Glavni grad američke države Indijana koji je ni kriv ni dužan kod nas u Srbiji, samo zbog svog imena, postao sinonim za neko mesto ili žurku punu raznih indijanaca, šabana, mongoloida i šištavaca.

Inače postoje mnogi znaci prema kojima ćeš izvaliti da si zalutao u Indijanpolis, ako nisi dovoljno oštrouman odmah na prvi pogled da izvališ.
Prvi znak je muzika koja blago podseća na ono što bi možda mogao da čuješ samo tu i u centru Teherana.
Ako muzika nije dovoljan pokazatelj da si zalutao, tu su frizure, tačnije frizura, jedna jedina, nepobediva ošišaj me sa strane da jebe kevu a gore me ispoštuj ili popularno još devedesetih nazvana tarzanka.
Ako ni to nije dosta onda možeš izvaliti po tome što si tu tek dvadesetak minuta a svako ti se na žurci već barem dva puta izmrštio.
Nije ti ni to dosta. Dobro, a šta kažeš na to što su svi u trenerkama, a ne vidiš da se održava neka sportska manifestacija u blizini i niko tu baš i ne deluje kao neki sportista. Dobro, deluju pomalo kao fudbaleri, jer oni furaju takve frizure, ali veče je i polumrak, nije stadion pa da misliš da si na tekmi.
Naravno, ako si čovek kome treba još znakova da bi bio siguran i nisi još ukapirao, pucanj iz tetke u plafon za vreme refrena pesme, druga tuča u poslednjih deset minuta ili Romulanac koji se seče krhotinom razbijene flaše su ozbiljni znaci da je vreme da pališ, ali po meni si već pri samom ulasku na to mesto, eventualno posle jednog popijenog piva, trebao da napustiš prostoriju.
A ako sve ovo nije dosta, pa ne mogu da ti pomognem više, jedino da zabijem tablu na kojoj piše INDIJANAPOLIS pa da ti bude jasno. Ostani onda i uživaj, jer izgleda da ti prija to mesto i u svom si prirodnom staništu.
Naravno ako nisi u svom prirodnom staništu i pališ odatle, pri izlasku nikako ne okreći leđa stanovnicima Indijanapolisa, nego i ti i tvoja ekipica hodajte unazad držeći ih na oku, sve dok se ne nađete u bezbednoj zoni, a to je otprilike petsto metara odatle.