Slobodan Milošević
Krajem 80ih, u Evropi se desilo 100 kurčeva- Černobil je najpre simbolično najavio da nešto truli u istočnom bloku, Gorbačov je otpočeo sa nizom reformi u SSSR-u (bezuspešno), potom su Nemci srušili Berlinski zid, a Rumuni streljali Čaušeskua. Ostalima je to trebalo da bude dovoljan mig da se svet menja. Naredne godine, komunizam je jednostavno pao u Čehoslovačkoj, Bugarskoj i svim zemljama osim Albanije, gde će tek pasti. Jugoslavija je bila komunistička zemlja, ali, kao što znate, nikada deo ovog bloka, bila je bliska zapadu. Stoga se činilo da će prelazak na drugačiji sistem biti znatno lakši nego, primera radi u Kini, gde su studenti zahtevali da partija siđe s vlasti, a vlast se složila- samo je trebalo pesnicama nokautirati tenkove i sve može. Hrvati i Slovenci su shvatili da se to menja i sproveli su političke promene. No, svi pogledi su bili upreti u Srbe, gde se novi, harizmatični lider, usprotivio ukidanju komunizma, štaviše, održavši samom Gorbačovu jedno predavanje na temu toga kako stari sistem ne treba napuštati. ŠKK!?
Ko je bio taj Slobodan Milošević, Sloba, Cobe, Geda, diktator, poslednji evropski diktator, srpski Sadam, koljač, novi Tito, veliki Vođa, ili birajte već sami?
Njegov razvojni put, ironično, pokazuje jednu od onih pozitivnih strana komunizma- mogli ste doći ni otkuda, bez ikakvog pedigrea, napredovati u ličnom smislu do samog vrha ličnih sposobnosti, doduše, ako hoćete i do vrha društvene lestvice, napredujte i u partiji. Odličan student, kada je čak navodno, na nekoj diskusiji o novom ustavu i skovao naziv SFRJ, Milošević je radio u nekoliko preduzeća, potom je ušao u bankarski svet, što ga vodi u Ameriku (ne, nema nikakve veze sa kasnijim događajima što mu je najvažniji kolega u Njujorku bio čovek po imenu Ričard Holbruk). Po povratku, Sloba i definitivno ulazi u politiku. Prljav zadatak ovde, prljav zadatak onde- komitet. Još par prljavih zadataka- predsedništvo. Najveća izdaja ličnog prijatelja- predsednik predsedništva. I to baš u trenutku onih gore pomenutih prevrata.
Jedan moj poznanik, koji je poznavao i Slobu, opisao ga je ovako: "Pametan, obrazovan, ali nedorastao vremenu". Jednostavno, Milošević je verovao da se starim metodama mogu rešiti novonastali problemi. Kada su Slovenci počeli da ignorišu novo srpsko rukovodstvo, Sloba je zabranio uvoz njihove robe u Srbiju. Kada je jugoslovensko rukovodstvo odlučilo da zemlja treba da uđe u EZ (potonju EU), Slobina žena je izjavljivala kako se nada da će EU prigrliti jugoslovenski model komunizma.
Elem, što se grbo rodi, vreme ne ispravi, i na pragu 90ih, postalo je jasno da će Jugoslavija da se raspadne. Shvativši da je vrag odneo šalu, Srbi van granica Republike Srbije su insistirali na tome da, ako već propada Jugoslavija, njima pripadne ono što je trebalo posle Prvog svetskog rata. No, od Prvog svetskog rata je prošlo 70 i kusur godina, zar stvarno mislite da su Hrvati i Slovenci posle svega mislili da nešto duguju Srbiji? E, pa, Srbija je mislila da joj duguju, a u glavi i jednih i drugih (i trećih i četvrtih i petih) su odzvanjale melodije a la "Fajnal kauntdaun".
Ono što se dogodilo u narednih 10 godina, dovoljno svedoči o svoj diplomatskoj i vojnoj veštini srpskog vođe. Pošto je ubedljivo izabran i na demokratskim izborima (i to 3 puta, pri čemu je samo druga dva puta krao), Milošević je na duge staze pogubio 4 rata. Sada, znajući da su se Srbi krajem 19. veka izuzetno snalazili u porazima (kao na Berlinskom kongresu), neko ko ne zna šta je bilo bi rekao da je Sloba makar tu bio vešt. Pa jeste- Srbija, tačnije ona nesrećna treća Jugoslavija, koju niko nije voleo, a u kojoj bejasmo sa Crnom Gorom, popila je zvanično najteže sankcije u istoriji sveta, pri čemu ni zrno graška nije moglo da pređe granicu. Zemlja je bila izbačena iz svih međunarodnih organizacija (ili bolje rečeno, nije bila ni primljena u njih), većina država je nije ni priznala, a sa druge strane, nije priznavala ni Srbiju. Doduše, znali su za Srbe- medijski demonizovane do zla boga.
No, iz akademskih razloga, vratimo se na neku hronologiju: prvi rat je, formalno, bio rat još uvek postojeće SFRJ protiv Slovenije. Da stvar bude interesantnija JNA je dobila taj rat, ali je diplomata Sloba posle 10ak dana, Sloba je prihvatio da Slovenci mogu da idu i vojska se povukla. Prvi pravi rat je bio rat JNA (u kojoj su već uglavnom bili samo Srbi i Crnogorci) protiv Hrvatske. Sloba se, doduše, odmah saglasio da Hrvatska može da se odvoji, ako se Srbima da pravo da se pripoje Srbiji. Đavola. Rat je sa pauzama potrajao 4 godine i završio porazom, uz Cobetovu nejasnu ignoranciju kada je do Beograda stiglo 200000 izbeglica. Srbija, jelte, nije učestvovala ni u jednom od ova dva rata, a naročito ne u onom trećem, koji je naredne godine izbio u Bosni (iako je pola Beograda, eto slučajno, završilo na nekom od frontova). Ovaj treći je bio utoliko uspešniji što su tamošnji Srbi uspeli da dobiju Republiku Srpsku, u okviru Bosne, doduše. Da ironija bude veća, Sloba je bio taj koji je potpisao mir, i posle 4 godina oslovljavanja sa "Balkanski Sadam", on je postao "Balkanski princ mira". Sankcije su spale, bližili su se novi izbori... I ko je pobedio? Pa, naravno, princ mira. I još naravnije, isti oni koji su ga mrzeli, nisu učinili baš ništa da ga smene.
I sve je to potrajalo još jedno godinu dana, kada je eksplodiralo Kosovo. Kosovo je, jelte, (bilo) (i jeste)- birajte da li vam odgovaraju obe zagrade, ili samo prva- deo Srbije, a ne Jugoslavije. Stoga, ovog puta se digla veća frka, koja još i traje. Kada je Sloba postupio istim metodama, Zapad je dobio ispizditis i otpočeo najnesrećniju epizodu u savremenoj srpskoj istoriji. Pre najavljenog bombardovanja, Cobe se nije pojavio na pregovorima u Rambujeu, gde je poslao svog kućnog mačka, Milana Milutinovića da ga odmeni. Dan pre prvih bombi, u Beograd je stigao i onaj nesrećni Holbruk da pokuša "kao" da izgladi situaciju. Bezuspešno.
Možda se čini da to NATO bombardovanje i nije bilo toliko žestoko, u smislu, ne može da se poredi sa savezničkim bombardovanjem Drezdena, ili američkim bombardovanjem Hirošime, ali činjenica je da sada (kraj 2012. godine), Srbija još nije dostigla onaj već uveliko ojađeni ekonomski nivo iz 1998. Naravno mir je sklopljen, srpska (tada još jugoslovenska) policija i vojska su napustile Kosovo, koje je stavljeno pod međunarodni protektorat.
Naredne godine, Sloba je sa monopola prešao na riziko- misleći da ga vole više nego ikada, raspisao je izbore, i promenio ustav, davši sebi i formalno najviša ovlašćenja. Ali šepurak! Ono što se dogodilo 5. oktobra, ostavljam na tumačenje istoričarima iz godine 2200. (da se zezaju, kao i ja sa Karađorđem, Milošem i kompanijom), ali, činjenica je da je do promena došlo ne zato što je opozicija bila tako sjajna, već zato što je narodu Sloba napokon dokurčio. Hajde, na dan smaka ću se malo osvrnuti i na aktuelno situaciju. Što su govorili na kraju svih RTS-ovih vesti 90ih: "Do tada, doviđenja!"