Улазим. Бар покушавам. На вратима неки клинац грицка семенке, и раширио се, тако бих му опалио један аплауз, али нећу, никад нисам био насилан. Очигледно га нису батинали кад је био мали. Успут прича са ортаком, о томе како је данас испребијао два кретена у школи, мада мислим да му је ово стандардна улога, не труди се да учи нешто ново, јер код његове публике ово скроз пије воду. Некако сам дошао до прозора, где ће високи коњ, оће ли лево или десно, никад нисам волео те крајности, али одох лево.

Девојчица испред мене се постидела, толико да је навукла ролку, да јој се не виде уста, али очи причају. Зашто се стиди? Јесам ли ружан? Јесам ли којим случајем леп? Да ли јој личим на серијског убицу. Почињем да је разумем, и ја се стидим ње, јер је на 20 цм од мене. Мајстор ће закочити, помислиће да сам неки сексуални паћеник. Пошто не могу да се померим, мој поглед лута ка аутобусу.

Аутобус креће, а видим деду који се пробија, са оним мученим изразом лица. Читам сваку његову бору, као велики пораз у животу. Да седим, можда бих и устао али не седим. Девојка близу њега устаје. Он одједном мења фацу, боре нестају, туга такође, постаје срећан као мало дете кад му се хеликоптери врте изнад кревеца. Какав доајен овог покретног позоришта. Скидам капу, да ниси толико стар примили би те на академију, основни услов задовољаваш, смрдиш брате одавде на Вињак. Није ни Вињак оно што је некад био, јеби га. Него да се вратимо на позорницу. Сада главни лик представе постаје културна девојка која је устала овом господину. Гледа по аутобусу, хоће ли јој бар неко очима показати да је урадила добро дело. Намешта сукњицу, да је неко бар погледа. Шта је ово? Не видим је. У први план упада неки бркоња, смрди брате на 2 метра, девојчица преко пута мене навлачи ролку и на нос. Немам где. Отварам прозор да макар мало удахнем ваздуха. Осетих на леђима неки предмет. Деда иза показује штапом да га затворим, а очима да га је ухватило у крстима и поред 2 прслука, и џемпера преко.

Пролази време. Једно светло цркава, атмосфера се подгрејава, а возач погађа директ у рупу, чисто да нам покаже да и он овде има улогу, да није статиста. Занемарио сам мирис, одсуство светла, и нервозу што због гужве у саобраћају, крај представе није баш близу као што сам мислио. Испод најјачег светла звезда. Риба и по. Макар је тако у њеној глави. Црвена комбинација, са шерпа плавим чизмама од преврнуте коже. У ушима слушалице, и пева на плејбек, мало се занела, али добро биће она један дан звезда.

Е па моји глумци, дошао је ред да напустим вашу представу. "Извините, можете ли да се склоните, силазим!" Хм, не пали... "Мали, склањај се са врата, силазим на следећој!" Како се ово позориште одаљава, схватам да сам и ја ту имао неку улогу. Сутра опет то неће бити то, мењамо чинове, прелазимо из комедије у трагедију. Једино што остаје исто, то је сценографија. Не мењају је педесет година, задеси се неко па ишчупа столицу, поломи шипку, поквари врата. Немојте мислити да су то насилници! Они се боре за уметност! Даске им живот значе, проблем је што их немају довољно, тамо где су најпотребније.