Ono što nam stoji između danas i sutra.

Диклофенак, Бруфен, Андол и другари. После бенседина најчешћа кућна терапија. Међутим, постоји мала група људи који се плаше бенседина јер мисле да је веома опасан лек(иако ако га не мешаш са алкохолом треба да попијеш преко 15000 таблетица да би те убио). Са друге стране, Бруфена се нико не плаши, али га никад не мешају са алкохолом(иако алкохол не утиче на дејство лека). Терапија избора за сваку болест или скоро симптом. Никога није брига што више људи годишње умре од неправилне употребе нестероидних анти-инфламатора него од сиде.

Bijaše to nekad davno, u ljeto, po obroncima brdovitih dijelova južne Evrope...

Sunčevi zraci prelamaše se preko njegovog znojavog, neobrijanog lica. Došao je kao putnik u nepoznate krajeve, tražeć' sreću, hljeb, ili ko zna šta već. Duga, sjeda kosa padala mu je niz leđa. Ostario od putovanja, tražio je mjesto da se smiri, mjesto, koje će da zove domom. Spustio je svoj izderani zeleni ranac na zemlju, i sjeo da odmori.

Selo u koje je došao bijaše zaista lijepo. Svugdje prelijepe građevine, zelena trava, drveće, ma milina pogledati. Igrališta skoro na svakom ćošku, djeca da se igraju. Sve je bilo gotovo savršeno na prvi pogled. Radostan zbog te činjenice, ustao je da prošeta.

Međutim, primjetio je da su ljudi u ovom selu čudni. Nose nekakvu čudnu odjeću. Bezbojnu, bezdušnu. Gotovo da nije bilo života u tim bojama. Potpuno različito od veselih boja koje su se poigravale na njegovoj odjeći. Pogledao je još jednom i zapitao se, kako je moguće da tako lijepo selo ima tako čudne stanovnike. Činilo se da je svaki od njih izgubio smisao za uživanjem. Samo su brzo i čudno hodali.

Ugledao je neku praznu kućicu, straćaru, u kojoj nije bilo nikoga. Odlučio je da se smjesti tu. Nije bio neki veliki prostor, tri sa tri. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. Ispred kućice česma, ma divota jedna. Bacio je ranac u kućicu, i izašao da se umije. Jedan mladi par upravo prolažaše tuda sa dvoje male djece. On ih veselo pozdravi. Samo su prošli, ne primjećujući ga. Razočaran činjenicom da su ljudi takvi, odlučio je da nešto promjeni. Svi njegovi napori pali su u vodu. Ljudi su ga jednostavno ignorisali, pravili su se da nije tu. Cijelog tog ljeta. I te jeseni...

On nije odustajao. Trudio se na sve moguće načine da postigne svoj cilj. Bar da izmami nekom osmjeh. Da učini nekom dan boljim. Umjesto toga, sve što je dobio bilo je ignorisanje. Jednog jutra neka djeca su počela da ga ismijavaju. Da ga gađaju kamenicama. Samo zato što je drugačiji. Stajao je pred njima ne pomjerajući se. Pustio je da ga kamenje pogađa, ne bi li taj bol poništio onaj drugi, veći bol. Bol nemogućnosti da se išta promjeni.

Stigla je i zima. Nije mogao više to da podnese. Shvatio je da je njegov trud bio uzaludan. Zatvorio se u kućicu, ne napuštajući je. Sva njegova putovanja pala su u vodu. Da, našao je dom, ali to nije bio dom o kojem je sanjao. A bio je star da krene na još jedno putovanje...

Фиренца, Италија. Екскурзија у четвртом разреду гимназије. Већ је средина новембра и последњи знаци топлог времена и михољског лета су прошли. После лаганог доручка и обиласка неколико историјских локација посету настављамо у галерији Уфици. После више сати боравка у затвореном простору коначно излазимо напоље. Истог тренутка оштар јесењи ваздух замењује устајали ваздух из галерије и узбуђује чуло мириса. Топли зрак сунца после ко зна колико времена први пут пада на лице, лагано га милујући. А у позадини виртуоз на гитари свира ову ствар, која се одбија од старе зидове ренесансних зграда будећи поново дух старе Италије. Жмарци ти продилазе целим телом. И тада се то догађа. Један од оних ретких тренутака апсолутне еуфорије, благостања и среће. Не знаш зашто али једноставно си срећан. Као да је неко руком однео сваку могућу бригу на свету и оставио те у том једном невероватном тренутку, којих нећеш доживети превише у животу али за које вреди живети. Хришћани кажу да су нам ти моменти Божји начин да нам покаже како је живети у рају. На далеком истоку би то можда назвали нирваном. Ја ипак томе не придајем толико на драматичности. Једноставно такве тренутке волим да назовем Када се све коцкице сложе.

Izblijedela lica šetaju gradom.

Sudbine na tom trgu republike, koje se prepliću jedna u drugu praveći vir i gutajući vreme sabrano u svima njima, dobijaju nazad, svako ponaosob drugu, preradjenu energiju spram one koje su oni uputili večnosti. Ratovi su doprineli tome da prednjači starost. Unutrašnji ratovi. Sve te sudbine sabrane su u oku jednog starca, običnog perača ulica. Ta ružna navika života i vremena koja nas sve osudjuju na poneku boru, pokojeg unuka, malo reume i mirnog života. Starost je jača od vode.

Oni su ti koji uistinu vode ovaj svet, a ne voda. Te nepokretne matore budale. Dok je pijani grad uveliko u čamotnom rasejanom snu njegove stara proćelava glava prva diže posjedele vlasi sa snom utabanog jastuka. Grad je pust u njegovim očima. Gde je mladost? Da li je moguće da u njemu ima više života nego u svoj toj mladeži!?

Zabijeni izmedju ledenih okova sivih visokih banaka i gradske ceste on jedini i dalje vidi zelenu livadu i pticu koja je davno tamo legla u svoje gnezdo i zamrzla se pred vremenom zaborava. Ona ptica u njemu i dalje čezne za slobodom medju tim hladnim okovima. Ona pevuši ponekad u svom toplom gnezudu neku umilu pesmicu mladosti, toliko tiho da je on jedini čuje. Oseća ponekad tu potrebu da naglas ispeva sve one blage note koje mu umiruju dušu ali nema glasa. Pokušava iznova i iznova ali mu ne ide. Grad je odavno zaboravio nit njegove duše.

Razapet izmedju smisla i mašte, sav rasejan on polako izlazi na vatar. Ponovo. Tu napolje ponovo će biti bacan,na tom životnom vetru tamo 'amo, tamo 'amo dok se uveče sav iscrpljen ne bude bacio u krevet. Ni ta stara metla u njegovim očima nije ono što je nekad bila,šta je to kvrcnulo u njevom umu?

Nikad nije bio toliko tužan kao danas. Grad je ostario brže od njega - izdao ga je.

Manevri šatorske pevaljke kad zgrće pare od gostiju.

Radiš, grcaš i cimaš se od jutra do sutra. Vučeš više nego što možeš da poneseš, kosti svoje lomiš pod naporom koji je znan samo običnom čoveku. Ne radiš to da bi ti neko rekao hvala ili da bi ti sazidao spomenik - ne! Ti to radiš jer znaš da tako treba, ne što je red ili što drugi kažu da tako treba, već je to u tebi, tvojoj krvi, tvojoj psihi i celom tvom biću. Radiš to jer si čovek i jer je čovekova dužnost da stvara za budućnost.

Svaka kap tvoje krvi, svaka kap tvoga znoja, svaka suza, tajna suza, je u temelju svega što si stvorio. Od tri zalogaja, samo si dva i progutao. Treći si čuvao, štekao za "zlu ne trebalo" dane, crne dane koji kad tad dođu. Samo, nisi znao da postoji tama tamnija od najcrnjeg mraka koji možeš zamisliti. Tama u kojoj si go, gluv, nem, uplašen, bespomoćan i kao popišan.

Naiđeš na prepreku, naizgled ne previše tešku, zaletiš se i gotovo je preskočiš, ali si vrhovima prstiju zahvatio vrh prereke i, 'mesto da si se na noge dočekao, ti si se prosuo koliko si dug. I, tu je počeo tvoj sunovrat.

Sve što si imao, sada nemaš. Sve što si gradio sada stoji kao ruševina. Ti sam si postao ruina, spomenik nečemu što je nekada bio čovek.

*„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“*

(dva sata kasnije)

*„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“*

(još dva sata kasnije)

*„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !*

Ta-naaaa-tan-tananana – heeey - ta-naaaa-tan-tananana – ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – ta-naaan – You don’t get fooled again - ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – uajaaaaajgh

Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.

I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.

„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“

Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.

„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.

(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)

„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“

(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)

Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“

(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)

„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.

U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.

Odjavna špica

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

Филм после којег помислите како би требали да оставите цигарете.

Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.

Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.

Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?

Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.

Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!

Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!

Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.