Јело у пекари које не знаш како се зове, а стоји тик поред пице.

Fora gde ako staviš zvezdicu umesto nekog slova u ružnoj reči, ta rečenica više uopšte nije ružna.
Npr:
Pu*ite mi kurac svi!
Evo, ovo više uopšte više ružno, pošto je vešto sakriveno.
ili:
Jebem ti ma*er u pičku rutavu!
Više uopšte ne liči na psovku.
Najbolji primer je možda:
Jebem li te u glavu tvoju štrok*vu, pa ti sv*šim na čelo, i posle mlatim kurcem preko us*a dok stenješ.
Nikad ne bi provalio da je psovka da ti nisam rekao, jel da?

Zeleno, zeleno, zeleno, ovca, krava, zeleno, zeleno, kiša, zeleno, zeleno, pab, pijan, crno pivo, zeleno, zeleno, pab, zeleno, dvojica pokušavaju da se biju, al su tolko pijani da se ispromašuju pa polegaju na zeleno, zeleno, zeleno, dablin, pab, ladno, gole guzice i bataci, kiša, kiša, kiša, kiša, pab, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, oblačno, kiša, kiša, pijan piša, kiša, kiša.

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!

Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.

Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.

Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.

To je ona neobjašnjiva i neočekivana reakcija kada gledate nekog dok pravi kompletnu budalu od sebe, i umesto da toj budali bude neprijatno, bude vama što je gledate.

Ма јок, излажи ме, тако ће ми бити лакше.

Углавном, ово генијално питање које као одговор на још генијалније питање поставља нека, из свима непознатих разлога, позната звезда, углавном нека старлета илити пак нека бивша манекенка/водитељка/учесница риалити шоуа.

Nešto što naši matori rade jer veruju da tako stan štite od provalnika, a mi radimo zato što smo naučili od njih.

Buduće vreme od glagola neću.

Svaki autobus u kojem je kontrola

Metafora za pohlepnost, čoveka s kratkim pogledom na budućnost i željom imati više nego što mu treba ili što zaslužuje.

Igra kartama u kojoj svako ima neka svoja pravila.