Početak naše čuvene adrenalinsko dizačke nacionalne pesme Marš na Drinu, koji se može lepo iskoristiti kada neka paljevina počne da daje kvazi patriotske izjave, a znaš da em što nije patriota ni mrvicu, nije hrabar uopšte i običan je picopevac koji ne zna ništa o svojoj zemlji, nego samo kenja onako, taman toliko da te iznervira.
Otpevavanjem ovog početka jasno mu daješ do znanja, na blago sarkastičan način, šta ti misliš o njegovim kvalitetima u tom smislu i koliko misliš da je njegova izjava istinita, realna i kolike su šanse da on uradi to što sere da će uraditi.
- Brate, kažem ti, ako izbije rat na Kosovu, prvi idem. - Gde ideš? Iz zemlje? - Ne bre, na Kosovo idem odmah. U rat. To je naša sveta zemlja, tu su naša ognjišta.... - Pam pa pa pa pam pam, pam pa pa pa pam pam.... - Ima da objasnim Šiptarima neke stvari, kako...... - .....paaaaaaaam paaaaaaam pararara raaraa....... - Šta radiš to? Sti normalan bre? - .......pam pa pa pa pam pam, pam pa pa pa pam pam.... - Brate je l ti to mene zajebavaš? - Pa naravno da te zajebavam. E evo ga taman Đole. Đole, znaš da Mikica ako izbije rat ide odmah na Kosovo da koka Šiptare iz kalaša. - Ko bre? Ti Mikice? Ma idi bre, pam pa pa pa pam pam, pam pa pa pa pam pam.....
Nekada davno, u galaksiji dalekoj, kada se s' brda na brdo dozivalo na prelo najvažnija stvar na odeždi svakog preldžije koji je hteo il' da se ženi il' samo da sobali kojekakvu rasnu miradžiku u kuruze bio je kolir. Arahični izraz za kragnu na košulji koja je morala da bude savršena, da se vidi iz kakve kuće preldžija dolazi i u kakvu kuću će potencijalna mlada da se uda, što je snajperisala staramajka dotične iz žbunja za vreme 'vatanja u kolo od strane budućih mladenaca. Kolir mora da bude čist, beo i prav. Ništa crnilo oko vrata od tegljenja bukve iz zabrana, ništa pokrivljeni špicevi od gunja, ništa džiberski raskopčano jedno dugme previše, sve mora da bude kako treba.
Pošto je to vreme prošlo da se osvrnem današnjim danima jer opet ja znam najbolje i imam veoma neskromno mišljenje. Što se šulje tiče i kragne ništa se nije promenilo, jednostavno kada pređeš određeni broj godina moraš da je imaš sve i da ti je draže da subotom uveče izađeš u starkama koje si kupio 2005. na ekskurziji u Parizu u lokalnoj anarhotriperskoj radnji i Led Cepelin 2 majici. I ako ideš u lokalnu kafanu sa namerom da se odelješ od vinjaka k'o nezdrav moraš da obučeš košulju, ako ideš u lokalni klub da slušaš ortake čiji repertoar znaš napamet i ubeđen si da bi bolje sam odsvirao sve instrumente i otpevao sve pesme od njih-moraš jebeno da obučeš kragnu. Zašto?
Zato što nećeš jebati bez kragne i tu ne mislim na snošaj uopšte, svejedno da li si pošao sa ciljem da insertuješ nispe u vadžajnu i da li si uopšte to i uradio. Jednostavno ne'š jebat'. Jer nisi dostojan onih koje vrede a one koje bi i mogao jednostavno nisu vredne toga jer ne poštuju šulju što znači da ne poštuju ni same sebe što dalje znači da nisu vredne ni "Mož' se mrdneš loma, ne vidim prenos Fenerbahčea" obraćanja. Šulja je oličenje pedantnosti, truda i samopoštovanja kod muškarca i svaki trve mužjak mora da se nosi time. Odelo bi bilo sledeći nivo ali nažalost nije adekvatno za sve prilike dok je kragna uvek prihvatljiva. Ispoštuj sebe, pokaži da imaš jajo, da nisi slina, da si u životu kao što je tvoja košuljica: tvoji stavovi su oštrih uglova kao tvoja kragna, savršeno znaš šta želiš kao što je ona savršeno ispeglana, uredan si i na mestu kao što je ona uredna i umesna i žene će to da nanjuše i pocepaju te k'o Garfild vruću lazanju.
Još jedna mudrost od mene, nikada ali nikada ne treba nositi tri tipa košulje. Prva je najgora i to je ona kojoj marka vrišti na sisi i unižava te kao ljudsko biće kojem je odežda važnija svega a takođe te okarakteriše i kao nekoga ko osim što se gleda u ogledalo duže od nevine mlade voli povremeno da se krne i u dvojku. Druga je roze košulja, to ne stoji dobro nikome jer je jednostavno gej. Ta sranja o tome kako treba pravi alfa da bi nosio roze je sranje i nema veze s' vezom, još se nije rodio taj kojem dobro stoji roze košulja a voli žene i tačka. Treća je oblik nošenja dotične ustvari, a to je mladomajmunisanje sa raskopčanim dugmadima da se obznani obraslost poprsja i da do znanja imanje istih takvih dlačurina i na preponama. Pravi muškarac to ne radi, košulja to sama kaže i nema potrebe za takvim ispadima džiberovanja.
Filozofija je jedna od najkompleksnijih nauka današnjice, a tako će i ostati. Jer sve dok je ljudi kojima 'leba uvek pada na stranu zdžemom (Marfijev zakon) i koji bi pritom da shvate zašto je to tako, biće i filozofije.
Tradicija filozofiranja (lelemudovanja) se proteže čak od 500 godina pre Džizsa Krajsta, što će reći od dve 'iljade i po od danas. I sve se to ne bi desilo da nije bilo dokonih Grka koji su se po ceo dan smarali, cirkali vopsa ispred trafike i varili, umesto da kao Egipćani vuku cigle i prave piramide. Zato su danas pred bankrotom.
Dvojica najzaslužnijih za stvaranje filozofije su bili Sokrat i Platon. Bili su veći kuleri od Sajlent Boba i Džeja sve dok ih mešavina jeftinog piva i gudrovina prskana heroinom nije spičila po malom mozgu. Nakon toga je, štono kažu, istorija.
380. godina p. n. e.
Sokrat: Platone, kurvo moja nedojebana, ala radi ovaj tši! Tripujem da ovoj maloj Hermesovoj porasle dojke. Platon: Lolololo, brate puk'o si. Gde više da rastu u pičku materinu. Po mojoj profesionalnoj opservaciji rekao bih da ima dobru prirodnu četvorku! Sokrat: Hahahaha, ljaljane mali. Šta bre prirodno, dišvi valjda ožiljke od ugradnje silikona? Platon: Da bree. Nisam izvalio. No svejedno, dobre su. Sokrat: Realno jesu. Ladno joj se vidi bradaja. Kao kompakt disk jebote! Platon: Ma k'o točak za rulet. Nego kapiram da ovo namerno radi. Hoće da nam pokaže ono što nikad nećemo sišemo iako to želimo. Jebote to nije humano, to nije... Sokrat: Po načelima etike! Platon: Škk? Tebe baš radi ovo sranje. Sokrat: Jebote, ovo je bingo! Pazi ovako, imaš zadatak da smišljaš što zajebanije nazive, nebitno šta oni značili. Bitno je da u sebi imaju ono logos. To narod voli! Voli da govori o nauci, iako nema gram mozga. Dragi moj Platone, mislim da znam kako ćemo usrati život čovečanstvu narednih par milenijuma.
Vrsta piskutavog smeha koji devojke uglavnom koriste kao žensku zamenu za necivilizovane muške primitivne izraze kao što su "razbucao bih je k'o vepar tarabu", "ne bih silazio s nje k'o dete s trešnje" i slične nekulturne bezobraštine. To je zbog toga što finom ženskom detetu od jedno 20-25 godina one rabote nikad ne padaju na pamet. Nikad.
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Jezik koji ima triput više deminutiva nego normalnih imenica.
Stanom čestite češke porodice odjekuje gromoglasan prdež. Majka iz kuhinje pita: - Kto to je pustil prdečko? - Mamičko, to je tatička pustil prdečko! - Tomaško, jedj govnječka! Za co moraš bić tužibabičko?
Na stranu propaganda,nacionalizam i devedesete ali na trenutak pomislite...zar ne bi bilo kul da smo poslati iz dubokog svemira? Da nas je iz svoje kiborg-bioničke materice izbacila džinovska hobotnica koja fura šajkacu i JNA tetovaze i stavila u titanijumske brodove da tražimo sreću u Sunčevom sistemu. I da onda kada se ispuni Proročanstvo, naša osmonoga Majka sleti u okolini Kosmaja, da vidi kako nam ide i da uništi naše neprijatelje. Samo kažem da bi bilo do jaja... i LDP-ovci se ne bi protivili tom ishodu.
-Pa kako to da ne vladate planetom deco? -Svi su se urotili protiv nas, o, Presveta, moraš da nam pomogneš! Satri ih svojim džinovskim pipcima! -Koga prvo? -Pa zna se, Boginjo....Čelzi Hendler, Nadala i Turski košarkaški savez! -Ne, ne ,ne slušaj ih Staramati, prvo Papu i Iluminate, mora da se postave prioriteti! -Satri seme demokratama, Premudra! -Ćutite vi, radikali, još na staroj planeti ste pravili sranja, prvo njih, Mila! -Udri po Đokoviću, mnogo bre cupka onu lopticu! Obuhvati ga pipkom, kao raspomamljeni piton! Pa posle Holbruk, pa posle Solana... -More da se jebete vi, znate! Palim ja odavde... Znala sam da je trebalo da koristim kontracepciju
Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi. Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
Jezik koji Srbi propričaju kad se napiju, ili bar nešto što podseća na taj jezik, zbog svojih suglasničkih grupa koje podsećaju na grombuljanje kugličnih ležajeva u strugu.
Skjorgmrnjbrljgrmnaaaaaaaa! (google translate -norvegian to serbian-: sklonite čaše sa stolaaaaaaaa!)
