Držali kurac u ustima dabogda! Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju. Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje. Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života... Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – Mora da se drži i veliko pivo.
7/11 sarkazma i 4/11 ironije izmiksovano u blenderu i servirano u visokoj čaši, onom ko očigledne stvari shvata na neki samo njemu razumljiv način.
- Džš, džš, džš, džš... - Alo, seljačino, 'ajde skini ta vrata ako možeš, za pismene piše vuci, a ti guraš k'o magarac. ------------------------ - Hej, zašto si skinuo gaće, ja sam došla samo na kafu? Iju, pa tebi se baš dig'o, da nećeš da me jebeš to? - Ma jok, baš sam hteo da te impresioniram kako ću kitom da poobaram sabrana dela Dostojevskog sa police. Naravno da ću da te jebem, piše za pismene. :pokazuje na močugu: - Ali, ja imam dečka, i ti to znaš... - Imam i ja mozilu, pa kad zabaguje, ja uključim operu. Aj, nemoj da mi se femkaš tu, dođi na instalaciju.
Sled okolnosti u vašim mislima koje premotavate dok šetate sami ulicom, vozite se u busu, prisustvujete predavanju (makar fizički), čekate u redu u banci ili bilo gde na javnom mestu, a pri tom se užasno dosađujete. Onda krenete da vučete misli iz naftalina i pravite svakojake asocijacije, praveći nit toliko dugu da na kraju potpuno odlutate. Kad zađete u fazu: mišljenje u mislima, obično se setite nečeg vama vrlo smešnog,i prisutni svedoci vide budalu koja se smeška iz nekog razloga. Oni nemaju razumevanja za ovaj prisećajni smeh. Kada se postidite i svatite da ipak niste sami, skolpite neku ozbiljnu facu i nastavite dalje sa motanjem misli u nedogled.
Red u pošti. Stigla penzija, plata, računi. Stigla vama i stipendija al ostale u redu nešto sve zabole za to. Gledate onaj smorni ček, gledate babe kako se mršte u koloni, ispred vas je doduše jedna zgodna mama koja smiruje ćerkicu. Zagledate ovoj milfači u bulju i nehotično se prisećate radnje farmerki... ''Jao, bre koji je to bio blam. Aj da je bila neka mala radnja, nego u šoping molu! Zakačim onu lutku, ona krene da pada, ja je hvatam i još se izvinjavam istoj. A svi me gledaju kako vičem ''Izvinte gospođo''. Sramota. A makar je, moja cura videla da je me stvarno pojeo živ blam, pa me se sažalila, te je dala to veče. A posle spavanja smo jeli sladoled. Uf bio dobar sladoled. Bolji nego sex. Što ja volim sladoled. Jedva čekam leto. Nisam bio na letovanju šest godina bre! Poslednji put bio sa ćalom. To je bilo vreme. Ja klinja od četrnaest godina i blejim na moru i pecam. A ćale se samo dernja na mene. Tad mi je pričao, dok smo se smarali pecajući, o onome kad je pomagao ujaku na pijaci, pa ujak otišao da fasa, a ćale kao prodaje krompir. I došli neka dvojica i traže džak krompira. A što je najgore, ovaj jedan došao da kupuje a drugi je to jer on se razume u krompir. Ćale natrpa kormpir u džak, pa džak na vagu, i ne može da izmeri. Dodaje on tegove i dodaje. Nagurao na vagu 80 kg tegova, ne može da izmeri krompir. Aj kao da zaokruže na 80. On gleda ne veruje, ovi kažu može. Nose oni džak i još se pitaju kako su ojačali. Kad je došao ujak i video da je zaglavljena vaga, hteo da se upiša od smeha. A ovaj jedan kupac se još razume u kormpir. Ahahaaha, koji kreteni. Aahahaha...'' ....ahahahahahhaha!-smejete se ko budala i prodorno razbijate muk u pošti. Svi gledaju u vas i pitaju se koliko ste nenormalni. Milfača ispred skanja ćerkicu od manijaka. Vi gledate napred i nastavlajte tok misli od krompira.
Životni vek. Tren, ako uzmeš u obzir da se Veliki Prasak desio pre 13 i kusur milijardi godina, u nekoj već postojećoj formi i dimenziji svemira. I da je ova naša loptica pretrpela gomile vulkanskih erupcija, kisele kiše, ledeno doba, kolizije sa asteroidima i kometama, nastanke i nestanke žive materije, evoluciju i istrebljenje. Bezbroj rođenja i isto toliko smrti (minus mi, koji jesmo).
Dakle, onog momenta kad počneš da se nerviraš što si niko i ništa, kad sitnim uspehom podstakneš svoju bolesnu ambiciju i još bolesniji ego, kad zarad malog, ličnog ćara ispadneš nečovek i prevariš bližnjeg svoga; seti se da tvoj životni vek traje minornih 80 godina, i to ako si živeo smerno i zdravo (čitaj: kao pičkica i papučar, a svi znamo da nisi).
E, sad, sa tih tvojih majušnih 80 godinica, koje predstavljaju zrnce peska u Sahari, naspram milijardi godina sveta i veka, pokušaj da zamisliš (mada nećeš uspeti) svoju ultra-piko-nano-egzistenciju u zaseoku zvanom Mlečni Put u ruralnom, zabitom delu nepreglednog prostranstva ovog Univerzuma. A bilo bi apsurdno da je jedini...
- Jedan himen, više-manje? Daj, zar stvarno misliš da je toliko bitno? Daš?
Izraz kojim se konstatuje statusni pad devojke u očima drugih i na hijerarhijskoj lestvici kojom ribe ocenjuju jedne druge, izazvan neosnovanim tvrdnjama muškaraca da se dotična satire od kurca gore nego jedina grupi devojka osrednjeg demo benda iz gornje Vukotrsotine.
Elem, mi samoproklamovani alfa mužijaci po difoltu od trenutka kada nam prepone zasvrbucka prva stidara, uživamo u pečatiranju devojaka. Jednostavno, žigošemo ih nazivima: dobra pička, radodajka, ne bi dala Pitu ni stidnicu da joj omiriše, itd, sve zarad lakše identifikacije seksualne komunikacije dotične sa spoljnim svetom, pa se gubljenje vremena na muvanje onih koje glume nedodirljive smanjuje na minimum.
Ipak, u tom procesu neminovno je doći do greške, pa će se uvek naći neki slinavi, otrcani džudža, koji će se pohvaliti da je otrsio neku jadnicu koja se kurca stidi i na posteru, preveći od nje kurvu par ekselans. Priča se brzo proširi, i ispadne da je devojka stišćala među nogama više palamara nego što ih je u životu videla.
-Oh, ta izvolite Marija Tajuška Vasiljevič. -O, kako ste draga Sonja Teofilović Gogolj? -Ta, sedite prvo, čaj da ispijemo, pa da vam se izjadam. -Pričajte, odmah, pričajte. -Zatekoh sinoć svoju jedinicu kako sa sve tri zadignute podsuknje u svojoj sobi besomučno zabija sebi u pičku nogar od noćnog stočića. -Tja, šta joj je draga Sonja Teofilović Gogolj, zar ona nema momka? -Nema, nikada i neće imati, pade mi dete pod kletvom jezika zlih, neki isprefigovani oficirčić se rastorlokao kako je životinjski kundačio za vreme njenih studija u Moskvi, te se priča, avaj, pronese i u našu čaršiju. -Jadno, dete, stvarno, ostade tako mlado bez kvalitetnog, bogatog kurca. -Da znate, draga gospođo, samo je neki propali službenici zagleduju a ovi gabaritnijeg buđelara neće sramotu na sebe. -Strašno. -Strašno, draga moja Marija Tajuška Vasiljevič, zar u najboljim godinama bez dobre jebačine? -Žalim jadno dete... Nego 'oćeš da ti pričam kako sam guženje doživela sinoć, još mi treperi čmarni kolutić? -Ta, pričajte Marija, tako vam Romanovih, pričajte.
Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu. Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka. Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si. Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan. Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao? Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena). Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka? Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."
I sve samo prolazi, prolazi, prolazi...a mi ko kante trpamo, trpamo...
