Obećanje detetu
Чин потенцијално опаснији од потписивања кредита у швајцарцима и непромишљенији од пуштања Кирбијанаца гајби.
Једна наизглед безазлена и ноншалантно изречена реченица, коју си изустио у тренутку еуфорије, утискује се у меморију младунца попут жига у тексашко говедо. Јер та мала бића памте. Додуше, селективно: пре би армадила научио да се сети да опере руке пред ручак, него дете. Добро, армадило нема руке, него оне рожнате шапице, али поента је јасна. Е, а када је обећање у питању, ту памте ко слон на гинко-билоби. Не мора то да буде неко право обећање, оно стриктно „обећавам, тако ми бог помогао“ или „часна пионирска реч“ (салутирање у козарачком стилу – песница о слепоочницу). Јок. Довољно је поменути у неодређеном облику „за неки дан“, „следеће седмице“ или слично. Замка је склопљена и отпор је узалудан. Дете се претвара у продавца животног осигурања, чачка те и подсећа нон-стоп. Ако не испуниш, пуко си. Уништио си поверење и брдо неких мамбо-џамбо фројдовштина и чуда.
Зато, боље пази, не дозволи да те симпатични гремлини наговоре да их нахраниш после 12 сати, тј. обећаш им, осим ако си 100% сигуран да можеш то да одрадиш/купиш/наместиш/истестеришеш. Или родиш.
Упозорен си.
- Тата, тата, ено га Фурбииии! Рекао си да ми купиш!
- Е, рекао сам „по недељи би требало“.
- Али, прошла је недеља.
- Није ми још био други део плате... Чекај, колико оно би.. Аууу, бокте шес иљада, сине, оћеш сладолед?
- Фурбииии.
- Е, чуј, имам лом неких рачуна, да ти не објашњавам. А Фурби праве Кинези за 5 долара и ваљају га за масну кинту. Ево: сладолед и киндер јаје и гормит!
- Фур-би.
- Пу јебем ти. Може чек, госпођо?
----------------------------------------------------------------------------------------
- Е, тата, када ћеш да ме водиш у Зоо-Врт? Да видим лава?
- Једног дана.
- Кадкадкадкадкадкад?
- Рррооооаааррррр!
- Мамице, татица ме плаши!
- Раћо, шта радиш бре то здететом?
- Ништа, ништа, играмо се лава.
Komentari

Furbi, ček dis aut: http://vukajlija.com/recnik/autori/46064

Oguglao sam na taj sjaj kad sam, sećam se tačno, kupio jebenog Eon kida (ili već nekog pokemona, jebem li ga) na popustu po popularnoj ceni od 899 dinara - plastičnu lutkicu visoku 10 cm. Tako su mu se sijale okice, nisam imao srca... Izgustirao ga je u automobilu dok smo se vraćali kući. Nikad se više nije ni poigrao s njim. Čak se ni mlađa deca nisu igrala. A mogao sam da mu, u to vreme, kupim bar 40 kinder jaja i zabavljao bi se 2 meseca.
Deci uglavnom sijaju okice na ona sranja što se reklamiraju po dečjim kanalima, ne daj da budeš izmanipulisan, prođe to njih.. :)- D
Opasno dobra, nisam je pre pročitao :)

Čista genijalština i prava roditeljska.
Zvezdurina najzvezdastija!!Elem, dok je mladje bilo malo, zapne da mu kupimo psa.
I navaljuje :
-Mamaobećajmikupimijelmože mamaobećajmikupimijelmože..
-OK, samo da se dogovorimo oko obaveza: ja kupujem džukelu i sve radim osim brisanja guzice.
-Kako?
-Lepo, ko svoju što brišeš.
Dete premotava i kaže:
-A psi lutalice, kako oni brišu dupe?
-Ne brišu. Al' niko od nas ne ide usran po kući, pa neće ni pas.I ništa.
Dete odustalo (i pre par godina provalim da bolidni ljudi ljubimčićima zaista kupuju i to).I već duže ne živi sa nama...navaljivao da kupi sebi psa, al' da ga mi pričuvamo dok je na putu.
Kako da ne!!
