Bezvredna hartija. Papir kojim ništa ne dokazuješ i ne služi ničemu, nego jednostavno ga imaš kod sebe zato što tripuješ da nešto vredi, a ustvari je go kurac od papira i možeš samo dupe njime da obrišeš.
- Bakljava. Ja sam Kristijan Gaši, fudbaljer Sent Galjena. - Lepo je to dedžgo što se baviš sportom, nego kakav ti je to papir u ruci? Da bi ušao u Rusiju moraš da pokažeš pasoš. - Pa to je pasoš Republjik Kosova. - A-ha. Super ti je to, ja sam inače iz Narnije, pa te razumem. Nego daj nam pasoš. - Alji ovo je pasoš. - Jeste, jeste. Srećan put nazad. Sledeći. - Ovo je međunarodni skandalj. Molim Vas pozovite konzuljat Kosova. - Konzulat Kosova još nemamo. U planu je odmah nakon postavljanja konzulata Srednje Zemlje. Do tada, sikter bre!
Pijedestal koji je dovoljan ali i potreban rekvizit zakletom oratoru-seratoru i koji budi nepresušnu želju za držanjem govora prisutnima.
-Evo gospodo, popeću se ovde da biste me bolje čuli i videli, imam nešto važno da vam predočim pa molim za mali trenutak pažnje... -Vid ovog seratora Mlađu jbt, isti je ko Vuk Drašković, čim vidi dva stepenika odmah se popne da drži govor...Ajmo mi na čvarke i kavurmu kod Zdravka, on je apolitičan skroz otkad ga na onom mitingu kotrljali niz stepenište u bas zvučniku...
Nisu ona prljava zato što ih ne pere, već zato što se konstatno vuku po podu.
Tip koji ulazi u svaku situaciju bez imalo okolišanja i straha. Imajući u vidu posledice, uvek vrši prvi udarac.
Takav tip ne jebe da l' imaš štanglu tokom napada. Ne jebe ni da l' je rerna vruća kad vadi ručak. Čak ni da l' dotična lepotica stoji sa dečkom dok on kreće u startovanje iste. Jer on je jednostavno mudonja.
-Klinci! Dođite ovamo... -Reci Mićo? -'Ajde jedan od vas da preskoči kod čika Grge, prešla nam je lopta. -:muk: -'Ajde da vidim kome su najprljavija muda! -Ja, ja, ja! :preskače ogradu: -Zaboravih da ti kažem da ima kera, jebiga.
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti. Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj. Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik! T: Halo. V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas? T: :disanje u slušalicu: V: Halo... T: Halo. V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik? T: Ništaa... V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi? T: :disanje u slušalicu: V: :šuti i bogara u sebi: T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii.... V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe? T: Imaaa.... V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik? T: .... V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu? T: Jeesam... V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4? T: Dvaaaa... V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!! T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno) V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju) T: .... V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica! (Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.) V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK? (Tarik šuti.) V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!! (Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.) V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST! (Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“) V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom. Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa? T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada? V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete? (U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik? T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim? V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača... T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće... V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!! (Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja) V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.
- Ne razumem šta se svi lože na ovu Enu Popov. Ništa posebno...
- Sine, pa ja kad bih se zavukao među one guzičetine morali bi vojsku i narodnu miliciju da zovu da me skidaju sa nje. Izvlačili bi me ko onaj mač iz kamena, njih trijes! Na kraju bi morali bobingera da mi poprskaju sredstvom za odvijanje korodiranih metalnih delova pa da popustim.
Mitsko biće koje sve radi kako treba, odmereno i sa stilom.
- E da imam nekog jugića da se odvezem na pos'o k'o gospodin čovek, a ne da se guram sa ovom bagrom po dvajstrojci.
- Ako nam uleti Grojter iz dvojke, kupujem flajku Džeka i zovem neku agenciju, k'o gospodin čovek. Dosta sam više hvatao triper od ovih iz Picinog parka!
- Ne mogu da verujem da sam s tobom išao na koncert Dejana Cukića! Mogao sam k'o gospodin čovek u parku da pijem pivo i duvam sa Badžom i Stevom. Eee, otišao si pod papuču, moj Rujane...
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja. Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti. Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju? Verovatno ne. Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme. Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma. Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo. Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase. Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.
Iliti bušenje rupe u glavi radi što boljeg čišćenja svega onoga što nas odvaja od šimpanze sa drveta.
Nekada davno vračevi po nekim vukojebinama su bušili rupe u glavi da bi oslobodili duh i podigli svoje razmišljanje na viši nivo. Ili su oni tako mislili, ali svejedno mislim da je delovalo jer su jelte oni verovali da deluje. Možda je samo bio dobar trip da ti povetarac ćarlija po ganglijama, otkud znam, važno da je priča do jaja.
Hteli su da izađu van okvira svakodnevnice i pronađu neki smisao ili makar nešto zanimljivo u sveopštoj dosadi koja vlada oduvek. Po meni, to su bile devijantne i poremećene njuške ali su se trudili jebiga, nije im bilo mrsko da odjebu malograđansko pleme i izađu izvan ustaljenih okvira. I zbog toga ih poštujem.
Danas se radi obrnuta stvar. Glava se buši stereotipima, obrascima ponašanja, jednobraznošću i za sadašnje društvo prihvatljivim aksiomima koji treba da nađu ono malo kreativnosti i različitosti koje su preživele iz mladosti i unište ga. Predefinisati sve, ne ostavljati mogućnost izbora ili menjanja već napisanih scenarija, uklopiti sve kao lego kockice, disciplina je sve. Sprečiti ispade izvan takozvane "normale", dovesti sve na isti nivo, ugušiti bilo kakvo talasanje i stvoriti totalnu hegemoniju, to je njihov zadatak. Da svi lepo budu isti, plava radnička košulja, sendvič sa parizerom, Dnevnik u osam pa Kursadžije na Pinku. Poslovi koji se ponavljaju u nedogled, fabrička traka koja stvara dronove na kojoj rade dronovi, prežvakani humor, glupi bosanac i peder slovenac, zabava za mase koja se na iste baca lopatom a ta ista masa željno zinula i čeka nekoga da joj stavi kurac u usta. Stvaranje kalupa od svega i indukovanje želje ljudima da se u taj kalup uklope.
Najlepši deo dolazi na kraju, poslastica. Kada se mozak ispere i napuni odgovarajućim materijalom onda se rupa zalije i pečatira tako da nikada ne može biti otvorena. O tuđem mišljenju se ne razmišlja, ono se uklapa u okvir koji je matriks već etiketirao kao glupost, sektu ili "ju mene :prekrst:".
Jedinka je ušrafljena, mašina melje smirenošću švajcarskog sata, nema odstupanja u otkucajima.
Fudbaleri Barselone na čijim dresovima je odštampan logo "unicef" zaradjuju desetine hiljada evra sedmično, njihov klub obrće stotine miliona evra godišnje, a djeca u Africi svakog dana umiru od gladi.
Ili u originalu hašišin (onaj koji konzumira hašiš). Verska sekta profesionalnih ubica koja bi mogla da se smatra pretečom današnjih bombaša-samoubica. U Evropu je prve zapise o njima doneo Marko Polo. Postojala je (zvanično) od 1090. godine n.e. do sredine 13. veka. Osnovana je od strane Hasan ibn-al Sallah-a, obrazovanog čoveka i verskog fundamentaliste. Neki izvori kažu da je studirao zajedno sa čuvenim pesnikom Omarom Kajamom. Sedište im je bila tvrđava Alamut (u današnjem Iranu). Ime su dobili po tome što su sledbenici sekte prvo konzumirali hašiš, a onda su prenošeni u skriveni vrt u tvrđavi gde im je Hasan priređivao "zabavu" u prividu raja opisanog u Kor'anu. Rašid ad-din Sinan je bio jedan od poslednjih vođa ove sekte i poznat je pod nadimkom Starac Sa Planine. Radili su u grupama i uvek su ubijali javno, u velikim gužvama. Ponekad mesecima pre nego napadnu žrtvu, dolazili su u mesto stanovanja žrtve i tu živeli kao monasi, askete ili prosjaci kako bi upoznali "metu" i njene navike i kretanje. Uništeni su (opet zvanično) od strane mongolskog Hulagu Kana sredinom 13. veka, mada se smatra da su odgovorni za mnoge atentate i u kasnijem periodu (recimo ubistvo Mehmed-paše Sokolovića). Tvrđava Alamut postoji i danas i pod zaštitom je države i UNESCO-a kao istorijski spomenik.
Postoji legenda koja kaže da kada je sultan Sallah ad-din Jusuf (zahvaljujući zapadnjacima, koji ništa ne mogu da izgovore kako treba, nama poznatiji kao Saladin) opsedao tvrđavu Alamut, Rašid (Starac Sa Planine) sišao u sultanov logor preko noći, ušunjao se u njegov šator i ostavio mu kolače i poruku kojom ga poziva na pregovore. Tokom pregovora, Saladin ga je pozvao na predaju. Rašid je potom rukom dao znak jednom od svojih telohranitelja, na šta je ovaj izvukao nož, prerezao sebi vrat i bacio se niz liticu sa kule tvrđave Alamut. "Ja imam samo hiljadu ovakvih, koliko ih ti imaš?" upitao je Rašid sultana. Saladin se okrenuo, izašao iz tvrđave, pokupio vojsku i otišao. (edit: inače Saladin je jedina osoba za koju se zna da su hašišini pokušali čak 4 puta da ubiju, ali je preživeo svaki pokušaj)
Ako se neko od vas ikada sreo sa video igrom " Assassins' Creed", igra je inspirisana stvarnim događajima, a glavni lik hašišinima , samo je malo (više) izmenjeno radi dramatizacije priče.
Postoje i izvori koji tvrde da su i hrišćani koristili njihove "usluge". Naime srednjevekovni istoričari tvrde da je Ričard Lavlje Srce od hašišina naručio ubistvo Konrada od Monferata, kralja Jerusalima jer je dotični ubijen javno, na gradskom trgu, dok je izlazio iz crkve od strane počinioca koji se vrlo brzo izgubio u masi što je bio stil hašišina.
Takođe su radili u "trojkama" i vojni stručnjaci kažu da je upravo od njih preuzeta ideja da timovi komandosa i diverzanata idu u grupama po troje.
Najveci kriticar naseg danasnjeg drustva...i veliki umetnik! Niko nije na tako duhovit nacin pokazao kakvi smo zaista jos od nadrealista!
Posle pomeranja dupeta nekom seljaku (rekao mu je da se male pavlakom, da zena umuti jaja i ispe mu na glavu, da se on i zena gadjaju paradajzom...a seljak ga znao u toj emisiji 5 puta) nazove ga neki normalan lik i kaze: -Samo da vam kazem da ste vi najpametniji covek na televiziji...dovidjenja... a Milan mu odgovara: -Pazite, ja ne mogu da izmenim ceo svet! Ali mogu da pomognem pojedincima, i pokazem celom svetu kakvo je stanje zaista...
