Вино пије Краљевићу Марко
С побратимом Топлицом Миланом,
А када се вина понапили,
Проговара Топлица Милане:
Побратиме, Краљевићу Марко,
Добро тебе јесте ово вино,
Још да нам је стамболског хашиша,
Би веома нама добро било!
Знадем једног старога дервиша,
Арнаута Хаџима Љимаја,
Што за један перпер оку даје.
Одговара Краљевићу Марко:
Не будали, Топлица Милане,
О каквоме Арнауту збориш?
Кад подвикнем из грла бијела,
Долетеће Равијојла вила,
И донеће горских трава разних,
Биће нама до зоре весеља!
Што велио, тако учинио,
Виче Марко из грла бијела:
Посестримо, Равијојла вило,
Де помози побратиму своме,
Јербо нама досадило вина,
Па би пили вилинскијех трава,
А тако ми срећа не помогла,
Хоћу теби дати товар блага!
Откликује са планине вила:
Није злато ни сребро ни злато,
Већ је драго што је срцу благо,
Ево теби биља свакаквога,
Али немој ове гљиве јести,
Јербо можеш настрадати љуто.
Насмеја се Краљевићу Марко,
Насмеја се из грла бијела,
Па он узе вилинскога биља,
И што узе у десницу руку,
Све у грло он сасу бијело,
А Топлица Милан не смијаше,
Већ сокола посла Арнауту,
Да му овај хашиша донесе.
Гледа Марко, све му дошло мило,
Разних боја свуда по чадору,
Шарац људским гласом попијева,
Топлица се у хрта премеће,
Два му Сунца зашла пред очима,
Два Мјесеца млађана изашла,
А по њима коло од Турака,
Циче зурле, бију таламбаси,
А на Турком главе ни једноме!
Ту се Марко обрадов'о јако:
Мили Боже, ја добријех трава,
Да ме јуче Муса погубио,
Не бих знао шта пропуштам јадан!
Утом му се нешто наоблачи,
Неста виле, неста и Шарина,
Неста бјела свилена чадора,
И Топлице, њему побратима,
Неста Марка, ал остаде Марко,
И то Марку врло чудно беше:
Да га има, а и да га нема.
Кано да је без снаге остао
И без снаге и јуначког тјела,
И постаде Краљевићу Марко
Ситна књига коју пише други,
Чита себе Краљевићу Марко,
Не може се чудом начудити:
Не пише га онај по хартији,
Нит по чему другом што се пише,
Већ по нечем кано огледалу,
Ил шареном зиду некаквоме,
А у плочу некакву тукући,
Са стотином све ситнијех слова.
Па све чита Марко Краљевићу:
Ој јуначе, Вукашинов сине,
Што у моју ситну књигу дође,
Књигу ситну, али о јунаку,
Хоћу тебе сада да проводам
Кано ти што добра Шарца водиш,
Кроз будуће оно што ће доћи,
И будуће ти видети можеш,
Јербо доста појео си трава,
И још ситну гљиву неједицу,
Од које је многи јунак страдо.
Ту се Марко зачудио јако,
Ал је крено куд га овај води
Као сламка међу вихорове,
Толико је остао без снаге.
У чудну је вилајету Марко:
Као да је у дворима неким,
А ко мрежа зидани су двори,
У одаје некакве удара,
Али то су канда стране неке,
Не могаше јадан разумети.
Удараше и десно и лјево,
Док га онај гласом не упути:
Море, Марко, прибери се малко,
Пробај ући у какву одају,
Те ми причај шта си угледао.
Намери се Марко на одају
Са дверима од разнијех боја,
Канда су унутра паунови.
На дверима Фејсбук написано,
А унутра, чудо и несрећа!
Не може се дисат у одаји,
У њој седи и женa и људи,
Колко има у гори дрвећа,
Па још више да је петсто пута.
Ал да седе, ни по муке томе,
Већ о себи свако штошта збори,
Ставља слике некакве пред себе,
Ил од других исте преузима,
Па их неким даје, другим крије.
Ту ни лица сваки други нема,
Већ сви носе неке образине,
Неки јесу у гори дрвеће,
Неки јесу из пјесме јунаци,
Неки јесу кано горске звери,
А за неке не мож' ни казати,
Јер брат брату ни на шта не личе,
А сваки се дере да га чују,
Кано Турци кад одеру јарца,
И гуслари некакви се чују,
Јал су српски, јал су можда турски,
Јали саски, јали су арапски,
Јали неко мачке наке коље.
Прекрсти се Краљевићу Марко,
Дозва Бога и Свету Неђељу,
Па изиђе из тог гадилишта,
Своју да би не запрљо душу,
Закорачи некаквим лагумом.
Глас му рече: линк си изабрао
Који води у чудну одају,
Ту посматрај, Краљевићу Марко,
Па опричај шта си угледао.
Осврну се око себе Марко,
Око њега љепоте ђевојке,
Ја свака је кано Равијојла,
У свакој су зуби од бисера,
Обрвице морске пијавице,
Милина их било погледати,
И од српске вере, и од турске,
И црнијех колко иште душа,
А и жутих ту помало бјеше,
Свака стоји за својим пенџером,
А пенџери нису ко у Срба,
Већ кроз пенџер сву одају видиш.
Загледа се Краљевићу Марко
У пенџере једне цуре младе,
Једва има осамнаест љета,
А тако јој и на пенџер пише.
Ал уђоше до два Арапина,
Црни врази кано ђаволови,
А она се стаде увијати
Ко бештија сотонска некаква,
Па хаљине скидати са себе,
Оста гола међу Арапима.
Све је ово разумео Марко,
Љубио је и он Арапкиње,
Ал кад Арап седло на се стави,
Клече земљи кано коњиц врани,
А она га ђевојка зајаши,
Стаде бичем да га гони црна,
Па је њега пјена попанула.
Кад се она мало издовољи,
Тада приђе другом Арапину
(А овај се веће разгаћио)
Те му поче устима чинити
Што крштена никад не би душа,
А Арап је све за косу вуче
И говори само *оу бич јее*.
То се беше огадило Марку,
Те се Марко растужио љуто,
Не зна куд ће, не зна ни како ће,
Кад на двери од једне одаје
Он угледа икону од злата
Слику Светог Саве и Исуса
И другијех слатких светитеља.
Глас му рече: Ту је чет о Цркви,
Добро пази шта ћеш угледати.
Тамо уђе Краљевићу Марко,
И срце му Сунце огријало:
Тамо виђе лепу Грачаницу,
Раваницу, а и Сопоћане,
И још цркву Пресветога Саве,
На Врачару, усред Биограда,
Којино смо отели од Угра!
Стаде Марко од среће плакати,
Кад угледа: празне стоје цркве,
Око њију урлају гомиле,
Сви урличу ко враг да их гања,
Све би они затрли Турчина
И срушили танке минарете
Све одавде па до Цариграда,
Ал нит знају светог Оченаша,
Нити српски кано људи зборе,
Нити јесу за оштро сјечиво,
Ил за ата ил за копље љуто,
Већ ко стока штоно само блеји,
Тако они њему изгледају.
Посрами се потомака Марко,
Рече себи: дјеце не имати,
То је срећа српска понајвећа.
Па кад виде оца чрнорисца
Како другог чрнорисца јаше,
И угледа пресветог владику,
Како с момком ко дјевојка леже,
И угледа другога владику,
Како леже са децом нејаком,
И мудрога оца Патријарха,
Наследника српске славе Саве,
Како од тог све окреће главу,
Нешто пуче у грудима Марку,
Нешто му се у очима смрачи,
Па он крену куда не видећи,
Ал га вихор ухвати некакав,
Носаше га, њему се чинило,
Три године и неколко дана,
А када је себи дошо мало,
Над њиме је била Равијојла,
И побратим Топлица Милане,
Са очима кано крв јуначка,
Све пушећи из луле хашиша.
Проговара Краљевићу Марко:
Е тако ми Бога и живота,
Посестримо, вило Равијојло,
Нећу више пробат твојих трава,
Већ с Топлицом пушити хашиша
Заливати хашиш рујним вином.
Него мени једно реци право:
Чудан санак ја сам сада снио,
Не могу га теби ни испричат,
Већ исповест дати свештенику;
Јесте л' у њем ишта заистину?
Гледа њега Равијојла вила,
Гледа њега, па све сузе рони,
И не хтеде одговорит Марку.
Неста вила у гори зеленој,
Оста Марко за њом гледајући,
А тешко му беше у грудима,
Па он досу пехар хладна вина
И повуче из луле хашиша.
Те ноћице није спаво Марко.

Песма написана за такмичење
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego