Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

ТАЊУША

Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал' узећу другу ја ...»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то ...»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

Volim Milutina Bojića. Baš jako. Omiljena pesma:

ONIMA ŠTO PLAČU

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim; plač se grozno sveti.

I još jedna, bez naslova, ne mogu da je nadjem po ovim internet vodama, govori o kurvi i počinje sad: Ti što ti život isisaše žudno, neznani neki...
Nekad davno znala sam je napamet, pokušađu da je nadjem i prekucam.

-Plavu grobnicu- ne volim.

Dobar je Bojić. Ja sam u zadnjih par dana doslovno impresioniran Jesenjinom. Kakav je on život živeo, Bukovski je za njega mala beba. Nekako jednostavne pesme a tako velike

KURVA

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute...

Sergej Jesenjin

A posle moja pesma nekulturna...ma daaaaaaaaaj...

PRAVDA ZA MALOG POSTARA!!!

Превер, Брехт, Бодлер, Гете, Мајаковски, Пастернак, Лорка, Крлежа, Ујевић, Миљковић... Мрзи ме да тражим неку сад.

Пушкини, Јесењини и Сољжењицини су ми пичкасти. Јако.

Neprevaziđen naravno, moraću detaljnije da proučim biografiju, moram da priznam da se nikad nisam preterano bavila biografijama, ako izuzmemo Rilkea. Na fakultetu baš masturbirah na lik i delo, sad, kad razmislim, i nije mi toliko impresivan.

Branko Miljković
Prvo pevanje

Obreh se u nekoj mračnoj šumi
DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Da. Ujević je odličan.

И Данил Хармс је интересантан.

Ja volim Dušana Matića. On je jednom napisao:

Moj ljubavnik jame kopa,
moja dika,
Od grobara nema boljeg
ljubavnika!

Brlju pije zemlju rije
joj što volim kad me bije,
joj!

Brlju pije zemlju rovi,
joj što volim kad mi kosti lomi,
skroz!

A volim i Pabla Nerudu.

Da i Miljkovića sam zaboravio da stavim. Bilo bi lepo da se otvore arhivi i da konačno saznamo zašto je umro

CIA GA UTEPALA!!!

Veliki Topli Brat- Boris Tadić, od stranih svaki Rus, makar i ulični čistač, a od anglosaksonskih govana jedino priznajem Edgara Alana zvanog Mali Po.

Uvek sam voleo njegove priče i dramice, tek sam skoro čitao njegove pesme, ostao sam zapanjen. Čovek je genije. Pola sam se čudio, a pola sam umirao od smeha. I posle kažu treba istrebiti Jevreje...

Pobrisan spem, smeta otvaraču teme. Mislim da bi želeo da tema ostane, da se tako izrazim, ozbiljna.
Mada, otvaraču teme preporučujem da ne ostane osetljiv na poneku takvu opasku. To je ovde normalno i valja se nekad prihvatiti šala.
Možda sam obrisala i nešto što ne treba, u žurbi sam, ističe mi pauza za topli obrok.

Sve vas voli,
Enerdži

Јао, молим те. Шта ће се открити, да га је неки пургер обесио? Какве глупости.

+

Реци! Највише сам се смејао оној причи о Толстоју и Достојевском, кад се такмиче ко ће бољи роман да напише. Прајслес!

Ko ih jebe što se nisu rodili u vreme Vukajlije pa da vidimo čija mati crno pero prede.

Prever
Za tebe ljubavi

Isao sam na pticiji trg
i ptice kupio
za tebe
ljubavi
Isao sam na cvetni trg
i cvece kupio
za tebe
ljubavi
Isao sam na trg staroga gvozdja
i lance kupio
teske okove
za tebe
ljubavi
A onda sam otisao na trg robova
i trazio te
Ali te nasao nisam
ljubavi moja.

A kad je Hercen pokušavao da izbegne Tolstoja, pa naleteo na kraju na njega, a ovaj ga pomazio po glavi... Tu sam se kidao!

Voleo bih da ako je to moguće tema ostane ozbiljna. Divna je tema. Naleteh pre neki dan na ovog Dinka Delića

Ljudi govore: majka
(govore -
ljubav) sa privrženošću prema
srži
što vreba kao pauk raširenih nogu. Muškarci
od ugleda priušte sebi weekend sa ljubavnicom.
Šiparice
brbljaju o princu koji razgrne bodljikavo
žbunje
da
bi Trnoružica odustala od sna.
Ginekolozi pipaju jajnike i njuše
materičnu
sluz.
A ti, pička u top formi, depilirana kao lakirano drvo,
kao Crvenkapica
popravljaš
čarapu na Sunset Boulevardu gdje
HARLEY DAVIDSON vozi Zli VUk.

(Dinko Delić, Bosanska knjiga mrtvih)

Facafacaa imaš temu za svoje stihove http://vukajlija.com/forum/teme/318-pesnicko-cose

PJEVAJ, PJEVAJ

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.

Песма над песмама

Пали анђео врати те у живот који не препознајеш.
Ослепео, срећно мртав.
Али не попети се на Олимп, већ остати стока у подножју живота
и штитити срце балегом и сеном Аугијевих штала,
кукавичко је срање.
Бити жив и умрети уз богињу.
И ништа више од тога.

Владимир др Протић

Jedna od pesama koje su mi se svidele, nekako spontano, dok sam pri prvom čitanju osećala snažnu odbojnost. Izvukla sam samo odlomak, treću strofu, čisto da ne bih imala kilometarski post.

Persi Šeli - Oblak
Hitra zora s očima meteora
žar perja svog razgrne,
seda na mene, dok zrake snene
zornjača nebom trne;
ko na rub stene kad odronjene,
trus koju s vrha zbaci,
orao sleti za tren, poleti,
krila mu zlate zraci.
Kad suton svijen sa mora pije
ljubav i čari sna,
kad plašt grimizne večeri sklizne
sa neba sve do dna,
krila podvijem, ko golub spijem
sred gnezda vazdušna.

ja sam jednom bio na knjizevnoj veceri!!! bilo neko meze ili kako vi poete kazete ZAKUSKA!!!! KUSAO SAM RUSKU SALATU I SLUSAO STIHOVE PERE ZUBCA!!!

FORZA ROMA!

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

(Velimir Rajić)

Barbara

Secas li se Barbara
padala je kisa neprestana
nad Brestom tog dana
a ti si isla nasmejana
pokisla ozarena ocarana
pod krupnim kapima kise
seti se Barbara-
sretoh te u ulici Sijama
smejala si se
i ja sam se smejao
secas li se Barbara
nisam te poznavao
a nisi ni ti mene,
secas li se
secas li se toga dana
i ne zaboravi ga
jedan covek ispod neke kapije
zaklonjen
viknuo je tvoje ime
Barbara
a ti si potrcala ka njemu po kisi
pokisla ozarena ocarana
i bacila si mu se u zagrljaj
secas li se Barbara
ne ljuti se sto ti kazem TI
jer TI kazem svakom koga volim
pa cak i ako ga ne poznajem
secas li se Barbara
i ne zaboravi nikad
tu kisu tako blagu i tako srecni
na tvome licu srecnom
nad tim gradom srecnim
tu kisu nad morem
nad arsenalom
nad brodom iz Cesana
oh Barbara
velika je svinjarija taj rat
i sta je sa tobom sada
pod kisom od gvozdja
vatre celika krvi
a onaj koji te je stezao u zagrljaju
zaljubljeno
da li je umro nestao ili je jos ziv
oh Barbara
jos uvek kisa pada nad Brestom
kao sto je padala nekad
ali nije to isto jer je sve poruseno
to su samo posmrtne kapi kise
uzasne i ocajne
a nije ti onaj potop vise
gvozdja celika krvi
vec prosto kisa iz oblaka
koji nestaju kao psi
kao psi koje odnosi
vodena struja iz Bresta
da istrule negde daleko
vrlo daleko od Bresta
od koga nije ostalo nista.

Žak Prever

http://www.youtube.com/watch?v=4SJo7uXRRsY

šta fali mom doprinosu? jesi slušao ti klip?

Odlično

Gospi

Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me, čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
Na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
Al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
Što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, na veke,
Zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
Na pesmu proćerdavam vek.

M. Nastasijević

Rekvijem - Miodrag Pavlović

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle sa mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi
Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno.

Jesenjin - KURVA

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute...
-------------------------------
video sam je i kod nekog vukajlijasa na profilu
EDIT: sad skontah i kod kog :) jbg, bioo vec

Drago mi je da ti se svidja. Jesenjin je genije ma koliko to izgledalo smešno

УДВАРАЊЕ У КОЛАШИНУ - matija beckovic

Волите ли јаке младиће девојчице
Гравиране снаге сланим сунцем
Са срцем у колу струје који могу
Да неутралишу електричне шокове
Са радиоактивним очима и мозгом
Младиће ружног лица са много белега по телу
Који нису белези већ каписле
Са алкохолом у мишићима који није
Алкохол и није ниједно пиће
Младиће који виде оно што су чули
Знају нацртати укус меса звезде
Не знају кад лажу, не умеју да спавају
Неспретни се својим месом наслађују
Њихове руке зраче, њихова неспретност звучи
Гризу се изнутра а могу ако то хоће
Да изведу за Вас један спортски програм
Летећи икс минута кроз ваздух и кроз
памет не помичући се с места
У ноћи која обећано сунце очекује
Младиће који немају слуха али зато
Наглас ћуте оног што унутра пева
Са крвним зрнцима која сврбе и голицају
И венама до врха напуњених динамитом
Младиће који целе месеце проводе ронећи
И пливајући испод земље никако не излазећи
Ако волите младиће које нешто мучи
Колико сте ме волели кад сте ме први пут видели
Ако волите особе у којима има глобус
Младиће који Вас подједнако воле
Успоменама одбрамбеним зрнцима и рукама
Који не знају како ће изаћи из света, али знају
Да поседују моћ хипнозе и моћ фикс-идеја
Младиће који Вас могу дуго волети кроз своје главе
Задовољни што ништа од тога не разумете
Младиће чији глас може да се кује
У крупне медаљоне и огрлице
Као порцулан што се лепо ломи
Сударањем белутака у грлу грлице
Младиће чија је цела једна страна инфицирана
Пуцњевима девет зора у лукама
И ракијама са огњене земље
Као дрљачом низ тело у пролеће
Ако волите померене снаге и негативна чула
Дуге тунеле избушене главом
Кроз каменоломе и кроз грмљавине
Возове који јуре из срца и успомена
Младиће који пуше живце пију струју
Или желите знати колико могу да викнем
у кањону Таре код Колашина
Док понеки месец сија
И стуб светле кише пљушти
само на једном месту
Полако се претварајући у дрво
Ако волите младиће запаљене косе на глави
Са огромним воланом у глави и раменима
Ако волите, ако волите, ако волите
Не ћутите девојчице
Не коцкајте са мном
У Ваљеву сада киша пада
Ове рудне реченице слој по слој ме краду
И моје срце оде у златне струготине
Ако волите пољупце као плотуне у ушима
Младиће о чијим сам судбинама певао
Чије чело тражи један метак луталица
Прекините ме јер почећу говорити чисту ватру
И ниједан јаук вам више нећу моћи поклонити.

StupidInLove imaš temu za sopstvene stihove. Nije da si baš rame uz rame sa Preverom i ostalima ali zanimljiva pesmica. Ako hoćeš ostavi je ili prebaci http://vukajlija.com/forum/teme/318-pesnicko-cose

A nikako, daleko sam ja od njih.. Hvala!

СОС-е, свака ти дала за удварање у колашину!

ЛИСИЦА
А. М. Ремлаову

На размрсканој нози се довукла,
Уклупчила се крај рупе и брега.
А крв је ко танка бразда округла
Сањиво лице делила од снега.

Још је назирала пуцањ кроз дим љути,
И вила се шумска путања у оку.
Из жбуња је ветар космати и крути
Разносио ситне сачме кишу звонку.

Као жуње, над њом магла се је вила,
Било је црвено влажно вече позно.
Немирно се глава дизала и крила
И језик на рани ледио се грозно.

Жути реп, ко пожар, у снег је упао,
Ко кувана мрква усна је отекла …
Ширио се иња и сачме дах зао,
А крв, врх чељусти, цурила је, текла.

Poetry is an outdated art, some say.
Why write it then?
Because a climber climbs a hill perhaps;
because it's there.

Because it's exciting to work with fervent words
and make them sing.
Because the conscious mind cannot assess
all that there is.

Words can be sweet or fierce; soothing or rough;
thoughtful or wild:
as art they may embrace the truth as well
as do painted pictures.

Perhaps one distant day someone will find -
in lyric lines -
a fragment from the flavour of our age,
and pause and wonder.

Paul Armstrong

EMINA
Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!
Ja joj nazvah selam al' moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko'!...

Niti haje, alčak, što za njom crko'!

Пркосна Песма

Ја
Раб Божији
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с'три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Kрив сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и јиш дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с' листе
Ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
Tо је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце к'о јабуку
и радост чисту к'о булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фамери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
Што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

Алекса Шантић

Не вјеруј

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име,

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И пролије сромом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јошгован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т*јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише

Victor Hugo - Cain

Then, with his children, clothed in skins of brutes,
Dishevelled, livid, rushing through the storm,
Cain fled before Jehovah. As night fell
The dark man reached a mount in a great plain,
And his tired wife and his sons, out of breath,
Said: "Let us lie down on the earth and sleep."
Cain, sleeping not, dreamed at the mountain foot.
Raising his head, in that funereal heaven
He saw an eye, a great eye, in the night
Open, and staring at him in the gloom.
"I am too near," he said, and tremblingly woke up
His sleeping sons again, and his tired wife,
And fled through space and darkness. Thirty days
He went, and thirty nights, nor looked behind;
Pale, silent, watchful, shaking at each sound;
No rest, no sleep, till he attained the strand
Where the sea washes that which since was Asshur.
"Here pause," he said, "for this place is secure;
Here may we rest, for this is the world's end."
And he sat down; when, lo! in the sad sky,
The selfsame Eye on the horizon's verge,
And the wretch shook as in an ague fit.
"Hide me!" he cried; and all his watchful sons,
Their finger on their lip, stared at their sire.
Cain said to Jabal (father of them that dwell
In tents): "Spread here the curtain of thy tent,"
And they spread wide the floating canvas roof,
And made it fast and fixed it down with lead.
"You see naught now," said Zillah then, fair child
The daughter of his eldest, sweet as day.
But Cain replied, "That Eye--I see it still."
And Jubal cried (the father of all those
That handle harp and organ): "I will build
A sanctuary;" and he made a wall of bronze,
And set his sire behind it. But Cain moaned,
"That Eye is glaring at me ever." Henoch cried:
"Then must we make a circle vast of towers,
So terrible that nothing dare draw near;
Build we a city with a citadel;
Build we a city high and close it fast."
Then Tubal Cain (instructor of all them
That work in brass and iron) built a tower--
Enormous, superhuman. While he wrought,
His fiery brothers from the plain around
Hunted the sons of Enoch and of Seth;
They plucked the eyes out of whoever passed,
And hurled at even arrows to the stars.
They set strong granite for the canvas wall,
And every block was clamped with iron chains.
It seemed a city made for hell. Its towers,
With their huge masses made night in the land.
The walls were thick as mountains. On the door
They graved: "Let not God enter here." This done,
And having finished to cement and build
In a stone tower, they set him in the midst.
To him, still dark and haggard, "Oh, my sire,
Is the Eye gone?" quoth Zillah tremblingly.
But Cain replied: "Nay, it is even there."
Then added: "I will live beneath the earth,
As a lone man within his sepulchre.
I will see nothing; will be seen of none."
They digged a trench, and Cain said: "'Tis enow,"
As he went down alone into the vault;
But when he sat, so ghost-like, in his chair,
And they had closed the dungeon o'er his head,
The Eye was in the tomb and fixed on Cain.

Извините што нисам толико вешт да вам дам егзактан превод ..... ево верзије на енглеском , верујем да је практичнија него она на француском ...

AJAXe, odlicna

Među dobrima uvek najbolji budi,
u životu uzmi sve što ti se nudi,
al' jedna misao uvek nek' je uz tebe:
"KO JEDNOM JEBE, TAJ UVEK JEBE".
Znaj, u životu sve je pisanje i brisanje,
al' jedno je konstantno - KIKOJEBISANJE!

Rudyard Kipling (1865 - 1936)- Ako Možeš

Ako možeš da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju,
i okrivljuju te za to,
Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju,
i sam pridodaješ njihovim sumnjama,
Ako možeš da čekaš,
a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren,
da sam ne varaš,
ili ako si omrznut,
da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš
predobar ili premudar,
Ako možeš da sanjariš,
a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš,
a da ti maštanje ne bude cilj,
Ako možeš da se suočiš
sa uspehom i neuspehom,
i smatraš te dve varke
kao da su potpuno iste,
Ako možeš da podneseš
da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,
kako bi od nje napravili
zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga
čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen,
sa dotrajalim alatom
opet novo stvaraš,
ako možeš da prisiliš svoje srce,
nerve i tetive,
da te služe dugo
i ako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš
kada nema nišega više u tebi
sem volje
koja ti dovikuje
ISTRAJ
Ako možeš da razgovaraš
sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima
od sebe
sačuvaš svoje dostojanstvo,
Ako ni prijatelj, ni neprijatelj
ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene,
ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš
jedan minut sadržajem
koji traje šezdeset sekundi,
tvoja je zemlja
i sve što je na njoj,
i iznad svega,
bićeš ČOVEK,
PRIJATELJU MOJ.