Праотац свих следбеника емо културе на брдовитом Балкану. Сета просто избија из њега. Продире кроз срца многих. Не, бес не постоји, само туга. И сузе. Уплаканим очима мами припаднице "нежнијег" пола.

Кроз измаглицу се сећа старе, војвођанске куће која је стајала у даљини, док је он са својом драгом седео испод липе, маштао о кукурузима и слушао цвркут нежног панонског потока. Птице су му певале песму давно заборављених морнара. Њена лепа стопала су играла чардаш. Ах, тај фут фетиш, колико год га скривао, није могао против себе. Сета.
Нажалост, она је после отишла са комшијом, још нејаким дететом које је имало бољи трактор од њега. А он је обуо чизме скитарке и наставио даље.

Сећа се кад га је девојка први пут орално задовољила и кад је први пут метн'о. И све то кроз измаглицу. Кроз плач. Небитно да ли је добио на Лото-у или по пичЦи, он се свега тога сећа. На исти начин. Све то лепо увија и обликује тако да сву патетику свог бића подели са осталима. Сав терет овог света носи на својим плећима. Ах. Туга. Неверица.

Свакодневно сече вене, а и то му не успева. Остаје му само тамбура и вино. Ех, проклета Панонијо, депресивна равницо!