...Odlazim u "Rupu" u jednom trenutku, u narodu poznatiju kao "Akademiju", mnogi je zovu i "Džamija". Treba da se nađem sa ortacima. Kasnim. Ne zatičem ih sve, srećem druge, i sa njima blejim. Pada ponuda za privatnu žurku i odlazim. Žurka privatna ko žurka, grljenje, ljubljenje i smor na kraju. Izlazim. Krećem peške kući, nije da je blizu, ali prija mi šetnja po snegu koji je prekrio grad. Ubrzo potom srećem džukca na ulici koji mi posle jedno 200 metara prilazi. Pada nepoverenje i strah sa obe strane. Prilazim mu prvi, i oslovljavam ga sa: De si pas. Pada njuškanje i postajemo prijatelji. ... Prati me putem na takvom odstojanju da taksisti koji prolaze pomisle da je moj pas i da nisam pijana budala koja pešači bez keša jer nema isti, već neko ko šeta psa po komšiluku. Počinjem da gotivim psa zbog toga. Prolazimo kroz teritorije zajedno koje nisu naše. Smanjuje odstojanje između nas. U jednom trenutku, pas skreće, odlazi i ja pomislih: Hvala ti psu na društvu, i nastavljam dalje. Stiže me posle dva minuta. Nastavljamo ćutke dalje put. Postaje mi glupo što ga toliko cimam da mi pravi društvo i minut nakon što sam to pomislio on staje i ja mu govorim da ide "kući". Pas staje i okreće, pomišljam u sebi opet hvala ti na društvu. Nepun sekund nakon toga, opet me stiže. Opet ga mazim jer nemam kako drugačije da mu se zahvalim. Stižemo do mog ulaza. Mazim ga poslednji put, osećam gnedlu u grlu i odlazim. Zatvaram vrata ulaza psu pred nosem. Krećem par koraka i zastajem. Stojim tako nepomičan par sekundi i vraćam se i otvaram ulazna vrata. Pas, koji do tog trenutka bio ispred isti se pomera par metara. Pokušavam opet da ga pomazim, kao da želim da se izvinim i zahvalim u isto vreme. Pas se sklanja, bukvalno kao da mi govori: Izdao si me i ako to ničim nisam zaslužio. Sve fekalije, govna i prolivi Univerzuma slivaju se po meni. Pokiso, ponovo zatvaram vrata ulaza.
Čovek je davno shvatio da mu je pas najbolji prijatelj. Shvatio je to zato što nijedan čovek na svetu ne može ukazati drugom tako bezkompromisno poverenje, koje i ako je stečeno za minut do smrti neće biti dovedeno u pitanje.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Obuća kao stvorena da izazove kurcšlus, kako u društvu, tako i u mozgu pojedinca suočenog sa njima. S jedne strane, to su klompe najobičnije i kao takvima im je sudski zabranjen prilazak registru kul stvari na bliže od 3 miliona neurona, te su zauvek osuđene na to da borave u istoj kategoriji kao karling, fotkanje koncerta, donošenje jabuke razrednoj i oni kurci oko vrata na kojima ti visi mobilni. S druge strane, kroksice su prva autentična obuća budućnosti, skroz proizvod 21. veka. Futuristički materijal. X. Potpuna fokusiranost na udobnost koju očekuju generacije stasale u patikama. X. Debilno ime smišljeno tako da bi bilo „brend“ i koje ih je nekako uprkos svim fundamentalnim silama prirode povezalo sa krokodilima, iako nikakva zdravorazumska veza ne postoji osim što su valjda prvo bile zelene. X. U praksi, susreću se na hipsterkama koje ih kombinuju sa mrežastim navlakušicama dozglobušicama i na muževima zaleđenih osmeha dan posle rođendana.
- Ahahahaha šta ti je to na nogama - Replika papuča koje su nosili hašašini iz Alamuta, čini korake lakim poput lahora i nečujnim poput stene.
Glasovna promena sa kojom se najčešće srećete u psovkama, iako verovatno niste svesni toga. Dva "U" se stapaju u jedan glas, koji se izgovara "produženo".
- Brate, 'si čuo? Mare popio batine, završio urgentnom! ----------------------------------------------------------- Dejo Savićević Genije: Jebem te usta škrbava, pičko jedna, dođi 'vamo purgeru!
Kratak siže: u početku Gabrijela živi u štali, nema jednu nogu, gluva je, slepa, nepismena i siromašna. Nema za hranu pa mora da jede šljunak. Posle 100 epizoda Gabrijela i vidi i čuje. U 120-toj epizodi izraste joj noga. U 150-toj epizodi postaje direktor banke. U 250-toj epizodi dobija napad slepog creva, svi muskarci u seriji plaču. U 300-toj epizodi saznaje da ima oca, brata, majku, očuha, jetvru i svekrvu, i da su svi oni veoma bogati te je samim tim i ona bogata naslednica. Svi muskarci u seriji plaču. U 312-toj epizodi saznaje da joj je otac sam sebi brat blizanac a da joj je majka umrla čim se rodila. Svi plaču, naročito se u tome ističu muški likovi. Dve epizode kasnije banka koju vodi bankrotira, svi je mrze, ona plače, svi u seriji plaču. Plače i režiser i scenarista i koscenarista. Ta epopeja traje cirka 20 epizoda. U 340 epizodi vraća se do štale u kojoj se rodila i tamo joj gatara kaže da ce imati sreće u životu. Plače Gabrijela, plače gatara, plaču svi muskarci u seriji, plače moja baba koja prati tu seriju, plačem i ja jer je Gabrijelu konačno krenulo. Na kraju, posle 500 epizoda proročanstvo se ispuni, moja baba počinje da prati drugu špansku seriju u kojoj, na početku, Lusinda živi u štali, nema jednu nogu, gluva je i slepa...
Ako ne znaš šta bi upisao posle srednje, talentovan si, ali za više stvari odjednom i zajedno, a ti nikako da se odlučiš za jednu, a ako se odlučiš za jednu, dosadiće ti, nisi bio neki đak, više su te interesovale stvari od kojih se živi, npr. mjuza, alkohol, ribe, alkohol, dobar provod, alkohol, klubovi, alkohol, familija ti je legla na vrat da upišeš nešto, jer "naše dete mora da ima fakultet" ali da bude korisno npr."eto možeš medicinu" a ti em što nemaš prosek, em se onesvešćuješ pri pogledu na krv, ako nemaš neke jasnije planove o budućnosti, a i koji će ti, e, onda upišeš pravni.
Nebo se otvara i nesebično daruje! Zrak duševnog prosvetljenja pada nam na uboga lica! Osećate li kako se gorčina gradskog života pretapa u eliksir parasimpatikusa u kotlu Vaše natmurene svakodnevice? Osećate toplinu? To se otčepljuje tobogan kog su naslage kulturne i materijalne korozije i čamotinja rutine odavno blokirale. A taj tobogan je put ka nirvani, put ka hedonističkoj oazi, sklonište od opšte lelemudije i dušmanluka s kojom imamo čast da se družimo na dnevnoj bazi. Da ponovim, nebo se otvara i nesebično daruje.
Daruje nam elektronsko-mehaničkog mesiju, rešenje za odrpane nerve i žuljevite šake: prečistača, ne samo vazduha, već i pohabanog razuma i oslabljenog duha. On jonizuje! Ne samo sićušne čestice, nego i samu našu pojavu. Krišom nam krade elektron iz poslednje ljuske ličnosti i pretvara nas u krajnje pozitivnog nepokolebljivog stoika sazdanog od testa optimizma. Noćno svetlo kažete? Pre bih rekao sveprisutni svetionik, dugo ksenonsko svetlo na autoputu ka izbavljenju, ili čak skromni skeledžija preko Hadove reke.
Zar sve ovo u jednom paketu?
Koliko god neverovatno zvučalo, istina je. Ovakav sklop postoji i ponosito se smeška sa televizijskog ekrana. Funkcionalnost kakve nema u tri sistema Mlečnog puta. Čedo inženjera i indijanskih vračeva, protkano prostošću alpske čobanice, može biti Vaše za simboličnu količinu dukata, u četiri jednake mesečne rate.
Ta, zašto biste se premišljali i uskratili sebi portal ka dimenziji u kojoj ste Vi jedini kovač i jedini arhe, jedini uzrok svega i jedini cilj svega? Nabavite jonizator ozonizator noćno svetlo i uzdignite se na nivo starih Maja i svevidećeg oka.
-Ukoliko poručite u sledećih trideset minuta, poklanjamo Vam i priručnik za spoznaju astralne projekcije u više kvantnih stanja.
U početku izgleda kao festival nevidjenih razmera. Sjate se ljudi sa svih strana. Autoput zakrčen, zastave lepršaju na krovovima, prozorima i haubama automobila, sirene na sve strane. Na stadionu je već pripremljena navijačka koreografija kakvu nema nijedna reprezentacija. Sve je spremno za veliki spektakl i igrači polako izlaze na teren. Ceo stadion u bojama zastave Srbije peva himnu (ispisana je na poledjini papira od koreografije, za onog ko je ne zna). Zviždi se protivnicima jer su oni naši ljuti rivali. Euforija, utakmica decenije i praznik fudbala. Sve izgleda kao svetkovina dok ne počne sama utakmica:
- 1 min- Svi su već razočarani postavom i pokušajem selektora da zajebe protivnika iznadjenjem u vidu nekog balvana za kog cela Srbija smatra da ga gura menadžer. - 5 min. - Psovanje majki bočnim igračima (Krasić, Jovanović, Tošić, ..) jer su telad, škrti su i uporno koriste jednu te istu fintu kojom ni Dačića ne bi predribrali. - 10 min. - KO NE SKAČE TAJ JE ŠIPTAR OOO OOO OOO!!! - 15 min. - Na tapetu su centralni i zadnji vezni (Kuzmanović, Ninković, Milijaš, Petrović..) jer su izgubljeni u vremenu i prostoru i ne umeju da povežu odbranu i napad. - 20 min. - TOLE ODLAZI, TOLE ODLAZI!!!! - 25 min. - Majke napadača ( Pantelić, Žigić, Mrdja..) su sledeće na listi oplođavanja jer njihovih sinova nigde nije bilo prethodnih 25 minuta. - 35 min. - SPASI SRBIJU I UBIJ SE BORISE, BORISE !!! - 45 min. - Zviždanje igračima dok odlaze na (ne)zasluženu pauzu. - 45 min. DP - Blagi optimizam u vidu vikanja "SRBIJAA !!"sa juga na sever i obratno. - 60 min. Utakmica je ušla u ritam kakav nije imao ni meč Kasparov - Spaski. - 76 min. Monotonija na tribinama koju povremeno razbija prenapaljena srbenda koja se dere u vapajima i suzama sa rečenicom "NE IGRA SE TAKO ZA SRBIJU, PIČKE PRODANEEEEE!!! .. - 86 min. Poučeni gužvom prilikom dolaska dosta ljudi je već napustilo stadion. - 93 min. Kraj 0-0. Zviždanje, psovanje, vredjanje, razvaljivanje i bacanje stolica pojedinaca. Ostali napuštaju stadion užasnuti činjenicom na šta su potrošili pare za prevoz i ulaz.
