- Mihajlo, nešto sam razmišljala...
- Je l' te bolelo, hehe?
- Ćuti i slušaj, blesane...Dakle - nešto sam razmišljala. Nas dvoje se zabavljamo već skoro dve godine a od toga godinu i nešto živimo zajedno. Volimo se, oboje solidno zarađujemo, porodice su nam relativno normalne...Mislim da je ono što ustvari hoću da kažem, ustvari, sledeće: **gde ti vidiš sebe za nekih dve-tri godine od sada?**
- E, Marina, nemoj da me zajebavaš, molim t...
- Ne, ne, mrtva sam ozbiljna. Gde vidiš sebe za dve godine? Lepo pitanje koje zahteva lep odgovor...
- ...i koji ćeš ti skoro sigurno protumačiti kao *pogrešan*. Ma, daaaj, bre, previše dobro te poznajem...
- Dobro, pametnjakoviću, ako me "previše dobro poznaješ" reci mi onda, molim te, šta misliš gde JA sebe vidim za dve godine?
- Jaooo, je l' stvarno moramo ovo da radimo?! Ne znam gde vidiš sebe za dve godine, eto, ne znam!
- E, pa ja ću ti reći. Vidim sebe kao ostvarenu mladu ženu, usrećenu od strane muškarca koji je, navodno, voli i sigurnu u život koji je dalje čeka. Samo to, ništa drugo.
- Super, baš mi je drago. Je l' mogu sad da nastavim da gled...
- Ne pitaš me koja je tvoja uloga u svemu tome? Ako je uopšte i imaš?!
- Pa, naravno da je imam, šta ti sad to znači...Je l' hoćeš da se venčamo, 'el to to? Pa, reeeci lepo, jebote, što me zajebavaš ovde, venčaćemo se i gotova stvar! Niko još nije umr'o od toga, pa nećemo valjda ni mi...
- Hmm, e, vidiš, to ti možda i nije tako loša ideja...

*Devojka* - i žena, i majka, i drug. I doktor psihologije.