Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.

Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.

Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.

Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.

Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!

Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.

Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...

„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.

Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.

5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“

Pitanje koje postavljate kada vas neko preterano ispituje. Počne se od nekih nebuloznih, pa sve do ozbiljnijih i ozbiljnijih.

Prosto ne znaš šta te je snašlo, i pravo pitanje je zašto dotičnog zanima tvoj privatni život, a pritom se ne misli na pitanja tipa "kako ti je keva" i "kaće se ženiš". Ne, to su sva ona pred kojima se osećaš neprijatno, i nije lako odgovoriti.

Ali neka jebena granica mora da postoji, ali u ovakvim slučajevima ona je davno predjena i, umesto da ispitivača oteraš u kurac, ti ga uljudno pitaš da li piše knjigu. E ako na tvoje pitanje odgovori pitanjem tipa "ne, što pitaš?" e onda mu jebite sve po spisku.

 
Momenat boemštine.

(Izmišljene boemštine, razumije se. Ne postoji takvo nešto kao boemština. Kafana je ništa drugo do - pozorište. Svake večeri tu se premijerno izvodi predstava sa ulogama koje nisu unaprijed raspodijeljene. Glumci ulaze, svako u svoj lik, odabran po svom izboru i mogućnostima. To što Zoki daje debeo bakšiš i ne da nikome da se uhvati za novčanik je samo Zokijevo ispunjavanje sna samom sebi. On je napolju možda razvedeni moler što jedva sastavlja kraj sa krajem, ali u svijetu kafane on nalazi stolicu novopridošlici i smješta ga za svoj sto. On podvikuje konobarici da donese piće. Ona zna šta on pije. On domaćinski okreće ture, plaća točena piva i rakije i misli o sebi kao da je sabljom upravo donio slobodu narodu... Sve je to laž, Zoki će sjutra mamuran na moleraj, ali što da mu iko kvari. I ko da mu kvari? I ostali gosti su glumci na bini pred publikom. A publika su oni sami, jedni drugima. Ako raskrinkaju Zokija, i Zoki će njih. Za to nema razloga. I ko da kaže Zokiju da nije boem? Da, definicija besmisla u 100 kvadrata i 5 sati.)

Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.

Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.

Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.

'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...

Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...

Izjava svojstvena svima onima koji su doživeli čari stare Juge. Njima je sve bilo lepo, svi su bili napojeni, u'ranjeni, srećni, javljali su se komšijama, a vrhunac prilikom psovanja je bila reč... Ček, ček - pa, oni nisu psovali. Kako li su njihova deca i unuci naučili tol'ke ružne reči? Od komšija, naravno.

Elem, da se vratimo na glavni kolosek pruge "Beograd - Bar". U nji'ovo vreme nije ničega izvitoperenog bilo. Svi su oni živeli u zemlji Dembeliji i niko nije pokazivao nikakve znake bilo kakve nastranosti. Samo misionarska poza, persiranje tokom prve 3 godine braka, nobles. Ništa stiskavac na igrankama, ništa alkohol, samo "Kokta", nobles. Sve fino, sve kulturno. Nobles, jebote!

Ako se i načuje nešto što nije potaman uhu tog finog građanstva, odma' se sklanja pod tepih. Dođe narodna milicija i nauči te kako da ne čuješ, kako da ne vidiš, kako da ne govoriš. Pendrek! Sve što može da škodi razvoju i prosperitetu radničkog, samoupravljajućeg, socijalističkog, bratstvo-jedinstvenog naroda, sve se sklanja daleko od očiju, daleko od srca. Pusti se, neko vreme, da narod ispira usta, tiho doduše, takvim pričama, sve dok se neko ne zamršti u njihovom pravcu. "Hajde, deco - slikanje", što bi rekla učiteljica iz "Lepih sela, što lepo gore". Svi srećni i nasmejani, licemerni, keze se u objektiv, a horor film im se odvija u glavama. Ton film.

E, baš zato što u nji'ovo vreme nije bilo svega toga čega danas ima, danas svega toga ima na pretek. Sve to čega tada nije bilo možemo nazvati jednom rečju - besom. Jer, njima i njihovima su tada svi bili "besni", bilo da traže proje preko hleba, sladoled u sred januara ili čaja usred avgusta. Kada ih neko nešto upita, na primer - zašto komšijin mali jede malter i zašto ga zovu degenerikom, oni odgovore da ćuti i ne pita ništa, jer nije to njegovo da pita i da zna. Posle im je kriv đavo kada taj degenerik koji jede malter sjebava domaću kinematografiju.

Povratak u realnost, čitaj užas. Dan bez snage i inspiracije. Dan bez volje.
Kad bi ponedjeljak bio šala, vjerujem izlazio bi iz usta Ivana Ivanovića.
Kad bi bio kolač, bio bi onaj na slavi pregaženi ispod stola.
Kad bi obukao dres, pisalo bi mu Šćepović na leđima.
Kad bi bio akord, bio bi odsviran rukama Dejana Cukića. Još bi bio ispraćen neartikulisanim vibracijama glasnih žila istog.
Ponedjeljak je poraženi Đoković.
Ponedjeljak kao kurva radio bi oko mosta na Adi.
Ponedjeljak je lanac na bajku koji spada svakih dvije minute.

Ponedjeljak je Hrvat.

Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Огромна већина глупих људи који због тога мисле да су попили сву памет овог света и занемарљива мањина паметних људи без икакве конкуренције који због тога мисле да су попили сву памет овог света.

Балкански ендем. Појам који се опире сваком дефинисању.

То је кад ставиш гоблен са зарозаним дететом на шпански зид, десет сантима од ламперије.
То је кад ставиш миље на сваки сточић, столицу, преко телевизора и уопште, на све што има погодну хоризонталну површину.
То је кад на телевизор ставиш успомену из Јошаничке Бање, благослов владике Николаја и пластичну гондолу из Трста.
То је кад у регалу изложиш целу производну линију "Кристала" - Зајечар, гостинске шољице "од акропоља", Нови завет, "Чујте, Срби!" и књиге из "Новости".
То је кад носиш "ребак" мајицу, упасану у фармерице са каишем затегнутим око ребара.
То је кад знаш да је "италијанка" фризура која не излази из моде.
То је кад возиш "голф 2" као момак.
То је кад на њега ставиш налепницу у облику мрље.
То је кад су ти Лидија Вукићевић и Снежана Савић врхунске пичке.
То је кад на девојци не примећујеш адолесцентске бркове.
То је кад не примећујеш да ти девојка личи на Леонида Брежњева.
То је кад јој фали горња лева јединица.
То је кад је ожениш у месној канцеларији, па прославите под шатром.
То је кад је у шатри изнад младенаца тоалет-папиром на тепиху исписано: "СРЕЋНИ МЛАДЕНЦИ".
То је кад са шатре висе балони и папирни украси.
То је кад продаш голфа и купиш пасата лубеничара, ауди јаје, опел кадет или форд ескорт јер си жењен човек.
То је кад са женом гледаш "Курсаџије" или "Сељаке" и кидаш се од смеха.
То је кад цитираш Крстића&сина, Топаловиће или Радашина.
То је кад пијеш пиво испред продавнице.
То је кад су ти сисе продавачице које су се отегле до пода изузетно узбудљиве.
То је кад те пале дебеле девојке.
То је кад се налактиш на шипку поред ортака - мајстора у аутобусу, све значајно шмекајући снаше.
То је кад свастики при поздраву шеретски гурнеш средњак у шаку.
То је кад ти дођу кум и кума "здецама".
То је кад кукате на политичку ситуацију уз ракију.
То је кад закључите да "опљачкаше овај народ", да "нема народ пара" и "да 'оће да се врати социјализам".
То је кад установите да тај Запад нема тог дружења и те зајебанције, живиш, радиш, а и само радиш.
То је кад закључите да нема боље од Србије.

Особа чије је генетско стабло сатрулило. Неспособна за самостално нормално функционисање, ослања се на околину да га одржава у животу. Али, околина га је одстрањивала хируршки.
Некада су се генетски ћорсокаци тако и завршавали, ћорскокаком. Сада, они се множе. И множе.

Узвик очајања над затеченим стањем (срањем).

Iskusan lovac na krupnu divljač. Proceni pravac i intenzitet vetra, namesti se tako da lovina ne može da oseti njegov miris i samo sačeka da odstreli kapitalca. Divlju svinju, krupnog jelena ili mečku - njemu je sasvim svejedno. Bitno je samo dobro unovčiti ulovljeno.

Зовем се Иван, имам 28 година.

Да, ја сам јак и ријетко карактеран човјек. Таквих данас нећеш срести много на улици - рекох јој. Волим себе, уживам у животу и могу се похвалити да сам срећан. И слободан. Без окова средине и јебених предрасуда о другима и о себи. Зар и о себи можеш имати предрасуде?- питала ме је зачуђено. Наравно да можеш, сигурно сам јој одбрусио.

Имам све што пожелим у животу. Кућу, кола, апсолвент сам на Правном факултету, ако Бог да имаћу ускоро и посао. Све, складан и уређен живот. Само некако ми фали топла женска рука, да ме загрије у зимским ноћима. Треба ми неко с ким ћу се пробудити ујутро, радостан и пун полета. Доста ми је више ових безвезних шема и необавезних виђања, неискрених порука и потрошених ноћи.

Их, ја сам ти баш романтичан. Ни сам не знам колико пута сам плакао док сам гледао тужне филмове. Не знам, погоде ме, одмах замислим да сам на њиховом мјесту. Јако мрзим што је табу да мушкарци плачу. Па шта, и ми имамо емоције зар не. Рецимо, ја кад чујем Балашевића, мени сузе готово одмах крећу на очи. Сва она сјета, набој емоција и беспријекорна снага израза. И не знам шта људи имају против Сергеја Ћетковића и таквих. Човјек само извлачи најдубља осјећања и себе. То је данас, драга моја, најтеже.

Ма свашта слушам, осим ових новокомпонованих, Секе, Мије или како већ. Ја сам ти у том неком екс-ју рок фазону, знаш, свирам и гитару. Некада сам свирао и хармонику и синтисајзер, пошто су ме моји уписали тамо. Хтјели су да свирам народњаке, али се нисам дао, хехе. Дааа, слушам и панк и метал и још штошта.

И да. Настави да причаш о свом пропалом животу, недосањаним сновима и о томе како си ти експериментални доказ Марфијевог закона. Слушаћу те. Шта ћу, волим да слушам људе и сви ми кажу да знам. Знаш ли ти да је Достојевски читав свој живот провео у слушању људи? Да, баш зато је и написао сва та капитална дијела. Наравно да сам прочитао много књига Достојевског. Чуј, не дјелујем ти као неко ко га чита - као љутнух се.

Наравно да ћу ја платити. Неее, нема говора, ја плаћам. Можемо мало на кеј, да прошетамо. Дунав је најљепши у ово доба године, зар не? Имаш слободну гајбу? А не, не бих на првом састанку да идемо код тебе, нисам такав момак. Можда бих и могао, ионако немам ништа паметније да радим.

Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.

Pojesti, obući, povaliti.

Po mišljenju ljudi koje ne cenim, a kojima zavidim, osnova života muškarca.

Pojedi, osladi se, obraduj nepca. Ispuni se toplinom, debelim slojem zadovoljstva. Pospeši rakijom, zalij vinom...

Obuci se, izgledaj! Šešir i košulja, sat i pantalone. Cipele i kaput. Najveći deo tuđeg mišljenja, svešće se na prvi utisak. Pokrij neminovne nedostatke skladom tela i tkanine, osmehom, držanjem i stavom. I to je sve.

Povali. Položi pod sebe ženu. Žene. Što više njih. Što više puta. Biti sve samo jednoj ženi, muškarcu je malo. Ne biraj previše, ne odbijaj ništa. Da, toliko lasno.

Nekad poznat samo kao stolnjak, taj jedini, koji se prebacivao preko kafanskog gvozdenog stola sa jezerima od rdje tamo gde se farba sljuštila gubeći bitku trenja sa dnom pivske boce.

Danas opisuje muškarčiće, njihov izgled i delovanje. To su oni kojima je djetinjstvo dalo da slušajući priče lažljivih ispičutura stvaraju sliku o sebi. Sada, neki kao deo odrastanja, drugi kao prolaz kroz krizu, treći kao sopstvenost, pod kariranim stolnjakom, kao fasadom, kriju svoje kratke noge zbog svojih nedosanjanih snova, suludih ideja, propuštenih šansi; Ponajviše zbog gorkih kušanja neuspeha, koji ne žele ponovo gristi. Neuspeh grizeš i pljuneš, ili te grize dok trneš, dok truneš stazama nametnutnih izbora. Čuli su priče, ali je lakše ne verovati u njih.

Tutnje kroz te nove stare kafane, slušaju ljude koji im lakim rimama povladjuju. Dižu ruke i zatvaraju oči, dok im godine teku kao sati, a veresija u gazdinskim sveskama raste; pevaju o ženama, pevaju o parama, pevaju o smrti, dok tamo negde, na nekom mestu za koje negde piše da im je dom, neko ih čeka, brine zbog njihovog odlaska, ili se plaši dolaska. Neko je tražio sigurnost, nudio ljubav za uzvrat. Neki starci, neka žena, neka sitna stopala... Svi neki koji osećaju i žive ono što kažu lake pesme teških reči. Tako se stvorila nova generacija ljudi svih doba i osobina, sa zajedničkom karakteristikom da noćima lelujaju ulicama kao karirani stolnjaci na stolovima, krijući rdju, maskirajući ružnoću. Kada stolovi još više propadnu, stolnjaci se pričvrste za njih, da se ne vidi jad.

I dok neko drugi pati za njih i plaća za njih, oni čekaju da ih opeva neko. Jeftinom teatralnošću izazovu ljude da privide gorku romantiku koja širi srce. Život im jednom lupio šamar i sada pokazuju naznake otisaka celom svetu. Podižući čašu i sasipajući njen sadržaj kroz grlo, oni pletu carevo novo odelo, terajući nas da mislimo da iza svega toga postoji nešto još.

Zaštitni znak životnog preobražaja mlade njuške. To je njuška koju su vukli i rastezali svi koji sebe nazivaju starijim (njihove godine ne moraju da imaju veze sa ovim), a ona se, mlada i vlažna, migoljila van krutih rukohvata, koliko joj se dalo. Ispod nje, mladi zubi su se bijelili i, oštri, lajali su, još uvijek ne znajući na šta. Tužna njuška, ko svaka tužna njuška, svaka na svoj način kriva.

Takvu njušku godine nužno povuku u novo razdoblje. Do tada mršav, namršten, cijepao bi kožu samo da to nešto iznutra izbaci na površinu. A sad, 'to nešto iznutra', kao da je završilo van njega. Njuška je sada punačka i zgodna, a ožiljci iz tužnih i golih dana, kada je duša jurila tijelom kao svijetom, njih kao da se stidi. Izgleda kao da se trudi da bude nešto *uprkos* njima.

Kažu mi da sam dobar, a meni drago. Kad sam zamijenio svoja mjerila njihovim? Na šta sam juče pljuvao, sad dižem na pijedastal. Diploma se na zidu smiješi, tamo iza stakla rama. I ja se njoj smiješim, govinjivim osmjehom. Ona mi je dokaz da znam o čemu pričam, oni su mi rekli. Poštuje me mnjenje, moj kašalj sad pravi tišinu i prostor u etru, sami za moju riječ. To što ta riječ koja izlazi iz mene više uopšte nije moja, brine me, ali ne toliko da prestanem da se smješkam. Jebiga, nešto dobiješ, a nešto gubiš, shvatila je njuška. Postao sam kralj forme, dajem savjete mladima: šta valja učiti, šta valja slušati, čitati, misliti. Znam koliko bodova moj svaki odgovor nosi, znam koju tačku na čijoj sujeti treba da tretiram sa finom pažnjom. Znam koliko oštro mogu da kritikujem, koliko jako da mrzim, koliko mudro da volim. Znam posle koje čaše treba da krenem. Sve uz taj govnjivi osmejak, zbog kog mrzim ogledala.

Ne može dan bez kafe. Ne može bez šećera. Ne može život bez piva, jegnjetine, cigarete... Sve mi to treba, jer sam uznemiren ponekad. Treba mi i društvo, da mi kaže dvije lijepe o meni. Žena mi treba da me želi, baš ovog ovdje mene, jedinog. Sve to treba mojoj novoj njuški. I kad me trulež iza gnjilog osmjeha podsjeti da je nešto crklo iznutra, ja se brzo uvaljam u neki mojih šećera. Napravim još neki plan, zalijem cvijet iluzije da je taj idealni daj koji će svanuti za deset godina mnogo važniji od ovog današnjeg. Namjestim rame pod nečiju ruku, obrnem turu, privedem nešto, trgujem izum sa reklame... Toliko je načina da mi govno zamiriše.

Njuški će vremenom šminka da izblijedi. Tada sve zavisi od kredita laži: da li umirem kao memljiva smješa lišena razuma, samim tim i boli, ili ću potrajati toliko da ostanem još jednom sam sa sobom. Da se prepoznam, da se sjetim, da bar umrem kao ja. Zna njuška i sad te stvari, ali se smješka, lakše joj. Pa i nije da nije.

Uparena dva prekidača za paljenje i gašenje, najčešće svetla. Jedan postavljen na ulazu u kuću, a drugi unutar objekta, sa svrhom da se svetlo može upaliti pri dolasku, a ugasiti po ulasku.
Kombinacija se postavlja tako da svaki prekidač radi suprotno od trenutnog stanja, za razliku od običnog prekidača koji samo pali ili gasi, parni prekidač menja onaj status koji je trenutan i njemu suprotan - ugašeno svetlo pali, upaljeno gasi.
Ovaj sistem se najčešće koristio u porodičnim kućama, ali ga u poslednje vreme često menjaju senzorski sistemi koji svetlo pale i gase na pokret.

Razlozi zbog kojih živimo, zbog kojih se upinjemo svim silama da opstanemo na ovom svetu i zbog kojih se grčevito držimo svake slamke spasa koja nas, makar i na kratko, odvaja od prelaska na zelenije pašnjake i napuštanja ove doline suza.
Da preskočimo sve one *bitne stvari*: veliku platu, siguran posao, bazen u dvorištu ogromne kuće. Hiljadu žena samo Hefneru nešto znači, mada verujem da je i njemu jedino bitno koja najbolje greje zimi. Kad se stvari svedu na saldo, ipak nam je najbitnije parče salame na okrajku hleba i čaša hladne, čiste vode.
I jedna domaća rakija pre jela, ako nije previše da se traži.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.