На хијерархијској лествици врста академских грађана, студент сазрео за студентску службу је убедљиво најниже.
После студента 'продекана', марљиве пчелице која боцка по ректорско-деканским-целокупно универзитетским буљама, профи студента усмереног само на завршетак студија са овећим просеком, студента кежуал типа који шљака за шестицу к'о јапанац за викенд, и студента факултативних студија који је ту само да би квалитетно утрошио коју годину живота, студент за у студентску службу је врхунац неангажованости око обавеза на факсу, блеји и ужива све у шеснаест, ослобођен било какве гриже савести или порива за учењем.
Једноставно јебе му се за све. Неко би рекао лезилебовић и био би у праву.
На факултетска врата је отишао само када се уписивао и у ретким случајевима случајно набасавши, опис амфитеатра зна само из приче, а камоли имена професора које пљује кући. И ту је, са по којом информацијом коју је начуо, углавном апсолутно небитну, зна кад су рокови и пријаве јер оде понекад на сајт факултета.
Прави избор за рад у студентској служби која напросто плени својом упућеношћу у рад факултета.