Sindrom kompozitora Foltina (iliti manijakalna ubeđenost u posebnost sopstvenog bića)
То је кад мислиш да си у сваком смислу посебан, понекад мислиш да си и најбољи, али то што си најбољи никад не може да дође до изражаја, јер те, је л' те, сви остали мрзе и љубоморни су на тебе и гледају да те саплету на сваком кораку. Неки иду тако далеко да мисле да су толико посебни, да је природа једино њих обдарила мозгом, чак и да не могу ни да умру, да је смрт само за патнике. Врло често се овај поремећај дијагностикује код ''несхваћених'' уметника и квази-интелектуалаца. Но, примери из живота говоре више од хиљаду описа...
- Јесу ли те примили на посао?
- Нису. А и заболе ме, будале.
- Што, шта је било?
- Било је то да сам ја тамо био најбољи од свих кандидата, а нисам примљен.
- Како знаш да си био најбољи? Колико знам, ти ниси имао неки просек на факсу, али ај' нема везе то, него што се ничим ниси бавио у струци, немаш никакво искуство, ниси волонтирао нигде, ниси ништа писао, а они вероватно траже неког ко има макар неко искуство...
- Нема то везе, бре! Ја имам оригиналне идеје које су другачије од идеја свих тамо ретарда што се пријављују! Они и немају идеје! Све су то дегенерици без два грама мозга!
- А то ли је? Па су сад послодавци љубоморни и усрали се да им не преузмеш фотељу?
- Па, да! Кад су дегенерици!
Komentari
- P
Ja sam se malo pronašao... Malo. xD +
