1: Матори, свиђа ми се она риба, видео сам је још од пекаре на ћошку...
2: Па јеботе знаш ли ти ко је то?
1: Не, ко? Много ми се свидела, баш је мој тип. Позната ми је, као да сам је видео негде...
2: Маша Пекић јеботе! Девојка оног кримоса са Дорћола. Студирала књижевности и оставила, има пара тренутно колико знам... Пусти је јеботе. Немој тако упадљиво да је гледаш. најбаћеш...Има цео дорћолски клан да ти дише за вратом.
1: Матори, заљубио сам се, нема даље. Морам да јој приђем!
2: (*хвата га за руку и вуче назад*) Ниси нормалан будало! Видиш да улази у Х6 код Шомија. То је тај зајебани са улице, немој да јој пролазиш, са дечком је магарче! Па ти је ни не познајеш! Убиће те ко врапца Шоми...
1: Пусти ме! Идем! Не могу овако, то је љубав на први поглед! (*одлази*)
...
2: Пробудио си се, најзад! Сва срећа па си жив. Имаш поломљену руку, десну ногу и стопало, пет ребара и фрактуру лобање. Какав си ти лудак, баш си се сјебо. Не сећаш се а? Па направио си срање дебело. Пришао си јој и искењо како не можеш без ње, Шоми те погледо, изашо из кола и пошибали сте се. Умлатио си га ко пичку, изгледа да су му мишићи само од курчења порасли. Ја изневеровао. И тако, пребијеш га пред рибом, она те зготиви, ал преко пута били његови људи и мало те умлатили. Брате, нисам веровао да ће овако бити, ал заслужио си Карађорђеву звезду за оно, свака ти дала!