Taman ste uhvatili život za muda i umesto da odmah poentirate sa time što imate, vi se prvo sebi divite, smeškate i odugovlačite dok se život ne izmigolji i saspe vam dvocevku u glavu, sve sa osmehom, pa ga vijate u sledećem nastavku.
Rečnik / autori
CO
cornelije
1× u prvih 100na Vukajliji od jul 2011.viđen 29. nov 2018.
313 definicija5 odabranih10.033 poena
Definisati smisao života za sve je poprilično besmisleno, jer život postoji samo individualno. Tvoj smisao života ne može biti moj i obrnuto. Svi životni putevi vode u smrt i to je jedino sto je svima nama žajedničko. Sem toga, zasto praviti drugi korak pre prvog? Logičnije bi bilo pitanje o smislu dolaska na svet.
Ako znaš da je život bolest koja se prenosi seksualnim putem i od koje se 100% umire, biće ti lakše da shvatiš, da se smisao života tokom života kontinualno menja: što si bliže smti, smisao ti je jasniji. Smisao života po uputstvu i za sva vremena ne postoji. Kad dođe tvoje vreme shvatićeš.
U međuvremenu možeš pitati roditelje šta je njihov smisao života. Bićeš iznenađen kada čuješ, da si to upravo TI.
Kraj još jednog vikenda, priprema za novu radnu nedelju.
Žuto svetlo sijalice od 40 vati. Dve sobe pod kiriju na kraju vagonske kuće u radničkom naselju. Kupatila nema, klozet je na samo 20-ak metara. Matorci šljakeri u industrijskom gradu. Banana-žuti kec sa talijanskim motorom. Crno-beli lampaš 'Rudi Čajevec'. Iskrin radio.
Kupaš se jednom nedeljno, jer tako si u mogućnosti. Daješ bakterijama vremena da se razviju u anti-tela. Navučeš ponekad prehladu ili bronhitis, ali to ti je od promaje. Ili ako nisi presvukao potkošulju posle fudbala.
Zauške i boginje preležiš sa pola odeljenja u isto vreme. Kolena već od srede poprimaju braonkastu teksturu. Grinje, polen, koštunjavo voće, jaja i mleko konzumiraš u enormnim količinima. Alergičan si jedino na vapaje da uđeš u kuću.
Ćale i ja stižemo iz sela. ''Vreme sporta i razonode'' se upravo završilo, piči neka džezijana. Zvezda tukla Veleža u Mostaru, Partizan uzeo bod na Kantridi, niški Radnički briljira. Keva odlaže sir i sveže povrće u Obodinov frižider.
- Ako misliš da gledaš Kalimera u 7:15, svlači se. Voda se ugrejala.
Stvarno, na Končarovom električnom šporetu se pušio lonac od 20 litara. Ćale namešta korito i uzima lonče za posipanje. Žmurim dok keva sapunja glavu.
Šampon od breze lepo miriše, ali ujeda za oči.
Evo, i sada...
Krajnji stupanj lepršave zaljubljenosti. Jebi ga, svakom se desi da otkine nenoromalno na neku ribu. Ali, umesto da te kao svakog pravog homo sapiens masculinuma prođe posle dve nedelje neprestanog bacanja majmuna u nesvest uz najprljavije misli, ovde je nešto drugo u pitanju. Naime, kad si je video, nije ti prva pomisao bila kako skačeš po njoj kao divokoza po Jastrepcu. Ne, ova vila (počećeš da koristiš takve i mnogo gore nazive za nju) te je zasenila drugačije.
Fina devojka, studira neki zajeban faks ali je uvek nasmejana, ne kuka kako joj je mnogo zajebano i da bi bolje prošla kao pevaljka na ibarskoj, dobra prema svima. Voli da se druži sa decom, a nije ni svesna da ovi malo stariji pavijani šamaraju budalu i da im je ona "prva" dok se uče novome zanatu.
A ti. Pa, ti već maštaš kako s njom voziš bajs na Adi i kako se posle slatko zajedno smejete dok se grliti i ljubite na klupici. Naravno, ove misli čuvaš od ortaka da ne bi dobio status pizde u društvu, što je i normalno, pa kad je vidiš prokomentarišeš "jebo bi je" ili nešto slično, a zapravo bi samo vozio bajs. Naravno posle vožnje bi je jebao, ali onako, iz ljubavi.
-Tebra, što si toliko smoren u poslednje vreme? Ne pričinjava ti zadovoljstvo ni kad naprednjacima što vrbuju ljude na ulici kažemo da je Vučić kurčić i arapska kurva pa njima kreće srce da preskače, šta je s tobom?
-Reći ću ti ali nikome da ne kažeš?
-Glasaćeš za URS?
-Ne bre. Mnogo je ozbiljnije od izbora.
-Odlaziš da se boriš na strani Tatara na Krimu?
-Ne. Brate, sviđa mi se jedna riba, onako baš baš.
-Ih pa nije strašno. Da ti se sviđa neki frajer, to bi već bio problem. Mada ne mora da znači, sad ispadaš hrabar i šta ti ja znam ako hoćeš da primaš u rč. Što jes jes, ja ne bih smeo.
-Ali opasno mi se sviđa.
-Kapiram te. Meni se tako sviđala ona slepa Milisavka sa šestog sprata, imam fetiš na te sa posebnim potrebama...
-Ne ne, ne razumeš... Ja...ja bih vozio sa njom bajs...
-Aaaa o tome se radi. Reci mi: da li je umesto obučenu kao amazonku zamišljaš u nekom širokom džemperu kako sedi u svojim rozim čarapicama na kauču dok te šašulji dok gledate prenos Šešelja.
-Da! Mislim...sve sem ovoga za Šešelja...
-Kako god. To ti je normalno, veruj mi.
-Pa šta da radim?
-Pa pazi, uvek ti ostaje Desanka da ti pročisti glavu...glave, kako god.
-Ali...ja bih hteo da budem sa njom?
-I ja bih sa Šešeljom, ali ne daju smežurano kengurovo mudo Kevin Parker i ostali dušmani. Sa takvima ne bude ništa, kad ti ja kažem. A ako ti je toliko do bajsa, voziću sa tobom, samo da opet sprdamo vučićevce.
Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi.
Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
Firenca, Italija. Ekskurzija u četvrtom razredu gimnazije. Već je sredina novembra i poslednji znaci toplog vremena i miholjskog leta su prošli. Posle laganog doručka i obilaska nekoliko istorijskih lokacija posetu nastavljamo u galeriji Ufici. Posle više sati boravka u zatvorenom prostoru konačno izlazimo napolje. Istog trenutka oštar jesenji vazduh zamenjuje ustajali vazduh iz galerije i uzbuđuje čulo mirisa. Topli zrak sunca posle ko zna koliko vremena prvi put pada na lice, lagano ga milujući. A u pozadini virtuoz na gitari svira ovu stvar, koja se odbija od stare zidove renesansnih zgrada budeći ponovo duh stare Italije. Žmarci ti prodilaze celim telom. I tada se to događa. Jedan od onih retkih trenutaka apsolutne euforije, blagostanja i sreće. Ne znaš zašto ali jednostavno si srećan. Kao da je neko rukom odneo svaku moguću brigu na svetu i ostavio te u tom jednom neverovatnom trenutku, kojih nećeš doživeti previše u životu ali za koje vredi živeti. Hrišćani kažu da su nam ti momenti Božji način da nam pokaže kako je živeti u raju. Na dalekom istoku bi to možda nazvali nirvanom. Ja ipak tome ne pridajem toliko na dramatičnosti. Jednostavno takve trenutke volim da nazovem Kada se sve kockice slože.
Uzeti kintu od matoraca. Ne misli se na neki džeparac ili nešto slično. Ovde se radi o bitnijim stvarima. Treba ti velika lova, nebitno šta je. Pošto sam ne zarađuješ ili toliko bedno da nije dovoljno ni da zadovoljiš mobilnog ciganina na Plavom mostu koji prosi za 'leba, moraš uzeti kintu od svojih. Naravno, nije lako. Para nema, kriza je, inflacija, malarija u jugoistočnom delu Konga, uvek ima nešto. Ali tu si ti, diplomata džabalebaroš, rečit poput Cicerona ili Demostena, koji će uspeti ako ne da uzme željenu cifru onda da dobije barem nešto.
Kao i u svemu, i u inostranstvu je mnogo drugačije nego kod nas.
Boston:
-Stari, moramo da pričamo.
-Reci, sporte.
-Hoću da idem sa društvom iz ragbi tima na letovanje.
-A gde?
-Pa u tu neku Crnu Goru, deluje kao divlje i uzbudljivo mesto.
-Pa gde ćete tamo gore u Rusiju?
-Nije to u Rusiji, to je u Grčkoj.
-Aha. Ne znam, sporte, koliko si ti mislio da ti dam para ali trenutno nismo pri novcu. Obama obećava, jebem ga u usta crnačka, ali od toga ništa...
-Ali ja moram da odem na more. Dogovorio sam se sa društvom. Kako će Helen gledati na mene ako ne budem imao kinte ni za neku pizdariju u Evropi!
-U redu onda. Ali dok se ne dogovorimo oko budžeta nema nikakve kupovine, izlazaka, trošenja uopšte. Moramo gledati da što pre rešimo ovaj krucijalni problem.
_______________________________________________________________________
Beograd:
-Ćale, hoću na more.
-E, sine, hoću i ja al' ne mogu. Rintam k'o konj, Vučić obećava, biće bolje, rekao je i Toma, samo je sad teško.
-Nisi me shvatio, hoću na more sa društvom.
-I tata bi sine, a ne da ide sa tvojom majkom. Ne znaju ljudi je l' mi je žena ili polarni morž.
-U redu je, ćale, čekaj da ti objasnim. Treba mi kinta da idem na more sa ortacima. Idemo verovatno u Bugarsku, Simketov teča Bugarin, Hristo, ima neku dobru šemu za male pare pa smo mislili preko njega.
-Pazi se, sine, Bugara, hoće oni da zajebu. Znaš kad su dedu Prvoslava Bugari u Velikom ratu terali da jede iza štale kravlju...
-Dobro bre, ćale, zajebi bugarofobiju, je l' imaš kintu ili nemaš?
-Pa nemam, odakle mi? Čuo si šta kaže Krstić. Da se ugledaš na dečka, vidiš kako je uspeo u životu, tako mlad a već ministar. Nije ko ti sprc'o 20 godina u dupe nego je učio, lepo se zaposlio u Vladi i Bog da ga vidi!
Dokaz da se prelepo, višenamensko drvo, može održati na mestima na kojima ni jedna druga biljka nema nikakvu nameru da raste.
Zova je žbunasta, krhkih grana sa širokim belim cvetovima od kojih se pravi neviđeno dobar sok.
Šokata je bleda senka tog soka od Zove, slično drkanju u odnosu na trojku sa dve bliznakinje.
Zova raste pored atarskih puteva, po obodima šuma, po smetlištima, tamo gde nema ničega drugog.
- Vidi brate, Ćomi bleji na onoj klupi levo od Predićeve biste, nikada nisam vid'o da neko tamo bleji. Znaš da ta klupa nema naslon.
- Ćomi ti je ko zova. Gde nema ničega, niti iko planira da tamo ide, Ćomi ode tamo. Verovatno bi prvi izašao iz nuklearnog skloništa.
Za žene, cveće je simbol romantike, lepote i nežnosti. Za muškarce, cveće je simbol pokajanja, izvinjenja i potkupljivanja. Otkad je sveta i veka, homo sapijens mužjak je homo sapijensu ženci darivao cveće da bi se iskupio. To je i neka vrsta žrtve, jer ti se ostali pripadnici čopora smeju i podjebavaju te jer si papučar. A ti gledaš da nađeš što veći buket za što veće sranje pa šta ti Bog da. I ko zna zašto, ovaj je metod prolazio.
Problem je nastao u 20. veku. Žene su se osilile, dobile prava, pa su uz sve to počele i da gaje iste emocije prema cveću kao i muškarci: da ih boli tuki. Čak su napravile i foru sa 8. martom da im uzimaš cveće ne u svrhu indulgencije već kao znak pokornosti prema "slabijem" polu. Danas cveće i dalje pali, ali sa sve većom emancipacijom žena i sa onim feministkinjama muški pol je ugrožen da večno ostane u govnima.
-Mirjana!
-Molim?
-Zažmuri.
-Neću.
-Ma zažmuri.
-Ne pada mi na pamet, prošli put kad sam zažmurila stavio si mi glistu na glavu.
-Ma nije to, daj šta ti pada na pamet! Znaš ti mene.
-Znam, zato se i plašim.
-Samo zažmuri!
-Dobro, evo, zažmurila sam.
-Ta-ta!
-Šta je to?
-Kako šta, pa karanfili!
-Karanfili?
-Aha. Vidi kakvi su, direktno iz Belgije...ili Luksemburga, jebem li ga...
-Zašto si ih kupio?
-Pa kupio mojoj dobroj i lepoj...
-Zašto?
-Pa idem ja ulicom i vidim jednu lepu cvećaru, onako malu i ušuškanu, kao negde u sred Pariza. I ja uđem unutra i vidim ove karanfile i odmah se setim tebe. I...
-Mihajlo, ne seri, prošli put kad si mi kupio cveće je bilo kad si mi pregazio čivavu, šta se desilo?
-Pa ništa...
-Mihajlo!
-Pa sećaš se one moje bivše, Nataše..?
-Nisi valjda, sunce ti jebem?!
-Ma jok bre! Šta ti pada na pamet, nisam ja u tom fazonu.
-Nego?
-Silovala me je juče na Kalemegdanu. Baš kad me je terala da mi puši naišla tvoja ortakinja Vasilija, da nije bilo nje da me spasi ko zna šta bi bilo...
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Najomiljenija pojava u 90% slučajeva. Naime, kada to otac, iliti tata, kuva? Da smo u Holadniji ili Danskoj to bi bilo svaki dan, i ne bi bilo ništa posebno, jer je logično da jedan tata kupuje namirnice a drugi sprema pohovane tikvice sa pireom od šargarepe. To se zove harmoničan brak. Ali kod nas toga nema. Mi smo patrijarhalni Balkanci koji tačno znaju svoje mesto u koordinatnom sistemu vrednosti. Žena kuva svaki dan, i to je tako, to se zna, kao što se zna da je Bata Živojinović pobio više Nemaca nego kuga Evropljana 1348.
E sad, zna se šta ćale sprema. Kad se kaže kuva, misli se odmah na pripremanje jela uopšte. Kuva nešto što se jede i što se voli, ili od čega barem možeš da se najedeš. Ćale sprema najbolji bećarac koji se jede narednih nedelju dana, pravi roštilj dok drži peškir oko vrata i naočare za sunce na čelu da mu skupljaju znoj, ili možda kupuje obrok, a to je najpoželjnije. Naravno, kad ćale da pare za ručak, tačno se zna kod koga se kupuje banjalučki ćevap ili nešto slično.
-Matori, hajde palim kući, gladan sam.
-Stanoje, nemoj da si sisa, ostani još malo.
-Brate, zavija mi stomak kao sirene '99, nema teorije.
-Pa ješćemo nešto u gradu, ima preko puta odlična pica.
-Ma kakva pica, kakve pičke materine, ćale danas kuva.
-Tvoj ćale kuva?
-Da, ali samo subotom.
-Što baš subotom?
-Subotom ujutru ide rano da peca.
-Jao i ja isto volim da pecam, koje udice koristi?
-Ma kakve bre udice, stavlja akumulator od... Da ti ne objašnjavam sada. Sve u semu, kada nakupi šurnaest kila ribe to posle sprema.
-I je l' dobro?
-Ma 'de nije, riba dobra skoro k'o prase! Jedino što hoće malo struja da te opizdi, sestra mi je jednom celu noć sijala u mraku nisam mogao da spavam od nje....
-Kako ti se čini pljedža? Ja ovde kod Sulje Bosanca stalno jedem.
-Šta znam... Ne volim ja mnogo ovo kupovno, volim kad ćale spremi.
-A kako on sprema?
-Naruči kod Sime Koljača sa što više luka.
Jedno je praviti tortu, a nešto sasvim drugo posmatrati taj proces. Čekati te dve "viljuške kojima ne možeš da ubodeš" da bi sa njih pojeo nešto malo srednjeg fila "Švaler" torte (onaj u koji ide lomljena čokolada), bilo je slađe nego prejedati se uvoznim Kinder čokoladama. Malo je tu bilo fila količinski, jedva za kafenu kašičicu. A opet tako slatkog. Lepšeg nego prstima. Slađeg nego posle, sa ostatkom torte. Vraćaš viljuške sa više fila na bradi i oko usta nego u samim ustima, mljackaš i pitaš jel možeš i ti malo.
Dobiješ.
Težak je na prvo držanje. Trese se i galami. Ali belanca pod tim viljuškama tako skladno osciliraju i pretvaraju se u kremastu masu vrlo brzo. Ovi današnji su nejaki. U svakom uputstvu piše da ne bi trebalo da rade, bez prekida više od 60 sekundi. Kažu da je to zbog plastičnih delova. Gorenje ima plastične delove takođe, ali to su delovi sa dušom. Kec, dvojka, trojka... Četvorke se već bojiš. Možda će poleteti, nestati, pa se više nikada neće praviti tako lepe filove. Dosta je. Mama okreće posudu da proveri kvalitet ulupanosti, istu onu posudu koju si u zabavištu nosio kao šlem kada si glumio Biberčeta i spašavao Lepu od Ale. Belanca ne ispadaju, a Mikser vraćaju u kutiju. Biće miran do sledeće nedelje.
I tako opet. Još jedan najlepši fil, još jedan radni dan miksera. A do tada ćeš morati da se zadovoljiš tortom, Žele Zekama i Krem Bananicama. Možda i čike koje prave Bananice imaju ovakav Mikser.
- Kevo, nešto razmišljam, jel ti i dalje praviš torte onim starim braon mikserom?
- Naravno! Šta si ti mislio? Da kupim nešto za telad sa Tele šopa? Baba tvoja mi je ovo kupila kad si se rodio.
- Ma, nešto razmišljam. Ajd me zovi kad bude nešto da se muti...