Odlikuje ga veoma brz govor sa dosta psovki. Ako budete nekad pričali sa Fočakom možete čuti riječi jašo, jaro, buraz, tebreks, kuku jada, pičko, bajda, vazda, jašta radi,... a psovka jebem ti mamu je uzrečica.

Nedelja, 11. septembar 2011. U 21:00.
Nova epizoda Insajdera – (Ne)moć Kaizena.

Naša hrabra istraživačka novinarka Brankica Stanković ulazi u mračne hodnike Vukajlije gde će pokušati da odgonetne neka od najbitnijih pitanja. Ko je Kaizen? Zašto se svi boje moderatora i da li su oni stvarno Kaizenova policija koja guši slobodarski duh ovog sajta, surovo se obračunavajući sa neistomišljenicima? Da li se na Vukajliji stvarno planira državni prevrat i ko je Gorila? Da li je to jedini borac za pravdu na sajtu ili je samo ucenjivač koji hoće Kaizenu da uzme pare?
Ko su Gorilini Svedoci? Da li sile mraka planiraju Kaizenov atentat? Da li je istina ono što tvrde Kaizenovi protivnici da je on zajedno sa Moderatorima uhapsio Caru, jednog od lidera destruktivne struje Kaizenovih protivnika i drži ga u svom privatnom zatvoru u Donjim Pičkovcima ili je Cara ustvari Gorila? Da li je kult Radeta Lackovića samo još jedna u nizu sekti koje su nastale na Vukajliji ili religija koja će na kraju ujediniti svet i šta o tome misli Srpska Pravoslavna Crkva?
Saznajte u emisiji Insajder – (Ne)moć Kaizena.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Каква је да је, моја је, бољу земљу немам, нити бољу тражим.
Кад ми дође крај биће ми част да ме она покрије.

U Tarzaniji se žešće zakuvalo. Mojim dolaskom, šanse su postale veće...da sva trojca završimo na urgentnom. Zapata je u problemu. Treba pomoći čoveku.
Skačem na Vajsmilera u stilu Žan Žak Ru....u stilu Žan Klod Van Dama, nogama mu obavijam glavu i baš u tom trenutku se prisećam da ne posedujem znanje baš nijedne veštine da bi ovaj potez uspeo. Telo mi pada na zemlju, ali noge ostaju na ramenima Vajsa...a zna se šta se radi kad su vam nečije noge na ramenima. E pa zna i Džoni. Najebali smo. Frenkija ni od korova.

Koka-kola, Marlboro, Suzuki. Mesto na koje izlaze mladi i mlade. Zbog ovih drugih nataloži se tu i štogod matorih. Kič i šundčina-tako kažu. Sad, pošto sam poslednji put izašao u lokal koji nema karirane stoljnjake na stolovima i ima pisoar, kad je Mijatović pogodio prečku. Reko' sebi, izadji-šta te košta. To da itekako košta sam kasnije shvatio.

Ulazimo, pretresli nas. Dobro, to je lepo. Sigurnost je važna. Skoro gole žene igraju na šanku, to im je pos'o. Ove kojima to nije posao su samo za nijansu manje gole i ne igraju na šanku. I to je lepo-šta fali golim ženama? Uštekasmo nekako mesto za šankom. Gužva-puca! Gledam cene, skupo-ali ko ga jebe. Nismo ni mi golje. Samo prošle nedelje sam lično izvršio utovar-istovar preko dve tone cevi i rebrastih radijatora. Ima se.

Muziku znam, šuče svaki dan iz radija u kamionu, majstor voli kad zavija. Ovde peva neka Selma, dobra jebemlije. Utom, puče flaša-puče pička-stade Selma. Tuča. Dođoše oni što su nas pretresali i izbaciše ih sve đumle napolje. Nastavi Selma. To je isto lepo. Marva je napolju. Uguraše nam se neke klinke u punkt, nema veze, klinke su-ne smetaju.

Stvarno, nisu mogli bolje ime da mu daju. I, šta tražimo ovde Frenk i ja? Svako treba da ponekad probudi unutrašnjeg džibera. Odmah mi se svidelo ovo mesto. Vajsmileri svuda oko nas. Možda nemaju dugu kosu i lokvanj ćega ali svakako ispustaju karakteristične krike. Eno je i Džejn, zajahala je šipku. Možda nije engleska plemkinja ali svakako je moldavska boginja Irina.. Čita...upravo me pretresao i pitao da li sam uneo bazuku.Tu je i Winamp DJ pusta Milka Canić remix.Čak i na Fešn Ti VI-ju džangl motivi. Frenki odmah napeo neku. Njene drugarice se raspituju za mene. On ih laže da sam oženjen, aludirajući na činjenicu da bezuspešno muvam jednu ribu 100 god. Urnisala me. Neću jebati.Puk'o sam. Samo napred braćela...moj put se razlikuje večeras.

Ultimativno oružje. U crtaću sa Duškom Dugouškom onaj ludi Marsovac hteo njime da uništi Zemlju jer mu zaklanja pogled na Veneru.Svaki normalan isfrustriran čovek ga poželi par puta dnevno.

Питање које ме увек коштало батина родитеља, када сам као клинац питао родбину која нам дође у госте. Сасвим безазлено, све у нади да ће ми одговорити "два-три дана сине", на шта бих ја био срећан јер бих се дуже играо са њиховом децом.

Ако 10 минута нико није написао дефиницију, а ти искористиш прилику и објавиш своју, за 10 секунди ће 10 аутора објавити по дефиницију, што ће твоју истерати на другу страну.

Нај досаднија ствар на свету. Шта ту има дасе губи време? Као у неком анфитеатру седимо.Бољеје да миришем цвејће.Наћићу неки филм и гледаћу га на проектору.Незнам зашто се уопште предае србски језик.Па нећу ја да будем прецедник па да морам да знам србски.Не дам даме заебавају.Ко да ћу да будем већи патријота.Идем на вукајлију да окачим неки постер и напишем неку дефинициу.

Када у гомили од 2000 људи прднеш, сви ће се окренути ка теби.
Када међу 200 чланова напишеш дефиницију само 20 ће је видети.

Ако пре и после твоје дефиниције има по 10 много лоших дефиниција, не вреди ти ни да напишеш ремек дело.
Минуси углавном иду по инерцији.

Победник на следећим парламентарним изборима.

Posle Tarzan, Rambo i Brus Li, novo ime koje je zbog popularnosti jednog filma ili glumca sve učestalije među Romskom populacijom.

Хемија. Варница на релацији између двоје људи, без које се не може развити права веза. Све његове приче, жваке, развлачење солажа на гитари, потписивање за Чукарички, а касније и за Депортиво, неће надмашити једноставни контакт очима између двоје правих људи на правом месту. Ни њене кратке сукње, избацивање попрсја, поздрави на ходнику и колутање очима, неће постићи ништа, сем можда подизања јарбола испод његових панталона. Са њом ће се осећати као да чита оно што је Опра у својој задњој емисији препоручила, уместо књиге која га заиста интересује.

Без жишке, њене приче се неће чути од Канзасове баладе "Прашина на ветру", која одзвања у његовој глави, њена рука иако топла, чиниће се као ледена флаша БИПовог пива, извучена са дна Ободовог замрзивача, а када треба да је пољуби, неће осетити ништа сем гурања језика у празну, стерилну теглу за паковање корнишона. Она ће се његовим фазонима у почетку смејати, док ће јој убрзо постати интересантне, колико и извале Шурдиног ујака, након двеста четрдесет седмог праћења серије "Врућ ветар". Временом ће се удаљавати, јер им је на самом старту недостајао основни елемент. Када је он приликом само једног њеног погледа, срећан као циганче кад се попне на трактор, када схвати суштину песме "Отров" Алиса Купера, и када се након узимања њеног броја, први пут плаши да пет година стар, деформисан телефон, не падне на земљу и изгуби меморију, е то је јебена жишка.