Bosanac je... Bosanac je tipični dobroćudni veseljak. Štono bi rekli - duša od čoveka. Vazda nasmejan, spreman za šegu, za dobru kapljicu i za druženje. Patentirao je sevdah. Zna kako da uživa za sve pare.
Kažu, Bosanci su glupi. Ne, nisu glupi, no su samo naivni. I to su naivni upravo zbog svoje dobroćudnosti, jer svakoga koga upoznaju vide kao jarana i kao najrođenijeg. Stave ga pored sebe za astalom, odnose se prema njemu kao da je život za njih dao. Loš čovek dobra dela okuži svojim rečima. Tako i naš Bosanac postade najednom glupak.
Bosanaca više nema. Posle prvog ispaljenog metka su nestali. Jednom kada nešto pukne duboko u srcu, kada se onaj jastuk što ga dušom zovemo raspori, tada više povratka nema. Rasturila se raja na sve četiri strane sveta. Rasturili su se zanavijek, iako su mnogi i dalje jedni pored drugih.
Oni što Bosancima i dalje sebe nazivaju, oni su i dalje dobroćudni, veseli i gostoljubivi. Zadržali su ono najbolje. Šta će, drugojačije ni ne znaju, a ni ne žele da znaju. Ono su što su i to se ne može promeniti. Samo, ima u njihovom osmehu nešto, u njihovom pogledu i njihovom smehu: ima neka nit, neki ton, neka sjena - sjena sećanja. To sećanje je spomenik koji niko u budućnosti obilaziti neće.
No, Bosanac će se uvek nasmejati onako gromko kako ume (specifičnim smehom dobričine) i udariće brigu na veselje. Šta će čovek drugo, no sevdačiti - problema će uvek biti, zato će i popit po još jednu - za sreću.
Čovek jedan, Sarajlija (onaj ko zna, taj će ovu reč "Sarajlija" odmah u sebi čuti onako kako je prave Sarajlije izgovaraju), zadesio se za vreme početka rata u Srbiji, na odsluženju vojnog roka. Ostao je tu, jer tako su se okolnosti pogodile (ćale njegov, vojno lice, dobio prekomandu tu; a, imali su tu i neke rodbine). Uvek je on bio Bosanac, za sve i svakoga - za prijatelje nove, poznanike, komšije. I nije ga bilo sram, nikada.
Uostalom, zašto bi, kada je likčina neviđena - drugarčina kakve nema. Ne možeš se na njega naljutiti ni kada vam se neki njegovi stavovi ne sviđaju, jer znaš da on niti išta loše tebi misli, niti išta protiv tebe ima. Što pomisli, to i kaže i kraj. Takav je čovek. Ali, popiće sa tobom još koju uvek i biće uvek čovek veći od najvećeg čoveka koga ste ikada upoznali.
Udari mu sin glavu prilikom pada. Čvoruga ogromna, al' ovaj ni da zaplače - suze jedne nema. Kaže mu ćaća: "k'o da ga Bosanac napravio!" i odmah se nasmeje. Uvek šega.
No, Srbin je i to će uvek biti. Zna ko su mu preci i šta je rodom. Ponosan je time i nikada neće po sebi pljunuti. Isto tako neće pljunuti na ono odakle dolazi i ono što je deo njega samoga. Jer, ako prezireš deo sebe, kakav čovek onda možeš biti?
Mmmm, melezanke!
Oduvek sam se pitao kako nastaju ova pohotna bića, aksiomi senzualnosti. Mislio sam da Svevišnji ima neki programčić nalik pandurskom foto-robotu, pa u trenucima dokolice slaže puzle i beleži reakcije ''onoga što plodi device vantelesno''.
Sad znam da se suprotnosti privlače. I da se ljudi jebu na svakom ćošku.
Crnac i belkinja: On ne zna da repuje. Njoj dužina i obim jesu bitni.
Belac i crnikinja: On je previše gledao 'eboni' sekciju na jupornu. Ona je čula da život postoji i izvan Harlema.
Azijat i belkinja: On je sin genseka KP Kine. Njoj je uzor Jovanka Broz.
Azijat i crnkinja: On je vlasnik kineskog restorana. Ona voli da jede.
Belac i azijatkinja: On smatra da mu je veliki. Njoj je dosadilo pakovanje Kinder jaja.
Crnac i azijatkinja: Njega pali kad džara dijafragmu. Ona voli Kurosavu. Iz Japana je.
Čovekov najbolji prijatelj. Uvek je tu, blizu. Lagano se njegov zvuk prostire vazduhom, treperenjem izaziva, mami na taj slatki noćni greh... Eh moj Obodine. Tako si ti mog tatu kada je bio mali terao da iz tebe ukrade mleko, sada i mene zoveš umilim zvukom tvog 35-ogodišnjeg motora. Krao sam mleko, kasnije sam u tebi pronalazio one najslađe ostatke od filova za torte, krili su ih od mene. Pa onda prve šnicle bez hleba, onako hladne i sočne, nakapane malo sokom od višanja iz gornje pregrade.
A nije samo unutrašnjost tvoja mamila, već i spoljašnjost. lepio sam po tebi Betmena i Nindža Kornjače, znam da ti se svidelo, jer sve si više i više milozvučniji, a tako ipak miran i tih, ne kao tvoja ortakinja veš mašina koja želi van kupatila, pa smo je zašrafili ankerima za patos. I taj kasetofon filipsov na tebi sa kojeg sam slušao, kao petogodišnjak, jedan od prvih Cecinih albuma, još se sećam: IZLAZIM IZ TVOGA STANA UPLAKANA UPLAKANA, i pomišnjam da ti, Obodine, nikad nećeš izaći iz moga stana...
Volim te.
Da si mi živ i zdrav još toliko!
Vrlo često indijsko ime, u nas popularisano kroz serijski program. Izaziva osmejak gledaoca usled sinonimstva sa mladom krmadi.
- Pendžabi, evo donose Prasad!
- Ahahahahah, donose prasad! Ahahaha, odlomi uvce, hahahah
- Idiote, to je kod njih normalno ime, znači čistota. Kao kod nas Snežana.
- Snežana i tri prasada. Ahahahaha
- Stvarno si bolid.
Kao neka igra. Neki debili čak nazivaju i sport. Kako jebeni kriket može da bude sport? Sport, a igra ga 5 država na svetu. Jebem mu mater, šta je to tol'ko zanimljivo u "kao" sportu koji podseća na bejzbol?
Aj bejzbol da razumem nekako. Trčiš po onim bazama i jedeš govna, al u kriketu jedeš govna bez tih baza. Zato što ih nema. Poenta je da udariš lopticu koju ti baci protivnik sa nekom kao palicom, a da ona ne obori neku prečku i stative iza tebe. A što im je ta palica... i varjaču zajebala! Prijatelju, bolje da si ost'o kući da sa tim mešaš ručak i ne mučiš jadnu ženu nego što si došao da lupaš neku buđavu lopticu! Daj Bože da te u levo mudo pogodi, kad ti je bitniji šatro sport nego žena. Da si ostao kući, žena bi mogla lepo da gleda serije, a ne sad da kuva ručak. Kako si bezobziran, sramota!
Nego da postavim ja još jednom pitanje: "Kako može da bude sport, a igra ga 5 zemalja na svetu?" I to sve sportske velesile: Bangladeš, Šri Lanka, Australija, Južnaoafrička republika i normalno Indija. Ti Indijci sve neka sranja prave. Jedino im valja šah, ništa više.
I ta Šri Lanka?! Nema ih na mapi, a izabrali šta će da igraju. ALO LJUDI JE L' STE ČULI VI ZA FUDBAL?! TO VAM JE ONO KAD ŠUTIRAŠ LOPTU U GOLOVE, A NE DA JE UDARAŠ VARJAČOM!
Ima i neko bodovanje u tom kriketu, al to ne znam da vam objasnim. Imaju neke dvojke, četvorke i šestice valjda al stvarno ne znam kako i šta sa njima. Čuj, ja ne znam! Pa to ni Bog otac ne zna! Bitno je da na kraju udarajući loptu varjačom osvojiš više poena od protivnika. Poželjno je i zafrljačiti lopticu u pičku materinu. Ne znam da l' je to istina al zaključio sam jer se navijači raduju kad neko prebaci stadion.
Toliko o ovom govnetu od sporta.
PU JEBEM TI MATER!!! PUKO MI TIKET JER SAM IGR'O KRIKET!!!
Prekidamo program zbog važnih vesti: Finalni meč Svetskog prvenstva u kriketu, između Šri Lanke i Indije, koje se održava u Nju Delhiju, prekinuto je jer je na teren ušla krava. Trenutni rezultat je 16-16, a krava još stoji na terenu. Znajući Indijce koji kravu nebi pipnuli nikad, ostaje nam da čekamo nastavak finala. A sudeći po količini trave na terenu, to neće biti možda ni u naredna 3 dana. Vaš BBC.
Definicija za Mizantrophy
Još jedan pokušaj učmalog mozga čoveka koji zastupa neke svoje pogrešne ideale. Diskusije postoje, forumi postoje, komentarisanje postoji, sve je to lepo, može se pronaći mnoštvo novih istomišljenika, kreativnih i odličnih ljudi u svakom pogledu. Ali ne. Ovaj trut od uma se i na ovaj način mora svađati.
U prvom osnovne su mu zalepili žvaku u kosu.
U prvom srednje su ga nazvali Španać.
Sa dvadeset godina, koliko trenutno ima prosečni lik koji se na internetu svađa, je ili propali student, ili neradnik, parazit svojih roditelja, takođe se svađa sa njima i ostalima iz svog realnog okruženja. Ali to nije dosta.
Odlazi na INTERNET DA SE SVAĐA. Komentariše nešto sa čime se po prvi put sreće u životu i prepucava se sa ljudima koje u životu nije video niti će ih ikada i videti.
Omalovažava tuđe stavove, a svoj stav diže do u nebesa, mada bi se moglo pretpostaviti da on u stvari uživo ne sme ni da bekne kako treba niti može da da relni i smisleni argument.
Klasičan nejebač, koji svoju frustraciju pokušava da leči u virtualnom svetu. Kada počne ta svađa, ovaj društveni isprdak, ova maloumna kreatura u vidu slova sa ekrana koristi najpoganije reči kojih se može setiti, tvrdeći kako mu dotični članovi diskusije vređaju "inteligenciju". Inteligenciju koju verovatno nema, jer se uopšte ne bi upuštao u vređanje i svađu neosnovano početu.
Hajde, recimo da se i svađa desi. Ovaj crvljivi um, koji nije uznapredovao dalje od ganglija valjkastih crva, se uvek rado vraća na diskusiju u kojoj je "pobedio" jer su ostali odustali videvši sa kime imaju posla. Ume da psuje, a realno je reći da je poenta psovke preko interneta i u tekstualnoj formi identična ukusu nacrtanog bifteka.
Ovim ljudima je blaga kazna ukinuti im internet.
Pošto im je društveni život već ukinut, ukidanjem interneta bi počeli da da se svađaju sami sa sobom jer bi razvili još nekoliko ličnosti. Verovatno bi tukli kera.
Makarije_090 - Ne razumem neke ljude.
Wooowoo_44 - Jebem ti mater da ti jebem mater raspalu ti ćeš enkome nešto da sudiš i da razumeš pišeš tu ćirilicom ko da si neki srbin jesi srbin pičku tvoje matere, mozak ti raspadnut odavno. Kako me samo nerviraš i vređaš moju inteligenciju, ja ne znam koji kruac ja ovde uopšte radim mogao sam da idem da jebem nešto.
Makarije_090 has left convesation
Uradite i vi tako kad naletite na budalu, iskulirajte.
Definicija je napisana za Mizantropi (drugi krug)
Svi vole da čitaju i vole knjige. I svi jedva čekaju pozni oktobar iz jednog razloga. Kapije beogradskog sajma se otvaraju i počinje Sajam knjiga, najznačajnija kulturna manifestacija u Srbiji, gde će pasionirani obožavaoci književnosti moći da se zadovoljno šetkaju između štandova poznatih izdavačkih kuća i pazare malo pameti između stranica - knjige, predmeta bez koje život ne bi mogli da zamisle.
Sa jedne strane, Sajam zaista predstavlja značajni književni i umetnički pogled balkanske Srbije na Evropu i svet. Poznati i oni manje poznati strani autori dolaze da uveličaju feštu u slavu knjige i ujedno promovišu svoje romane. Isto čine i domaći autori. Oni u usponu, daju intervjue, piju koktele, razgovaraju sa bogatim i uglednim izdavačima iza štanda, merkaju zgodne promoterke koje obleću oko gostiju i nude im knjige svoje kuće, potpisuju knjige samo odabranim gostima dok oni na zalasku, koji po svaku cenu hoće da uzmu još koji dinar na osnovu stare slave, potpisuju svima svoje autobiografije, monografije, knjižice i stare proslavljene romane. Porazgovaraju malo sa kupcima i prospu po koju mudrost koju nisu stavili u svoja dela. I sve je to lepo, i sam sam nosio da mi se autori potpisuju na prve strane i porazgovaramo dok čekam da završe naliv-perom. Ne postoji bolji način da se promoviše zemlja i umetnost(književnost) spojene u jednu dušu. Spojene samo na Sajmu knjiga.
Volim kad nađem knjigu po koju sam došao, po knjigu koju ću pročitati još to veče posle završenog traganja i obilaska. Volim i kad nađem knjigu za nekog od ukućana, knjigu za koju mislim da će se svideti onome kome sam namenio. Ne nosim ranac jer volim da mi sve bude na oku, volim da držim kupljene knjige u ruci.
I u prolazu, dok hodam hodnicima od knjiga, čujem i vidim ljude različitih profila. Neki vuku kofere! Pitao sam se šta im to znači a onda sam shvatio kad sam uhvatio na delu jednog starijeg gospodina u crnom odelu sa mladom napucanom,i prepumpanom devojkom pod rukom, očito sponzorušom. Otvorio je kofer na pultu štanda i u nju ubacivao par knjiga koje je pazario od te izdavačke kuće ispod čijeg natpisa stoji. Pogledom sam uhvatio i kofer koji je bio pun razbarušenih knjiga. Samo je spustio vratanca i odšetao do sledećeg štanda.
Bilo mi je nečuveno tako nešto, jasno je, kupuje radi kupovine. Samo da bi imao knjige u svojoj kućnoj biblioteci kad bi ga posetilo visoko društvo, kojem izgleda i sam pripada.
U nastavku mojeg putešestvija, zatekao sam bračni par koji kupuje knjige na metar. Sabrana dela Ive Andrića, Lava Tolstoja i Garsije Markesa. Svaka od korica edicija je bila obojena različitom bojom, Ivo je bio crven, Tolstoj-braonkast a Markes-plav. Nisam bio siguran zašto to rade, račun je izašao preko petnaest hiljada, ali sam čuo da žena kaže ''Ovaj Tolstoj nam se slaže sa hrastovom komodom, a Andrić je idealan za mahagoni stalak za singericu''. Zamrzeo sam ih odjednom.
Iako nisam našao ''Rane jade'' od Danila Kiša, jednu od mojih omiljenih knjiga, razmišljao sam se da li da odem, naime, gužva je navalila, nekoliko ekskurzija je došlo, udaran termin, oko pola pet, ljudi pravo s posla dolaze. Megalomanija je pritisla sajam. Izbrojao sam koliko sam knjiga kupio. Tri. Jednu autobiografiju Mome Kapora za sve, ''Životinjsku farmu'' za mene i neku dečiju knjigu za mlađu sestru od češke spisateljice. Ono zašta sam došao, nisam našao.
Krenuo sam da šnjuram dalje i naišao na mali štand poznate estradne zvezde koja je napisala svoj prvenac. Danas svako piše knjige i završi ni manje ni više nego na sajmu knjiga! Marijana Mateus je potpisivala i kezila se iza svoje bedne knjige, zamišljajući da je svetski mag književnosti. Nisam imao živaca više.
Pošao sam ubrzanim korakom ka kapiji ali talas nadolazećih mušterija me je zapljusnuo i nisam mogao da se probijem. Izašao sam a nisam kupio knjigu koju sam toliko želeo. ''Kupio sam 25 knjiga brate! Matori, ala ću da se edukujem sad'', kaže opasan dečko cereći se, obučen vrlo tužno, sa zlatnom kajlom preko vrata. Seo sam na klupu da udahnem otkobarski vazduh i video da ulazi u Audi Q7 bacajući punu kesu preko ramena pravo u gepek, kao džak cementa. To me je oborilo. Palo mi je na pemet da mu se popišam na šoferku dok daje kontakt ali sam odbacio tu ideju. Odlučio sam da krenem kući.
I na šetalištu iznad parkinga, zatekao sam političarsku svitu sa pokrivenim tanjirima u jednoj ruci ispod čega viri praseći papak a u drugoj, kesa Geopolitike. Izašao sam i nisam se vraćao više.
Opako sam zamzreo polovinu ljudi koji dolaze na sajam. Jeste da ne znam ko je kakav, ali kad mi neko spomene nekim polukurčevitim (-ja sam do jaja) i ''kupiću pun kamion knjiga'' tonom, svašta mi sine i padne na pamet. Manifestacija mi je postala otrcana i drugorazredna zbog takvih ljudi.
Kad mi neko pomene Sajam, padaju mi crne senke na to. Razmišljao sam o divljoj pomami za knjigama na Sajmu. Razmišljao sam...
Posle tog sajma, računam, polovina neće zaviriti u biblioteku da uzme na revers sebi nešto za čitanje. A više od polovine neće pomoliti glavu u knjižare da pronađe ono što želi.
Napravio sam računicu u glavi. Možda sam sam sebi izgledao nadmeno i hipster ali statistika koju sam napravio je tačna po svemu sudeći.
U Srbiji je više od 30 posto nepismenih. Možda nisu imali uslove. Želeli su, a nisu, a možda nisu ni želeli.
*Ali ti, što su došli na Sajam da se opismene pred kamerama i pred prijateljima i bace pare na knjige koje neće ni otvoriti, postaju nepismeniji više nego što su to ranije bili.*
definicija napisana za Mizan Trophy kup.
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Definicija napisana za Mizantrophy.
*"-Juče sam uhvatio veeeliku ribu...( i odruči rukama koliko god može...) Drug sa kojim sam bio, morao je da ode do kuće i donese motornu testeru da napravimo četiri dijela, kako bi je utovarili.
- Daj, ne mlati!
- Ozbiljno - ovolikooo oko je imala!
- E... Bio ja juče u lovu i na nišan mi izađe jelen - kapitalac sa ogromnim rogovima u rasponu od 2 metra... BAM i jelen pade, a na liniju gađanja, odnekud ispade medvjed. Ja nanišanim i otresem ga. Kad iz žbuna iskoči dijete...
- Nećeš valjda i dijete?!?
- Smanjuj ribu, pobiću ih autobus!!!"*
Vic! MINUS!!!
Čekaj, rođače, polako, vic je od kurcijalnog značaja za definiciju! Da, dobro si pročitao! Kurcijanog - jer bez njega defka ne jebe.
Čudni neki ljudi. Kako vrijeme prolazi, sve su skloniji hiperbolisanju svojih doživljaja iz mladosti. Dok ne prođe trideset godina niste ni svjesni da je s vama u klupi sjedio Zidan, u klupi ispred - Kazanova lično, a u redu pored - vila Raviojla.
Pričaju vam laži, kao da niste bili tu u trenutku dešavanja. Zapitate se kako je moguće da toliko baronišu, zar ih nije bar malo sramota? Nije - evo i zašto. U svom egocentričnom mozgu, sa slabljenjem sjećanja nadograđuju nedostajuće dijelove slagalice kojih sve više fali kako vrijeme prolazi, da bi na kraju ispala sasvim drugačija slika za koju oni duboko vjeruju da je prava. Od sardine, preko skuše, do velike bijele ajkule.
Takvih likova nikad neće nestati iz jednog prostog razloga. Zato što su u jebenoj većini. I to dvotrećinskoj!
Matura:
- Brate, sad me u WC-u Sanja uhvatila za muda! Samo se nasmijala i produžila dalje.
5 godina mature:
- Kakav mi je Sanja ručni rad uradila za matursko, da je sve prštalo!
10 godina mature:
- Vidi ovu Sanči... Pušila mi na maturi, a sad se tu nešto pravi fina...
15 godina mature:
- Kako sam je kar'o, i to stojeći! Posle nje i Anu, za isto veče!
20 godina mature:
- Opalio sam sve trebe iz razreda! I profesoricu srpskog!
- Slavko, mene nema na sledećem okupljanju!
- Što, bolan, Andrija? Bio si redovan sve ove godine.
- Ne bih da budem tu dok Milutin bude prič'o kako me je jeb'o!
Ova definicija je napisana za MIZANTROPHY.
Jutarnju tišinu prekida rif pesme koju ste stavili da vas budi zato što je opuštajuća i voleli ste je. Mislili ste: "Prava jutarnja pesma za novi dan".
Sada mrzite tu pesmu iz dubine duše. To je zato što su milioni godina evolucije u vaš mozak ugradili osećanje koje ti najrazumnije kaže: “Ne! nemoj sad! napolju je mračno, hladno, strašno i ima predatora, a ti si još uvek umoran da bežiš od njih”. Tog primalnog osećanja niste svesni, ali upravo taj Pavlovljev refleks čini da pesma zvuči kao rik tiranosaurusa koji čeprka ispred pećine u kojoj spavate.
Ova definicija nije o tim normalnim ljudima. Verujte, postoje ljudi koji su rešili da pokrenu neku svoju granu evolucije, homo homo-kretenus, i ubedili sebe da vole ovaj osećaj. To su oni ljudi koji ne balave dok kljucaju ujutru u autobusu, već nasmejano gledaju kroz prozor. To su oni ljudi koji su smislili milion izreka o uranjavanju. To su oni ljudi koji su smislili “dvoboj u zoru”, majke im ga američke nabijem:
*-Hahaha! Bili, ovo je tvoj kraj! Jutros sam ustao još u 5, obilno doručkovao, odradio gimnastiku i spreman sam da ti raznesem mozak.
-Grmpf… Čekaj bre bar da popijem kafu.*
Naravno, ovaj peder neće to sačekati.
To su oni ljudi koji žive život punim plućima dok ne crknu od srčke u 42. pošto im organizam najzad kaže: “Zajebi. Odustajem. Ne mogu više da trpim ovog debila.”
Razumem ja stare ljude. Razumem osećaj gde je bolje probuditi se rano nego uopšte se ne probuditi. Razumem i malu decu. Imaju čemu da se bude. Ova definicija nije ni o njima. Ova definicija je o ljudima koji su zdravi, pravi i nenormalni, koji su svesno izabrali da budu Jutarnje Osobe.
Jutarnja osoba ima potrebu da vam svoj životni izbor nabija na nos. Ujutru, naravno. Jutarnja osoba ima potrebu da se smeši i raduje se ničemu, majke joj ga nabijem lude. Neke jutarnje osobe odu korak dalje, pa imaju potrebu da istrče ujutru jedno 4-5km ili vežbaju. To su najgore mitske osobe koje nikad nisam video, ali očigledno postoje, kad vidim radno vreme nekih teretana. O njima ne vredi ni pričati, to su totalni imbecili.
I sve je to ok, živi i pusti budale da žive, ali problem nastaje kada jutarnje osobe počnu agresivno da promovišu svoj način života, ili se nedajbože popnu na poslovnoj lestvici (a penju se steram im ga zato što to rade ujutru dok normalni ljudi spavaju). Tada dolazi do situacija:
*-Petroviću, čemu mrak? Ajmo osmeh na lice, gledaj kako predivan dan. Nego, ja jutros ranu zoru uhvatio i na posao poranio, i spremio onih 8 dokumenta, eno ih na stolu kod tebe, ako možeš proveri ih do ručka, ranije ću kući.
-Nosi se bre šefe u pičku materinu nenormalnu.*
Je mnogo gore od recimo:
*
-Petroviću, ja znam da si ti budala i da voliš da dođeš na posao u 6, ali vala pre 5 popodne odavde izaći nećeš, pošto što se mene tiče, došao si sad. I skloni taj jebeni osmeh sa lica, jutro je.*
I Petrović postade normalan.
*
-Ugrabi dan!
-Ugrabi moj kurac majke ti ga.
-Najviše volim da gledam kako sunce izlazi.
-Jes’ vala, potseti te da je vreme za spavanje.
*
Definicija napisana za Mizantrophy.
Na listi besmislenih stvari odmah posle bezalkoholnog piva a na listi pičkastih stvari ubedljivo prva sa 9 praznih mesta ispod sebe pa onda opet samoubistvo pa tek onda ostatak.
Imaš problem? Dugovi kod zelenaša, kockarski dugovi, ostao si bez mesta prebivališta, odrekla te se familija jer si peder, jure te da te ubiju, ostavio si porodicu bez dinara ili zbog neuzvraćene ljubavi? Pa reši problem, prospi sebi mozak po dormeo dušeku ili skoči sa mosta al na beton. Juče. Problemi se tako ne rešavaju. Čak iako si rešio problem za koji moj si ga rešavao ako te nema? Gde je onaj osećaj kada si se pribrao, skrpio ili zaradio kintu da vratiš pa odeš u kafanu da nazdraviš sebi jer si vojvoda? Gde je osećaj kada juriš za suknjom 2 školske godine a na kraju joj ga uvališ na 10 godina mature pa joj kažeš da je dobila strije, dupe joj dobilo oblik kontur jastuka i da si zamišljao da ume da ga puši? Gde je osećaj miline rešenog problema? Što veći problem to je osećaj bolji kada nestane.
Ako te je ostavila ili čak nije ni bila tvoja a presudio si sebi samo si potvrdio njeno mišljenje da nisi materijal za nju. Pizda si, koja devojka gotivi pizde? Ima i takvih, kažeš? Pa i ako ima nećeš jebati jer si mrtav konjino! Vi što se ubijate zbog ljubavi ste najgora sorta, vas bih oživeo da mogu samo da vam kažem da ste idioti pa bih vas ubio. Bez da trepnem.
Ima i "nesebičnih samoubica". Roknu se jer su uvalili porodicu u govna. Bravo. Sada nisu samo u govnima bilo koje vrste nego su ostali i bez člana porodice. Pored takvih "voljenih" ovi drugi im i ne trebaju. Mogao si im i polomiti svima po ruku i nogu, iseći struju da ne moraju da je plaćaju i prijaviti komunalcima da bacaju smeće na divlju deponiju. Kada im se već useravaš u život uradi to do kraja.
Kakav god da je problem može da se reši. Skupi to malo muda što imaš, radi 2 posla a uveče kao noćni čuvar pa tamo spavaj, idi pobi se ko muškarac sa zelenašem, zovi policiju, idi kod kurve istresi se, oleši se u kafani, uđi u skupštinu ili banku sa bombom, ubi onoga ko ti stvara problem pa izdrži u zatvoru a ne sebe.
Vi ste sramota za ljudski rod koja nije ni trebala da se rodi. Greška u ljudskom kodu, ionako iskvarenom do maksimuma. Nisam od onih što propagiraju "lepotu življenja i svaki dan je novi dan" ali poštuj život i radi na njemu da bude bolji, ne odbacuj ga. Osim ako nisi smrtno bolestan i padaš u postelju na tuđu grbaču, onda se rokni i spasi nekoga muke, onda si lord ako se ubiješ.
Kažu razni psiholozi: samoubice su bolesni ljudi, kao takvi su rođeni i samo je pitanje kada će to isplivati na površinu. Gospodo psiholozi, diplome nabijte sebi u dupe-samoubice su pizde koje su tako navikle da idu kroz život i tako su ga i okončali.
Definicija je pisana za mizantrophy.
Neću ih udostojiti primerom makar išlo na moju štetu iliti štetu definicije. Eventualno mogu da zalepim virtuelnu šlajmaru iz pete izvučenu. PU!
Pa, sasvim prosečan glumac. Dejan CukiĆ meĐu kolegama iz profesije. Nije loš, al' ono, ima i boljih. O njemu nikad nije bilo vladalo neko posebno mišljenje. Znamo ko je al', ništa posebno.
AAAALI!!! Šta se tu sad dogaĐa, braĆo i sestre?
On, lično i personalno sa onim pogledom vuk-Vučka i visokim vitkim telom, plaĆen je da zameni ŠojiĆa!
Pa, da l' si bre normalan krvtijebem? Legendu? Eeeej, pa jesi li ti kršten? Onaj pogled koji ne jebe živu silu? Onu Ćubu? Onu Ćupriju na čelu? Ono Ć i Đ? MILANA GUTOVIĆA??? More, MURŠŠŠŠŠ u pizdumaternu!
Kakav bre i Pantić i ona Sida i ona deca. A i ostali... NULAAAAAAA! Svi su oni pali u NJEGOVU senku. Zašto? Ma, ajde bre, neĆe se z'bavamo...
Dajem patku na panj, da više od pola Srbije nije nastavilo da prati seriju, jer nije bilo NJEGA. SREĆKA ŠOJIĆA! Pa šta i da gledaju? Šta? Dvadesetominutne dijaloge između onih kumova debila, plakanje PantiĆeve Ćerke sa sinom, svaĐanje PantiĆa sa direktorom banke... Završetkom scene, promeni se kanal.
Dva minuta NJEGOVOG teksta sa roĐom, Ćirkom, PanjkoviĆem, Krljom ili Mcikom vrede više od 7000 eura! A za koliko si ti prist'o moj Brstina? Ccccc. Veruj mi, nisi mi bio loš glumac, čak si me nekad i nasmejao. Posle ovoga, na spomen tvoje ime reĆi Ću - *plaĆeniku pretplaĆeni*.
I da l' si doživeo neku slavu? Nisi. Doživeo si bre da te kolege zajebavaju i podsmevaju iza kamera. Da onaj što drži mikrofon namiguje toncu da neke delove ne snima. Da narod čim te vidi okrene kanal. Da mu je draže gledati reklamu za uloške nego tebe kako se blamiraš i glumiš besne gliste.
Nije ti to trebalo.
UsklaĐeno za Mizantrophy.
