, и точи скупо вино, врсте црно. Латице ружа посуте су путем који води до ђакузија напуњеног етеричним уљима где овај прекаљени трситељ сатима задовољава јединку супротног пола, која се у току процеса неминовно заљубљује у њега. Сматра се да је један од најрепрезентативнијих примерака ове врсте Ричард Гир.

Za razliku od letvičara, lajtvejt radnika na pilani koga krasi brzina i tehnika, dvocolaš mu je sušta suprotnost. Fizičkom konstitucijom Uruk-haia, dlakavošću Gimlija i dobrodušnom naivnošću Hobita predstavlja okosnicu drvnoprerađivačke industrije jugoistočne Evrope. On je sirova snaga i brutalna sila, koja dolazi da rešava posao kad tehnika zakaže - računar je fina i elegantna sprava, ali u nekim slučajevima gluvara i macola jedino rešavaju posao. Njegov zadatak je jednostavan, on je na njega fokusiran: "Preneti 5 metara dugu hrastovu dasku od 2 cola debljine, od tačke A do tačke B."

On predstavlja nebrušeni dijamant brđanske genetike, endemski naseljen u regionu Dinarskih Alpa, stoji kao brend zdravog čoveka sa naših prostora, veoma zajebana konkurencija rošavom flafičastom Francuzu, koji u periodu kad se ne hefta u rč degustira vina iz Provanse čitajući romantičnu poeziju, ili par brkatom Nemcu, koji pekući Bregenwurst kobasice, trlja brk i zamišlja još pokoji pohod na Balkan, vođen željom da svoj svingerskom perverzijom dobrano degradirani genetski materijal, obogati Y hromozimima balkanskih gorštaka.

Dok je dvocolaš bio dete, umesto tetrisa i lego kockica slagao je betonske blokove kad je ćaća gradio ispust za krmke. Dok su zapadnoevropska deca po dijetalnom hlebu trljala Nutelu, njemu je mati u pola vruće pogače, promera k'o rezervni točak Peglice, stavljala red slanine, red kajmaka, red slanine, red kajmaka i tako pe'šest puta. Umesto engri brds igrice, on je kamenom od kupusa gađao komšijinu junad kad mu pređu u detelinu.

Na prelima, obučen u donji deo Eurosport trenerke, pleteni karirani džemper i gumene opanke, obrijan britvom i naprskan Brionom, predstavlja plen za oćnije brđanke, koje razočarane u bledunjave hipstere i slabašne momke, traže utehu u dva kvadrata njegovog ramena za plakanje. Sa brđankom u srećnom braku dobija petoro rumene i zdrave dece, i tako u krug.

Pokušaj izvlačenja kada te uhvate dok pričaš sam sa sobom. Ako nisu čuli šta pričaš, imaš šansu da ispadneš koliko-toliko normalan.

I rđavom kurcu svaka dlaka smeta. Ah ta patnja za savršenostima, nepotrebnim čistotama, i anđelima koji šetaju među nama. Bezbrojna sredstva protiv nesavršenosti: gde si se sakrila mala zla nepravilna nesavršenosti, saćemo te poprskati sjajem, glazurom, voskom i silikonom da dihtuje svet savršen naš, visokorezolutni Joymii. A blagorodne su i vredne te nesavršenosti. Pa zar vam smeta dlaka voljene u supi, zar nije ljubav vući je polako iz prepunih usta musakom ko konac iz zuba i dignuti je na pogled prema suncu i zadovoljno gledati kako se sjaji, jaka, svilkava i plava? Pa kad je Džojs uživao u prdežu svoje drage i setno ga se sećao kao teško vetreće paprikaševštine pa što se i mi ne bismo prepustili različitim, neukorećnim, telesnim prelivima, čudima i otkrivenjima, muzici crijeva i prdežu pičaka?

Zaskočiti svoju poslovnu ženu u kompletu dok se sprema za prezentaciju za reklamu belu od čistote, dok ona nije spremna, nije izdepilirana, ali koga boli kurac, nije stigla da se sredi, ali dlaka niče i probija se, ona želi na sunce dana, iziritirano je crveno međunožje slatko, ah moje pravoslavlje slatko! Slatka označenost, naznaka pokošenih dlaka tek da pokažu slast pola, travke mirisne koje tek niču čvrste i jake, štir plodne zemlje pokošene po kojoj tanki kosci, trnci slačka, prelaze brzo i nevidno, breg na koji bacam biserje, mesečinu i pužev trag, posipam cimet, prah i aromatični kim, mrvim ruzmarin i bosiljak, šećer posut među crne tačke zrnca kafe i nicanja, šećer i kafa pomiješani protivu proliva savršeno glatkog, najlonske reke skrivenih otpadaka koja otiče.

Pa gladak i bijeli pazuh na kojemu se i ne primećuje da su postojale dlake – to je prizor lep nežan i gladak na dodir, uspavljujući, estetski zadovoljavajući, ma skoro renesansni prizor svetice namazne kremom niveom, on joj ljubi glatkost ah pa to je divno. Ali zato je slasnija nehajno podignuta ruka ispod koje se tek primećuje da se budi nešto, da je pred buktanje neobuzdanog baroka, da se to ne može ukrotiti nikako i to njeno stidljivo spuštanje ruke kada uhvati žudni pogled sve to razbuktava sveto životinjstvo i nešto malo više od toga, vodu na usta i kap bistru i bisernu, rosa glansna, naznaka gejzira, polivanja i poplavljivanja. Slast nikad pobeđenih žudnji propadljivog tela, ciklus truljenja, to buđenje koje se ne može suzdržati i sise koje kipte kada se njene ukrste ruke, maljavost koja izbija kao strast njena koja se ne može nikako do kraja ispuniti: veliko žensko koje ždere i ubija veliko muško, na kraju: *od toga se i mudrački mozgovi mute Santa Marija della Salute*.
Kipti i preliva se zagušljivo stenjanje zrnasto svetlo suvišaka, prašina rasparne šupe u njenom prostranom dvorištu iza kuće.

Pa nek i grebe malo, nek boli, nek struže: lepota testerisanja kad se uđe u ritam struganja, zagreje se ploča, i sečivo koje ne seče već sastavlja, bukovo mirisno vlažno drvo ore i drlja velika testera sa koje kaplje znoj, istovremeno mala testerica vrši sitne filigranske igrarije na malom prostoru njene šper ploče, spretno obilazi oko čvora, oka zarobljenog u telu, bubrežića uvaljanog u loju slasti, ćudiljive kvržice. Tvoj sam tesar i stolar, uglaviću ti četri puta nogaru za noć stolnu i prestolnu, zatutkalisaćemo dobro i obilno, kapljaće tutkalo niz nogaru kao moča niz uspravljeno prase ali i zgrade kada se prave namerno se ostave da ljuljaju na vetru da ne budu krhke i krte, tako će i ovaj brenin sto slatkih muka škripati i ljuljati kao čamac privezan u moru smrtnome, beskrajnome samo naša mala smrt, usidrena, le petite morte: još Crnjanski je obraćao pažnju da su Francuskinje strasne ali često prljave.

Друштвено прихватљива курчина.
Кита са китом цвећа.
Џамутка са кошуљом и пуловером.
Гаргија која се уредно јави вашој мамички.
Све у свему, да није курац, звао би се Мирослав.
Али он НЕ ЈЕБЕ.

Neoksvrnuta slika razrušenog grada ili ipak Arene svetluca ispod pretanke folije koja se tako ah tako slasno skida: to siktavo šuškanje iz više klase šuškanja, pa onda taj bogati i blago hrapavi papir koji miriše na *štampu*, na boje, ali taj miris je jedinstven, druga štampa ne miriše tako, pa onda sine sama gola konzerva, tamno, sjajna, žuta ili pak srebrna, uvek to dvojstvo: zlatno i srebrno i nikad nisam mogao da se opredelim koju više volim i dan danas, pa onda taj ritual sa otvaračem za konzerve: on je mali ali zajeban i oštar: njega je ptica neka ispustila, to je ptić bio, pa dok je padao od straha umro ili se očeličio al zadržao oblik taj oštar kljun i njega si mogao samo da zabiješ -negde na sredini oboda konzerve - još si nejak, malo teško je išlo dalje sa otvaranjem koje mora konstantno da ide: *zige zige zige* i podano se uvija lim ispred nas i potmulo izbija zlatno ulje iz tih ritmičkih uboda, ta zlatna tečnost: čisto bogatstvo i diviš se kako neko tako konstantno ide *zige zige zige* i čekaš dan kada ćeš i ti tako *zige zige zige* sve dok ne dođe ptić do kraja - tu blizu početka ziganja i onda sveačno otvaranje jutra i ta srebrnasta boja riba topljenih u sunčev znoj, u sunčevu tečnost, komad sunca sa juga: pozdrav iz Rovinja, pozdrav, evo vam malo spakovanog mora da osetite miris da pojedete jedno more u lepo jutro pa na posao kod Milene Dravić kad ide sa tri ćerke na more.

Kasnije su svuda uveli ovaj prost i nemaštovit sistem samo povučeš i opala – čista glupost i oduzimanje tako slasnog rituala...

Paljba, štura, mrš' bre u kurac!

Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Izraz jašta zamenjuje reči kao "da","naravno","jeste","tako je "..naravno da..."

Неко љуби баку драгу, неког мами гуза мека,
Неко белу љуби јагу, неко воли ред да чека.
Чик покушај да се сетиш? То се, децо, зове _______.
*а) летиш; б) претиш; в) фетиш!*

Необучен, мучен-тучен, непокретан, спутан, сретан,
Тај кад воли да га воли онај ко кад воли - боли:
Што би чика доктор казо, то се зове __________.
*а) безобразно; б) камиказо; в) садо-мазо!*

Од тога се кичма суши, слепе очи, труне мозак,
Али прија телу, души више него ксалол, прозак.
То не воли ко је луд! Име му је, децо _______.
*а) суд; б) труд; в) БЛУД!*

Написано за такмичење

Želja koja se teško zadovoljava, električni impuls sa izvorištem na mestu gde počinje kičmena moždina, negde u onom primalnom delu mozga koji delimo sa zmijama i gušterima. Želja jača od svake druge potrebe, dovoljna da prekine osećaj gladi, žeđi ili umora. Dovoljna da čoveka od smislenog i evolutivno produhovljenog bića pretvori u slinavog idiota.

Želja koja ne poznaje nikakvu granicu i nikakav otpor. Samo zadovoljenje ili samozadovoljavanje.

Zbog čega mi uzimaš predzanju cigaru? Sačekaj da je uzmem, pa ako moraš uzmi zadnju. Slobodno uzmi prvu, ako baš moraš uzmi i celu paklu, osim devetnaeste. Ako nešto volim to je predzanja cigara. Nemam devetnaest godina I nijednog devetnaestog mi kuče nije crklo. Nisam jebao 19 pičaka i nisam na pokeru puko 19 soma . Što ti je toliko teško da shvatiš što je toliko volim? Ja shvatam koliko ti voliš svoju drugu ženu i prvo dete. Peti dan u nedelji i treći vinjak. Pa ti ne jebem drugu ženu i ne diram prvo dete. Ne teram te petkom da mi praviš pomfrit i ne pljujem ti u treći vinjak. Zato odjebi od moje predzanje cigare. Zadnja je kraj. Ovako imam još nade da će nešto da me usere za ovih 5 minuta.

Valjanost upakovana u crnu, plišem iznutra, postavljenu, kutijicu, koja se otvara i zatvara baš kako treba, precizno, onako kako se nekad pisala tehnička slova, kako se nekad peglale pantalone na ivicu, kako se nekad... i tako to...
Tu je šestar i njegova žena (ono što služi za razmer) i neki mali šestarčići, govna, njihova deca dokona. Samo se otac upotrebljava i izgibe radeći a ovi lade svoju hromiranost u crnoj kutijici u ladovini iza naslaganih rokovnika i bole ih ono dole šrafče na zglavku i žirafče u akva parku.
Pa tako i kad vratiš tatu šestara da leži tu među njima, primetna je razlika, on se jadan ofucao, počeo da se ljušti sjaj, odvrće mu se stalno glava a gospođa šestarka ne može ni ono koleno da savije onako nepodmazana pa ne da međukračje časnom šestaru. Pa on šta će mučenik mora svoje normalne šestarske potrebe da zadovolji onda sa nekom bednom uglomerkom kurcolomkom il da se spanđa sa štrokavom rapidografkom što svuda ostavlja mrlje...
A i on, sve teže iscrtava sve šire i šire godove, dok mu jednom ne bude kljoknula glava, tu, na panju, pokušavajući da obuhavti osamdeseti krug...

Вино пије Краљевићу Марко
С побратимом Топлицом Миланом,
А када се вина понапили,
Проговара Топлица Милане:
Побратиме, Краљевићу Марко,
Добро тебе јесте ово вино,
Још да нам је стамболског хашиша,
Би веома нама добро било!
Знадем једног старога дервиша,
Арнаута Хаџима Љимаја,
Што за један перпер оку даје.
Одговара Краљевићу Марко:
Не будали, Топлица Милане,
О каквоме Арнауту збориш?
Кад подвикнем из грла бијела,
Долетеће Равијојла вила,
И донеће горских трава разних,
Биће нама до зоре весеља!
Што велио, тако учинио,
Виче Марко из грла бијела:
Посестримо, Равијојла вило,
Де помози побратиму своме,
Јербо нама досадило вина,
Па би пили вилинскијех трава,
А тако ми срећа не помогла,
Хоћу теби дати товар блага!
Откликује са планине вила:
Није злато ни сребро ни злато,
Већ је драго што је срцу благо,
Ево теби биља свакаквога,
Али немој ове гљиве јести,
Јербо можеш настрадати љуто.
Насмеја се Краљевићу Марко,
Насмеја се из грла бијела,
Па он узе вилинскога биља,
И што узе у десницу руку,
Све у грло он сасу бијело,
А Топлица Милан не смијаше,
Већ сокола посла Арнауту,
Да му овај хашиша донесе.
Гледа Марко, све му дошло мило,
Разних боја свуда по чадору,
Шарац људским гласом попијева,
Топлица се у хрта премеће,
Два му Сунца зашла пред очима,
Два Мјесеца млађана изашла,
А по њима коло од Турака,
Циче зурле, бију таламбаси,
А на Турком главе ни једноме!
Ту се Марко обрадов'о јако:
Мили Боже, ја добријех трава,
Да ме јуче Муса погубио,
Не бих знао шта пропуштам јадан!
Утом му се нешто наоблачи,
Неста виле, неста и Шарина,
Неста бјела свилена чадора,
И Топлице, њему побратима,
Неста Марка, ал остаде Марко,
И то Марку врло чудно беше:
Да га има, а и да га нема.
Кано да је без снаге остао
И без снаге и јуначког тјела,
И постаде Краљевићу Марко
Ситна књига коју пише други,
Чита себе Краљевићу Марко,
Не може се чудом начудити:
Не пише га онај по хартији,
Нит по чему другом што се пише,
Већ по нечем кано огледалу,
Ил шареном зиду некаквоме,
А у плочу некакву тукући,
Са стотином све ситнијех слова.
Па све чита Марко Краљевићу:
Ој јуначе, Вукашинов сине,
Што у моју ситну књигу дође,
Књигу ситну, али о јунаку,
Хоћу тебе сада да проводам
Кано ти што добра Шарца водиш,
Кроз будуће оно што ће доћи,
И будуће ти видети можеш,
Јербо доста појео си трава,
И још ситну гљиву неједицу,
Од које је многи јунак страдо.
Ту се Марко зачудио јако,
Ал је крено куд га овај води
Као сламка међу вихорове,
Толико је остао без снаге.
У чудну је вилајету Марко:
Као да је у дворима неким,
А ко мрежа зидани су двори,
У одаје некакве удара,
Али то су канда стране неке,
Не могаше јадан разумети.
Удараше и десно и лјево,
Док га онај гласом не упути:
Море, Марко, прибери се малко,
Пробај ући у какву одају,
Те ми причај шта си угледао.
Намери се Марко на одају
Са дверима од разнијех боја,
Канда су унутра паунови.
На дверима Фејсбук написано,
А унутра, чудо и несрећа!
Не може се дисат у одаји,
У њој седи и женa и људи,
Колко има у гори дрвећа,
Па још више да је петсто пута.
Ал да седе, ни по муке томе,
Већ о себи свако штошта збори,
Ставља слике некакве пред себе,
Ил од других исте преузима,
Па их неким даје, другим крије.
Ту ни лица сваки други нема,
Већ сви носе неке образине,
Неки јесу у гори дрвеће,
Неки јесу из пјесме јунаци,
Неки јесу кано горске звери,
А за неке не мож' ни казати,
Јер брат брату ни на шта не личе,
А сваки се дере да га чују,
Кано Турци кад одеру јарца,
И гуслари некакви се чују,
Јал су српски, јал су можда турски,
Јали саски, јали су арапски,
Јали неко мачке наке коље.
Прекрсти се Краљевићу Марко,
Дозва Бога и Свету Неђељу,
Па изиђе из тог гадилишта,
Своју да би не запрљо душу,
Закорачи некаквим лагумом.
Глас му рече: линк си изабрао
Који води у чудну одају,
Ту посматрај, Краљевићу Марко,
Па опричај шта си угледао.
Осврну се око себе Марко,
Око њега љепоте ђевојке,
Ја свака је кано Равијојла,
У свакој су зуби од бисера,
Обрвице морске пијавице,
Милина их било погледати,
И од српске вере, и од турске,
И црнијех колко иште душа,
А и жутих ту помало бјеше,
Свака стоји за својим пенџером,
А пенџери нису ко у Срба,
Већ кроз пенџер сву одају видиш.
Загледа се Краљевићу Марко
У пенџере једне цуре младе,
Једва има осамнаест љета,
А тако јој и на пенџер пише.
Ал уђоше до два Арапина,
Црни врази кано ђаволови,
А она се стаде увијати
Ко бештија сотонска некаква,
Па хаљине скидати са себе,
Оста гола међу Арапима.
Све је ово разумео Марко,
Љубио је и он Арапкиње,
Ал кад Арап седло на се стави,
Клече земљи кано коњиц врани,
А она га ђевојка зајаши,
Стаде бичем да га гони црна,
Па је њега пјена попанула.
Кад се она мало издовољи,
Тада приђе другом Арапину
(А овај се веће разгаћио)
Те му поче устима чинити
Што крштена никад не би душа,
А Арап је све за косу вуче
И говори само *оу бич јее*.
То се беше огадило Марку,
Те се Марко растужио љуто,
Не зна куд ће, не зна ни како ће,
Кад на двери од једне одаје
Он угледа икону од злата
Слику Светог Саве и Исуса
И другијех слатких светитеља.
Глас му рече: Ту је чет о Цркви,
Добро пази шта ћеш угледати.
Тамо уђе Краљевићу Марко,
И срце му Сунце огријало:
Тамо виђе лепу Грачаницу,
Раваницу, а и Сопоћане,
И још цркву Пресветога Саве,
На Врачару, усред Биограда,
Којино смо отели од Угра!
Стаде Марко од среће плакати,
Кад угледа: празне стоје цркве,
Око њију урлају гомиле,
Сви урличу ко враг да их гања,
Све би они затрли Турчина
И срушили танке минарете
Све одавде па до Цариграда,
Ал нит знају светог Оченаша,
Нити српски кано људи зборе,
Нити јесу за оштро сјечиво,
Ил за ата ил за копље љуто,
Већ ко стока штоно само блеји,
Тако они њему изгледају.
Посрами се потомака Марко,
Рече себи: дјеце не имати,
То је срећа српска понајвећа.
Па кад виде оца чрнорисца
Како другог чрнорисца јаше,
И угледа пресветог владику,
Како с момком ко дјевојка леже,
И угледа другога владику,
Како леже са децом нејаком,
И мудрога оца Патријарха,
Наследника српске славе Саве,
Како од тог све окреће главу,
Нешто пуче у грудима Марку,
Нешто му се у очима смрачи,
Па он крену куда не видећи,
Ал га вихор ухвати некакав,
Носаше га, њему се чинило,
Три године и неколко дана,
А када је себи дошо мало,
Над њиме је била Равијојла,
И побратим Топлица Милане,
Са очима кано крв јуначка,
Све пушећи из луле хашиша.
Проговара Краљевићу Марко:
Е тако ми Бога и живота,
Посестримо, вило Равијојло,
Нећу више пробат твојих трава,
Већ с Топлицом пушити хашиша
Заливати хашиш рујним вином.
Него мени једно реци право:
Чудан санак ја сам сада снио,
Не могу га теби ни испричат,
Већ исповест дати свештенику;
Јесте л' у њем ишта заистину?
Гледа њега Равијојла вила,
Гледа њега, па све сузе рони,
И не хтеде одговорит Марку.
Неста вила у гори зеленој,
Оста Марко за њом гледајући,
А тешко му беше у грудима,
Па он досу пехар хладна вина
И повуче из луле хашиша.
Те ноћице није спаво Марко.

Песма написана за такмичење
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego

Још једна фаза коју дечаци морају да преброде како би постали људи. Попут животињског зова на парење, у средњошколском добу се јавља жеља да се опроба кафанска атмосфера. Е сад, то не би био угођај да то није она кафана коју су чак и локални клошари престали да обилазе у широком луку.