Uzrok svih naših problema.

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Opšti oblik pravdanja.

Dakle, svirao si rok, pisao si tekstove, išao na svirke, pa si odjednom za šaku eura otpišao na pink? U intervjuu pričaš da je to zbog love samo, da si u duši roker, isti onaj? I sad je sve ok? Ti ljudi su ljige. Ma ni to. Ti ljudi nisu dovoljno ljudi ni da priznaju da su ljige.

Neka kurva kaže da je u suštini nevina, ne radi ono ovo jer voli, već zbog para.

Ćuti jebote. Ćuti. Bar toliko obraza sačuvaj.

U šahu predstavlja situaciju kada igrač ima samo dve opcije: da žrtvuje kraljicu ili da izgubi partiju. U životnim prilikama ne razlikuje se mnogo, jedino po ulogu, koji je mnogo veći. Odluči: riba ili miran i spokojan život. Ako voliš da podmazuješ mačora po komšiluku i ubiraš zabranjeno voće, znaj da te ovo čeka, kad-tad.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Jedan od naziva za tarzana ili mrštavca,tj. osobu koja je uvek nadrkana i šta god joj rekao odmah skace i oće da se bije.

Sprema nas za život

Kada ćerka saopšti ocu da je crkao bojler, na šta joj on odgovori da sad samo mogu da se slikaju sa njim.

Iz njega se moze napuhat balon i igrat se
Moze se nasut u njeg i vode i gadjati druge..
a neki ga koriste i za vrijeme sexa..

Pomisao nakon punjenja 18 godina i realnog sagledavanja stvari.

Muzički festival koji, sva je prilika, finansira Velika Britanija, ne bi li njihova mladež na kojoj svet ostaje tu svakog jula iživljavala tokom godine nakupljenu negativnu energiju i frustracije, a da oni ne moraju da se bakću sa neredom koji posle toga ostaje. Centar Novog Sada popodne pre početka Egzita: sa Trga slobode dopire očaravajući zvuk gajdi, okolne ulice su pune polugole omladine, pretežno škotske nacionalnosti, koji se kreću u većim grupama, galame, nose sa sobom kartone votke i keze se kao uduvani (što verovatno i jesu). Devojke uglavnom furaju neki neo-hipi imidž, odeće na sebi imaju taman toliko da pokriju ono što se pokriti treba. Prizor njihovih bolesno bledih tela, neopranih kosurdača i rahitičnih udova svakog heteroseksualnog muškarca bi odmah naveo na promenu seksualne orijentacije. Ta zamisao, međutim, gubi se onog trenutka kada vidite njihove zemljake muškog pola. Takvo ponašanje, naravno, kod nas izaziva salve oduševljenja. A da li je tako i u njihovim domovinama? Probajte malo glasnije da govorite na ulici nekog većeg evropskog grada (razume se, na srpskom). Moje iskustvo: šetam prepunim minhenskim Marienplatz-om, u tom trenutku me zove mama, veza je, naravno, očajna, i ja svim silama pokušavam sa njom da uspostavim kontakt. Vičem: 'Halo! Mama! Ništa te nečujem! Loša veza! Šta? Šta...'. Prvo, svi oko mene počinju da bulje kao da imam rogove, a ubrzo se tu stvara i ljubazni gospodin, sa sve pitanjem u fazonu 'Gibt es ein Problem?'. Ali, kad gomila razularenih polugolih Britanaca vršlja kroz NS kao kroz stanični WC, to je OK. Mi, jadni, napaćeni i zaostali, ne znamo šta bi sa nama bilo da oni nisu odvojili nekoliko dana svog dragocenog vremena da nas kultivišu, da nam pokažu šta je crno, a šta belo. MORE, M'RŠ U PIČKU MATERINU!!!