Више је то од једанпут. Опет, за свако Jednom колико год их је, тачно знам када, ког датума и у колико сати. Знам и колико их је било. И без обзира колико давно, опет их се до детаља сећам, иако сам с памћењем одавно кратак. Знам и који је дан био, али не, нећу вас оптерећивати тим тривијалним податком. Јер, ма колико тривијалан био за поенту моје приче, могли бисте на основу тога да погрешно закључите да још увек гајим некаква снажна осећања.
За једно Jednom сећам се, био је уторак, а она кренула на разговор за посао. Ем што већ касни по обичају, ем што још увек још није одлучила које ће ципеле да обује. И пукне јој нокат на средњем прсту десне руке, док је закопчавала рајсфешлус на оним панталонама за које је тврдила да су сиво-зелене сова боје, а псује кроз зубе јер је у устима држала ону црну шналу за косу што на врху има неки плави цвет... ето, само један тренутак и удаљих се од теме. Ех, шта ти је окидач...
Како рекох, више је то од једанпут, али Jednom и нема сврху да просто дочара саму бројку пута којима се нешто слично десило. Нити збир више тренутака који су се по једанпут догодили, а у вези су са мојом причом. Напротив, замењује управо све наведено и олакшава ми да се држим теме, иако свако Jednom и представља посебну тему вредну причања, сасвим своју, заиста сасвим посебну и на крају сасвим сетну, којом бих вас - без обзира на број сјајно духовитих момената у њој - можда и растужио. Или бисте на мене гледали са непожељном ми дозом безразложног сажаљења. Зато ћу рећи Jednom, нико неће правити питање, и наставићу све док следећи саговорник не узме реч. А ја ћу га посматрати док прича, куртоазним покретима главе пратећи његову причу и повременим климоглавима одобравајући ставове (које знајући га, сасвим сигурно износи док говори), присећајући се изнова оног Jednom преко којег сам прешао док сам говорио.