Put tvog ćaleta od kuće do škole, dužine oko 20 kilometara, duž kojeg se u oba pravca navodno ide uzbrdo.

Omiljena preporuka svih onih ljudi koji su se potpuno ostvarili kao ličnosti i koji žele da vam otvore oči kako biste shvatili da zaista nije u redu da se ponašate onako kako to ne priliči mladim, a opet zrelim ljudima.

To je jednostavno odlična rečenica, koja vam je od krucijalne pomoći za jednu od najbitnijih odluka: sa kim što više smanjiti bilo kakvu vrstu kontakta".

Neverovatno je kako iluminatorskog kurira glume osobe koje se mogu podičiti samo maksimalnom doslednošću svojoj nedoslednosti. Sve sami uspešni ljudi koji su do juče bili mladi revolucionari, spremni da dignu bunu za zabranu izlaska u grad, da se bore protiv malograđanštine a u cilju urbanizacije i otvaranja očiju žitelja blatnjave kasabe.

Kako je tragikomično kada smernice za vođenje uspešnog života daju ljudi koji su sami sebi skočili u stomak i postali sve što su govorili da neće biti i na šta su pljuvali sa prkosom i samopravedoljubljem. Svi oni koji su obukli odelca koja ih pretvaraju u deo mase koji ne sme da se ne uklapa, sa mišljenjem i stavom koji je nastao kao posledica grupnog seksa moderne tradicije, mudroserija Keri Brendšo i liberalno-radikalne emancipacije.

Da se ponašate u skladu sa svojim godinama vam govore ljudi koji su sve uradili onda kada su drugi odlučili da je za njih to dobro. Sve svoje odluke su doneli sami zahvaljujući tome što je neko to za njih smislio. Rade ono što rade jer je neko rekao da tako treba da se radi. Oni samo nastavljaju da ponavljaju to, bez imalo sumnje u svoje reči. Oni znaju jer su naučili, jer su sazreli kao jedinke, kao humanoidni papagaji, kao zombiji.

Neidentifikovasna grupa visokoobrazovanih zaludnih eksperata sa najrazličitijim spektrom interesovanja. Istražuju sve i svašta od uticaja 19 šoljica kafe na rad nadbubrežne žlezde kod levorukih osoba do frekvencije koju emituje madagaskarski leteći pacov u vreme parenja. Njihova istraživanja iako su izuzetno skupa od izuzetnog su značaja za čovečanstvo, jer bez njih bi novine i časopisi kao što je npr. Blic žena bili neuporedivo prazniji.

Девојка која је дала све од себе.

Beeeeee...

Ono što pripadnica lepšeg pola, uputi drugoj pri poseti erotic shop-a.

Начин на који се папучар враћа кући својој бесној жени.

Krema koja je ušla u anale.

Поступак који се примењује након обилатог јела, као својеврсно одавање признања кувару на изврсном оброку. Врши се тако што се откине комад леба, па се остаци хране у тањиру омажу истим.

Пауза коју узимамо после доброг ручка.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Sled okolnosti u vašim mislima koje premotavate dok šetate sami ulicom, vozite se u busu, prisustvujete predavanju (makar fizički), čekate u redu u banci ili bilo gde na javnom mestu, a pri tom se užasno dosađujete. Onda krenete da vučete misli iz naftalina i pravite svakojake asocijacije, praveći nit toliko dugu da na kraju potpuno odlutate. Kad zađete u fazu: mišljenje u mislima, obično se setite nečeg vama vrlo smešnog,i prisutni svedoci vide budalu koja se smeška iz nekog razloga. Oni nemaju razumevanja za ovaj prisećajni smeh. Kada se postidite i svatite da ipak niste sami, skolpite neku ozbiljnu facu i nastavite dalje sa motanjem misli u nedogled.

Korisnik Skajpa sa niskobudžetnom kamerom.

Шегрт који је спалио газдину пекару.

Autobiografski pečat koji je nalazio svoja mesta u sveščicama i rokovnicima i koji je podsticao želju za pisanjem, otkrivao talente i predstavljao skriveni kutak emotivnog pubertetlije. Disciplina koja gubi svoje poklonike i koja će u budućnosti gotovo nestati ili zadržati par zaljubljenika koji će beležiti neke nove događaje, a pisaće je oni u kojima je ostalo bar trunke pismenosti.

Časopisi moje adolescencije koji su sada završili u podrumu,
a ja još ne mogu da poverujem na koji način je moja generacija traćila svoje slobodno vreme i na šta smo bacali pare...

Stalne rubrike:

Ona devalvira. Jede je inflacija k'o nacionalnu valutu Zimbabvea. Nalazi se u konstantnom padu i nikako drugačije.

Koliko god čovek bio tolerantan, pod dejstvom teških lekova za smirenje ili lakih droga, progres njegovog pižđenja je neminovan.

Илити бушење рупе у глави ради што бољег чишћења свега онога што нас одваја од шимпанзе са дрвета.

Некада давно врачеви по неким вукојебинама су бушили рупе у глави да би ослободили дух и подигли своје размишљање на виши ниво. Или су они тако мислили, али свеједно мислим да је деловало јер су јелте они веровали да делује. Можда је само био добар трип да ти поветарац ћарлија по ганглијама, откуд знам, важно да је прича до јаја.

Хтели су да изађу ван оквира свакодневнице и пронађу неки смисао или макар нешто занимљиво у свеопштој досади која влада одувек. По мени, то су биле девијантне и поремећене њушке али су се трудили јебига, није им било мрско да одјебу малограђанско племе и изађу изван устаљених оквира. И због тога их поштујем.

Данас се ради обрнута ствар. Глава се буши стереотипима, обрасцима понашања, једнобразношћу и за садашње друштво прихватљивим аксиомима који треба да нађу оно мало креативности и различитости које су преживеле из младости и униште га. Предефинисати све, не остављати могућност избора или мењања већ написаних сценарија, уклопити све као лего коцкице, дисциплина је све. Спречити испаде изван такозване "нормале", довести све на исти ниво, угушити било какво таласање и створити тоталну хегемонију, то је њихов задатак. Да сви лепо буду исти, плава радничка кошуља, сендвич са паризером, Дневник у осам па Курсаџије на Пинку. Послови који се понављају у недоглед, фабричка трака која ствара дронове на којој раде дронови, прежвакани хумор, глупи босанац и педер словенац, забава за масе која се на исте баца лопатом а та иста маса жељно зинула и чека некога да јој стави курац у уста. Стварање калупа од свега и индуковање жеље људима да се у тај калуп уклопе.

Најлепши део долази на крају, посластица. Када се мозак испере и напуни одговарајућим материјалом онда се рупа залије и печатира тако да никада не може бити отворена. О туђем мишљењу се не размишља, оно се уклапа у оквир који је матрикс већ етикетирао као глупост, секту или "ју мене :прекрст:".

Јединка је ушрафљена, машина меље смиреношћу швајцарског сата, нема одступања у откуцајима.

СЛЕДЕЋИ!

Грчки хијероглиф за слушалице.

Trenutak kad te pandur na'vata navarenog.