Strah od Deda Mraza. Endemska vrsta fobije - postoji samo u zemljama bivše SFRJ, kod ljudi koji su kao deca primali paketiće u društvenim firmama svojih roditelja. Za razliku od kapitalističkih zemalja, gde je gospodin Klaus najbolja reklama za igračke, te stoluje na najlepšem delu tržnog centra, ovde ulogu obavlja neko ko nema pametnija posla, nije gadljiv na hranu u menzi, pa time ni na zbunjenu i neuglednu decu čistačica i domara, koji u samoupravnom sistemu zaslužuju iste paketiće kao i deca direktora. Zabava za decu treba da ostane u duhu proleterijata, te tako nema suvišnog i neukusnog buržoaskog ukrašavanja. Jedna jelka, pometena sala, ugašeno svetlo i neki čovek maskiran u Deda Mraza po principu nešto crveno, neka kapa i nešto kao brada (pravu bradu nije smeo da ima da ga petogodišnjaci ne bi zamenili sa četnicima). Ako se ne može pronaći brada, može da posluži i plastična maska sa vašara, izrađena u rusko-rumenom stilu, nasmešena kao licemerni kinez. Pošto dece ima puno, kod deda mraza nema zadržavanja. Provuku te kroz mrak i gužvu, stave te u krilo kod znojavog crvenog čoveka, pod svetlost reflektora, škljocnu fotografiju, onda roditelji skoče na tebe iz mraka i odvedu te. Pošto si već u Deda Mrazovom krilu počeo nekontrolisano da plačeš, i sad ne možeš da se zaustaviš, roditelji brzo otvaraju paketić i daju ti žele zeku ili cipiripi blok. Smiriš se, pogledaš šta sve ima u paketiću i polako zaboravljaš na traumu. Lik Deda Mraza ostaje zaključan u podsvesti. Onda posle pet godina odeš kod druga čiji je tata automehaničar, da pogledaš ekranizaciju ,,It'' od Stivena Kinga. Dok se on i njegova sestra kikoću scenama iz filma, ti se znojiš i privlačiš sebi kutiju neotvorenog jafa keksa, koja vam je ostavljena za posluženje.