Буквално милион пута је свако од нас чуо реченицу од родитеља: **Уреди ту собу већ једном**.
Да јесте, уредићу је, и онда шта? За пар дана ће ентропија учинити своје. За пар дана ће све те уредно сложене мајице бити опет раскупусане, јер наравно, нико не може да слаже мајце *оним* редом којим ће их и облачити. Чупање са дна штоса, претурање... И не само мајце, већ и све остало што се налази у соби просечног младог човека *(осим ако није припадник неке верске организације, тј. секте самоповређивања па спава на дасци и има само три иконе и корбач којим се удара по леђима)*
Па среди је, доћи ће ти неко, биће нас срамота.
Да, знам. Увек је **шта ће други да кажу**. Зашто би то требало да брине било кога од нас? Нисам ја лошији човек од њих само зато што су ми јучерашње чарапе (које се могу опет обути) негде између празног Вербатима који је пао са стола и стотог броја Скринфана.
Боли ме уво шта ће неко рећи због тога или због онога што ми је трава непокошена и прљави југо већ 4 дана стоји паркиран под орахом јер ме стварно мрзи да га перем или да га испаркирам од ораха да би покисао.
Мрзим те људе који завлаче нос у туђе ствари. Гледај себе. Гледај то што ти се 16тогодишња ћерка ваћари са десет година старијим ликом и што ти син главни лерди у крају (а за тебе је и даље *а дууууша* и *мукица моја мала*). Гледај своја посла и пусти мог Југа, више њега волим него пола комшилука!
Шта вас уопште брига, о носозабадачи у туђе животе, то што и даље пуштам музику гласно и што се нисам оженио иако имам 24 године? Јепте се. Ето то само да вам кажем.