Autobus
Teatar sa pristupačnom cenom karte.
Ulazim. Bar pokušavam. Na vratima neki klinac gricka semenke, i raširio se, tako bih mu opalio jedan aplauz, ali neću, nikad nisam bio nasilan. Očigledno ga nisu batinali kad je bio mali. Usput priča sa ortakom, o tome kako je danas isprebijao dva kretena u školi, mada mislim da mu je ovo standardna uloga, ne trudi se da uči nešto novo, jer kod njegove publike ovo skroz pije vodu. Nekako sam došao do prozora, gde će visoki konj, oće li levo ili desno, nikad nisam voleo te krajnosti, ali odoh levo.
Devojčica ispred mene se postidela, toliko da je navukla rolku, da joj se ne vide usta, ali oči pričaju. Zašto se stidi? Jesam li ružan? Jesam li kojim slučajem lep? Da li joj ličim na serijskog ubicu. Počinjem da je razumem, i ja se stidim nje, jer je na 20 cm od mene. Majstor će zakočiti, pomisliće da sam neki seksualni paćenik. Pošto ne mogu da se pomerim, moj pogled luta ka autobusu.
Autobus kreće, a vidim dedu koji se probija, sa onim mučenim izrazom lica. Čitam svaku njegovu boru, kao veliki poraz u životu. Da sedim, možda bih i ustao ali ne sedim. Devojka blizu njega ustaje. On odjednom menja facu, bore nestaju, tuga takođe, postaje srećan kao malo dete kad mu se helikopteri vrte iznad kreveca. Kakav doajen ovog pokretnog pozorišta. Skidam kapu, da nisi toliko star primili bi te na akademiju, osnovni uslov zadovoljavaš, smrdiš brate odavde na Vinjak. Nije ni Vinjak ono što je nekad bio, jebi ga. Nego da se vratimo na pozornicu. Sada glavni lik predstave postaje kulturna devojka koja je ustala ovom gospodinu. Gleda po autobusu, hoće li joj bar neko očima pokazati da je uradila dobro delo. Namešta suknjicu, da je neko bar pogleda. Šta je ovo? Ne vidim je. U prvi plan upada neki brkonja, smrdi brate na 2 metra, devojčica preko puta mene navlači rolku i na nos. Nemam gde. Otvaram prozor da makar malo udahnem vazduha. Osetih na leđima neki predmet. Deda iza pokazuje štapom da ga zatvorim, a očima da ga je uhvatilo u krstima i pored 2 prsluka, i džempera preko.
Prolazi vreme. Jedno svetlo crkava, atmosfera se podgrejava, a vozač pogađa direkt u rupu, čisto da nam pokaže da i on ovde ima ulogu, da nije statista. Zanemario sam miris, odsustvo svetla, i nervozu što zbog gužve u saobraćaju, kraj predstave nije baš blizu kao što sam mislio. Ispod najjačeg svetla zvezda. Riba i po. Makar je tako u njenoj glavi. Crvena kombinacija, sa šerpa plavim čizmama od prevrnute kože. U ušima slušalice, i peva na plejbek, malo se zanela, ali dobro biće ona jedan dan zvezda.
E pa moji glumci, došao je red da napustim vašu predstavu. "Izvinite, možete li da se sklonite, silazim!" Hm, ne pali... "Mali, sklanjaj se sa vrata, silazim na sledećoj!" Kako se ovo pozorište odaljava, shvatam da sam i ja tu imao neku ulogu. Sutra opet to neće biti to, menjamo činove, prelazimo iz komedije u tragediju. Jedino što ostaje isto, to je scenografija. Ne menjaju je pedeset godina, zadesi se neko pa iščupa stolicu, polomi šipku, pokvari vrata. Nemojte misliti da su to nasilnici! Oni se bore za umetnost! Daske im život znače, problem je što ih nemaju dovoljno, tamo gde su najpotrebnije.
