Istorijska dubina nekih danas vladajućih familija toliko je naduvana da prerasta u perverziju, a one kroz sve vekove teško da su dale makar i dobro tele narodu i državi kojoj su zajahali na vrat, a kamoli dobrog pastira.

Put na koji krećeš prilikom vađenja bilo koje lične isprave. Kad se vratiš, kroz maglu te se seća bračni drug, eventualno jedan prijatelj i pas, ako ga nije skroz izjela pantljičara.

Moto negativne kampanje protiv PUPS-a.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Особина људи "на нивоу", која се манифестује ставом: "Ја сам квазиинтелектуално говно са високим мишљењем о себи, али умем без блама да проговорим са приматима ван мог круга". Они верују да је добра.

Zagrepčanka. Optimalna kombinacija strasti koja daje povoda za grešne misli, a sa druge strane uglađena, neosvojiva tvrđava da čoveku Srbinu, difolt inadžiji, dodatno čika svojom hladnoćom. U duši rođena balkanska mrkulja, strastvena, mesnate građe, a spolja uglađena cura iz dobre kuće koja ide na časove flaute kod gospođe Müller, pohađa Zagrebačko sveučilište i redovno volontira u katoličkoj kapeli pred nedeljnu misu. Ko kaže da je ne bi iz cuga jeb'o čim progovori svojim purgerskim akcentom, il' laže kao pas il' se besomučno hefta u rčminu.

Odgovor na patetični SMS od 3 strane.

Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.

Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!

Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!

Opaka zajebancija. Lik koji se brije u ratnom filmu je 19 puta opasniji od oklopnog bataljona, 5 puta opasniji od T-1000 i 2 puta opasniji od Ramba. Često se viđa u partizanskim filmovima gdje postoje 2 varijante: 1. Partizan koji se brije = Bata Živojinović na steroidima, odgovoran za 7000% povećanu prodaju crne konfekcije od Lajpciga do Menhengladbaha; 2. Njemac koji se brije - ultimativni protivnik, glumi ga Stevo Žigon, ima sposobnost čitanja misli, vidi u budućnost do 3 godine unaprijed. Uglavnom gubi zato što ga izjebu njegovi nadređeni il zato što partizani nadgenijale njegovu genijalnost.

Stara narodna mudrost koja eksplicitno objašnjava vezu između nivoa buke, izraženog u decibelima i neimenovanog IQ broja koeficijenta inteligencije. Prema predanju, veza je obrnuto srazmjerna tj. više decibela znači manji IQ.

Sa druge strane, narod kaže da se i za dobrim konjem prašina diže, što će reći da narod ima mudrost za sve šta se u prirodi može dogoditi. Mudar je narod.

Još jedna od instanci korporativne pandemije metastazirane na mozgove wannabe kultivisanog i urbanog balkanskog življa. Doručkovanje u fensi lokalu, sa sve Rej (Ša)Ban naočarima i sveže istrimovanom džerardbatlerovskom bradom na dužinu od tri dana, i braon pamučnim šalom predstavlja mentalnu megasvrš projekciju sebe kao seljebritija sa paparaco fotke na naslovnoj Kurira, odmah dole desno od slike Velje Ilića sa polovkom rakije dok u krupnom planu lokalni popa svešta kazan za rakiju.

Sendvič se naručuje, ali ne sa salamom podrigušom, jer je to "ono kao fuuuj" nego sa sastojcima egzotičnih imena, prateći krkansku maksimu iz rodnog sela "što zajebanije zvuči - to mora da je bolje". Eksplicitno se, preteći taze manikiranim prstom, zahtevaju masline ali samo ubrane levom rukom osamnaestogodišnjeg evnuha na plantaži sa sunčane strane Vezuva. Dijetetski jogurt se prihvata, ali samo ako je masnoća u njemu retka k'o obor svinja u centru Teherana. Obavezno se obeduje sporo, nakon svakog zalogaja se ruke stresaju od mrva, ali opet ne presporo jer se mora ostaviti neki utisak brzine - baticu svi traže, jer je neki kurac.

A kad se dođe u svoj faensi stan, napiči se Miloš Bojanić sa BN televizije, dok se lagano za svoju dušu mezeti crveni luk i preklanjski čvarci koje je baba iz rodnog sela poslala po kondukteru Autoprevoza Banjaluka. Boli ga kurac - u svojoj je mišijoj rupi kralj vasiJone.

U svetu sinonom za platnu karticu, a u Srbiji jedna od hartija u dokumentaciji za prijavu na biro rada.

Floskula koja u deterministički i očekivani tok radnje ubacuje apokaliptički faktor razvoja događaja, čija je verovatnoća dešavanja otprilike između one da ćeš u sledećem izlasku na prelo biti sodomiziran od stane šiptarskog tajnog agenta hermafrodita prerušenog u mađarsku porno divu, pa do šanse da ti se život skonča u napadu zombi dvogrbih kamila na dan kad pokojnoj babi daješ zadušnice.

Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.

U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...

Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.

Autobigrafija onog što sebe zove VIP.
Knjige i knjižice u kojima piše sa kakvim se sve porocima Sveti Viajpije borio u vrijeme dok nas je uvjeravao da je fin, strejt, besporočan i vrijedan porodični čovjek odan tradicionalnim vrijednostima.
Služi za vaskrsavanje ugaslih karijera, ubiranje neke kinte na konto *bolne* iskrenosti i pranje sopstvene savjesti po principu- Neka je radio šta je radio, bitno je da nam je svima priznao.
Priznanje vodi do oprosta, novih fanova i beskrajnih palamudija.
Suze u očima se podrazumjevaju. Aplauz slijedi, nebo je konačno uravnoteženo.
Univerzum može dalje.

U prosečnoj srpskoj porodici kafa se pije iz onih malih, dvogutljajnih šoljica, u "natprosečnoj" se pije nes, espreso, ili već tako nešto, ali ako dođete kod studenta na kafu, očekujte da ćete biti usluženi ogromnom kafom u nekoj šoljici za čaj, toliko jakom i gorkom da nenaviknutom gostu sledi kofeinski šok, pritisak 200 i dva dana nespavanja...

Искуство при коме се ствара феномен мешања чула, а различити надражаји се стапају у један когнитивни доживљај, изазивајући разноврсне асоцијације и халуцинације.

Jedini zakonodavac osim Dušana kojeg Srbi priznaju.

Jedino se u istinitost i izvršavanje njegovih zakona neograničeno i bespogovorno vjeruje.

Nepogrešiv znak da osoba knjige nije ni prelistavala, a kamoli čitala. Ljigavi, potpuno nepotrebni crvić pored predloga u uskoj je vezi sa iskonskim strahom.

Еталон за лепоту.
Шмекерски комплимент међу омладинцима социјалистичке партије србије.