Tačka
Mrlja na platnu, krug radijusa 5 milimetara u kojoj je virtuoz sa četkicom u rukama naslikao neku tugu, sreću ili svrhu postojanja koju samo on može da vidi i shvati. Bela pozadina sa brabonjkom u sredini. K'o klot pasulj.
- Na drugom kraju nebeskog svoda, između dva paralelna univerzuma, protutnjala je neka čudna svetlost. Sa sobom je nosila izvesnu količinu žuto-narandžaste boje sve dok, konačno, nije nestala negde u daljini. Bila je to zvezda koja se sakrila u crnom plaštu noći a ja sam se pitao da li na njoj, možda, postoji nekakav reljef, nekakva reka koja prkosi vremenu. Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora bežati dok ona plavi sve iza njegovih leđa. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne. I tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili. Ali ono što smo proživeli bilo je zaista lepo. To je poruka koju ova slika nosi.
- Šta kenjaš, bre?! To je jebena, obična TAČKA!
