Имао сам оца, био је звер од човека. Тукао је мене, матер и сестре сваки пут кад би се пијан вратио из гостионе. Нарочито мене.

Међутим, пре коју годину отац се напречац разболе и умре. Цироза.

Стојимо матер моја, сестре и ја поред одра, ковчег отворен а ладан мрц лежи у њему, вилицу му подвезали марамом као да има зубобољу. Ми, стојимо и немо чекамо, пребледели од ужаса. Страх од батина нас не напушта. Погледујемо се међусобно и све мислимо: Тата ће се пробудити сваки час, устати и поново узети корбач да нас казни што га не оплакујемо довољно. Нико жив не верује да је отац заиста мртав. Него бројимо модрице и ћутке гледамо у ладан леш.

Тако смо, уз његов ковчег непомично стајали цела два дана. Већ трећи дан отац поче да се осећа. То је једино осећање које је имао у животу. Стаде да окупља муве око себе. У то дође и санитарни инспектор, те заповеди матери да га сместа сахранимо.

Ето, ако до сад нисте знали шта значи ,,окупити муве", сада знате.