Sasvim korisna stvar kad se nađe na glavi rudara, apsolutno nepotrebna na glavi političara. Uprkos tome, političari ga redovno stavljaju na glavu verovatno sa uverenjem da će time prikazati sebe u svetlu nekog velikog radnika koji ume da se spontano stopi sa ostalim radnicima i shvati njihove probleme. Suprotno njihovim nadanjima, jedino što postižu je čvrsto uveravanje građana da ih kombinacija odelo plas šlem čini retardiranim populistima sa mogućnošću kliničkog utvrđivanja perverznih fetiša.

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

Uzrok mnogih sposobnosti.

Дођу момци на Новогодишњу журку, дођу девојке. Понапијају се.
Неки дечко пољуби неку девојку. Разиђу се на 15 минута. Тај дечко пољуби другу девојку. То види она прва. Гледа га бледо 3 секунде, па пољуби другог.
Онај први дечко јој прилази након два сата и пољуби је.

Patriotski odgovor srpskih turista kada prave sranja u inostranstvu i pitaju ih odakle su.

Назив за јако алкохолно пиће, које поред физичког бола, на тренутак неутралише и онај много тежи.

Procedura za koju mogu samo da pretpostavim da je odrađena tako što je opština Novi Beograd, usled nedostatka osoblja, spojila Odeljenje za projektovanje ulica i Odeljenje za testiranje dopa, pa su angažovali ona dva lika koji glume Džeja i Tihog Boba, i unapred ih isplatili u masnom granju, kreku i barbituratima. Zapravo verujem da je čitav Bulevar AVNOJ-a nastao kada im je Džejson Li upao u kancelariju i rešio da obori lični rekord od šest lajni iz cuga.
Za razliku od Dorćola, Banovog Brda ili Zemuna gde potez Neka Ulica 19 - Neka Ulica 20 zahteva par metara šetnje, na Novom Beogradu je to dug put samospoznaje, psihofizičkih iskušenja i Tomb-Raider-olikih kvestova "popni se ovde-prođi kroz taj prolaz-e sad povuci ovu polugu".

Hipotetički naravno. Na Novom Beogradu ne postoji Neka Ulica 19, na Novom Beogradu sve ulice počinju od 150.

Loše prikriven poziv za raskid.

-Književnik kome Srbi ne mogu da oproste to što je njihov sunarodnik katoličke veroispovesti, koji se rodio u Bosni.

-Književnik kome Hrvati ne mogu da oproste to što je katolik srpskog porekla, koji se rodio u Bosni.

-Književnik kome Bošnjaci ne mogu da oproste to što se uopšte i rodio.

Ne, to nije onaj bradati, masni lik sa zarđalom satarom koji živi u jednoj šupi u Kaluđerici iz koje izlazi samo kada se igraju utakmice i kada treba da se piša protivničkom navijaču u levu nozdrvu. Nije taj huligan.

Ovo je sasvim druga, nova vrsta. On ne lomi glave i izloge već sportski duh igrača na terenu. Bezobarzno. Glasno i često se dere, ua i bu, zviždi i diše između poena. Još se pritom ne obuče kao za svadbu, nego obično, za grad. Sramota. Ponekad se, na zaprepašćenje svih, prodere i na sudiju. Hrani se zabezeknutim pogledima fine i uglađene snobovske publike. Jasno se izdvaja od vidi-onu-šta-je-obukla, koji-je-ovo-sport i do-jaja-snimila-me-kamera navijača, koji su verni pratioci ovog sporta.

Kada se spremate za tusiranje, pune su vam ruke peskira, majica, i sl, pa nabijete bokserice na glavu sa nogavicama zabacenim pozadi i na stranu. Ostavlja blaze posledice na nevine slucajne posmatrace i komentare tipa boze me sacuvaj ili ti nisi normalan itd...

Očajan uzvik na predstojeći nemili događaj u izvođenju jednog pijanca. I dok pravi domaćini napujdaju džukelu iz avlije, kod ostalih sve ostane samo na uzviku.

Devojka koja svima daje podjednako.

Vruć vetar.

Kad pijan u neznanju smuvaš neku rođaku koju do tada nikad nisi video.

Lik sa tribine zadužen za baklje i ostala pirotehnička sredstva.

Obeležen si za vijek i vjekova. Zalepljena ti je etiketa na sred čela po kojoj će te ljudi prepoznavati širom sveta. Čak i kad ne budeš kriv, prst optužbe će biti uperen ka tebi kao glavnom i odgovornom za sve nedaće i neprilike, jer je narodu željan pravde i pronalaženja nekoga za okriviti, ali narod nema vremena da traži novog krivca, pa će se okrenuti starom. A to si, pogađaš, ti.
I ma koliko se trudio da se pokažeš u novom ruhu, negativna aura koju si ranije stekao će ti konstantno visiti nad glavom, ne dozvoljavajući ti da se oslobodiš dosadnih duhova prošlosti.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Najtipičniji i najpoznatiji predstavnik pojave koja se može opisati kao "J'ooo, vidi onaj R.A.T.M. š'o je dobar, 'ajmo i mi tako, iako nemamo ni ideju, a ni koncept, pa čak ni kontekst, a kamoli filozofiju ili iskrenost, talenat ili izgled, a o mozkgu da i ne govorimo...'.

Koncept pesama Linkin Parka je sledeči:
jedan lik se krajnje iritantno dernja u pokusaju da peva i glumi valjda neke melodik pank pevače, a kada se umori od toliko naprezanja, u pomoc uskače drugi lik koji smiruje situaciju nekim, kao, repovanjem. U stvari je njegova uloga izuzetno korisna posto služi kao prevođenje vrištanja koje je usledilo pre njegove deonice.

Primer:
lik 1: - KAKO SAM SE SMORIOOOOO, AL' SAM SE SMORIOOOOO!!!!11ONE
lik 2: - on se smorio, al' se smorio...

Ovaj primer takođe predstavlja interesantan metaforicki pristup pisanju tekstova Linkin Parka. Ovde se radi o svojevrsnoj socijalnoj kritici, alegoriji koja odiše jednostavnošću i iskrenošću (al' sam se smorioooo).

Što se tiče muzičke podloge u umetnickom radu Linkin Parka, ona uključuje gitare koje moraju da pište i vrište bez nekog preteranog smisla, a ako smisla ima, obično se radi o gitarskoj izvedbi popularne melodije "Na kraj sela, žuta kuća" ili pak "Danas nam je divan dan". U obzir dolazi korišćenje pragova samo preko 12-og (ukljucujuci i 12.) jer gitara u muzici "Linkin Parka" ima svojevrsnu ulogu, a to je da se takmiči u iritantnosti sa glasom lika 1, što ipak ne uspeva.

Један тренутак у животу у коме се све промени, на горе. Онај тренутак кад завршиш у говнима па још и пустиш воду у нади да ће се говна спрати, да ћеш наставити свој живот, другачији, али се надаш бољем. У најгорем случају надаш се да ће бити само другачији. У том тренутку завршиш у мешавини пишаће, гована и воде која се креће невероватном брзином, брзином која додатно отежава бег из те смесе. Упорно се трудиш да се држиш оног најмањег зла, воде. Вода је онај трачак наде у тој безизлазној ситуацији у коју си себе увалио, али говна и пишаћа доминирају у смеси...