Pitanje koje pokreće priču o nekome ko trenutno nije tu, ali je pomenut, a ima nadimak koji je dovoljno intrigantan za onog ko ne zna priču kako je do tog nadimka došlo.
Nije to neki Sale, Đole, Peca, Igi, Džoni ili Miha, jer zna se da je to uglavnom izvučeno iz imena ili prezimena lika, nego je to neki Bojler, Drvoseča, Govno, Ljakse, Klingonac ili Ustaša, što jasno implicira da se iza toga krije neka priča.
- Dobro, znači sve smo se dogovorili. - Jesmo. Kod mene u kolima smo ti, Sale, Đole, Peca i ja, a kod Banjca idu Pera, Marko, Sava i Žile Jebač. - Da. - A usput, zašto ga tako zovete? Ne deluje mi baš kao da je neki jebač. - Žile ti je jebač par ekselans. Jebe, jebe, pa promeni ruku. - Pa otkud da ga zovete tako onda? - Ma bio Peca u Rumuniji nešto poslom. I mi tu zaboli kod Žileta, nas par, blejimo, gledamo TV i tako to. Žile sedi za kompom, nešto kucka po fejsu i priča nam kako je sinoć jeb'o Zlatu iz njegove zgrade. A ta Zlata, to ti je jedna zlo pička. Najjača na svetu. Znači toliko je dobra da mislim kako nema šanse da to neko jebe. Barem ne neko ljudsko biće. Puca riba. - I šta, Žile je jeb'o? - Ma slušaj. Mi tu sad ono, ne verujemo mu, ali kako da proverimo to. Nema šanse. Mi ga iscimali da laže, a on se zakleo u kevu i istrajava u priči da je jeb'o Zlatu. Još nam neke masne detalje tu baca, kao zvizn'o je u dvojku, tibegov'o je i tako to. U sred priče Žile se nasmeje i pročita status što je Peca okačio na fejs. Ko sinoć nije jeb'o nek' mu crkne televizor. Svi se tu nasmejali, Peca sigurno opleo neku kuravu u Rumuniji, kad ojednom nešto puče i mi se okrenemo, a ono puši se Žiletov televizor sve u šesnaest. Rikn'o. Mi svi u komu i krenemo da ga punimo kako je lagao i on šta će jebiga, prizna da nije opizdio Zlatu. - Au al' se potrefilo to, nevera. - Kako misliš potrefilo? - Pa ono, baš ovaj kad napiše taj status, ovom se slučajno pokvario TV. - Nije to slučajno. - Ajde sad, hoćeš da mi kažeš da može tako da se prokune i tako bude? - Taj dan je nas troje bilo kod Žileta. Žile, Sale i ja. Sale je kresno svoju ribu veče pre toga i sve je bilo OK. Žiletu je riknuo TV, a ja dolazim kući posle, oba TV-a mi riknula. Nije to slučajno. Apstinarao sam tada duže vreme.
- Daj upaljač. - :vadi iz džepa, daje: - Zaboravih tablete za smirenje! - :vadi iz džepa, daje: - Hvala, al ne mogu bez vode, jebiga. - :vadi iz džepa, daje: - Opa, zahvaljujem, buraz! Korisna ta kengurka, a? - Kako ne, o'š da vidiš babu kako se smestila?
Kaže se za nekog ko se svaki dan oblači isto. Postoje i varijacije ovog izraza gde se umesto "super heroj" može staviti i "strip junak" ili "lik iz crtanog filma".
-Brate, juče si nosio tu košulju... i farmerice... i majicu... -Pa brate... -I prekjuče si takav bio, i prošle nedelje... -Ma presvačio sam se ja u međuvremenu. -Ma jeste, oblačiš se k'o super heroj, svaki dan isto.
Jedna ili više visoko-gabaritnih osoba ženskog pola, koje imaju običaj da se "šlepuju" uz dobre ribe.
Ponašaju se zaštitnički prema svojim lepim drugaricama.
Tu su da nas mrze.
Tu su da im kazu - "Previše si popila, pokušava da te iskoristi, hajmo kući."
Tu su da nam sjebu koncepciju u svakom smislu.
Žurka tek počinje, i lagano dolaze zvanice i nezvanice. Očekujete neke kvalitetne ribe koje ste upoznali ovog leta na moru. One ulaze. Njih dve sijaju.
Za njima ulaze tri "tenka".
Mrze vas. Vi već to vidite. Niste ih ni upoznali još, ali vas one već gledaju svojim sitnim očima pakosno. Zamisljate sebe kao veliko prase na poslužavniku sa sve jabukom u ustima. One zadovoljno oštre noževe o viljuške.
---flash forward--
Žurka se lagano, ali sigurno raspada. Vas dvojica sedite sa te dve divne devojke sa mora.
TENKOVSKA PODRŠKA za to vreme trpa ostatke hrane u sebe kao municiju, koju će pre ili kasnije ispaliti na vas i sjebati vam veče.
Konačno jedan od vas preduzima nešto i kreće da se ljubi sa jednom od dve lepe devojke.
TENK oznake 187-52 (obraća se devojci koja se ljubi): "ANA!! Ti si definitivno previše popila! Hajmo lagano, vidiš da hoće da vas iskoriste, sad kad su sve devojke izgustirali!
TENK oznake 162-55 (ispada joj hrana iz usta, ali podržava koleginicu klimanjem glave)
TREĆI TENK je zakazao, vaš mnogo dobar drugar koji nema ni grama probirljivosti kad popije se žrtvovao za ekipu.
"...Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira?" a) Poštar b) Sveti Sava v) Jehovin svedok Khmmm... Ni jedan od ponuđenih. Postoji još jedna sorta nenajavljenih posetilaca, to su svakako promoteri Kirbija. Omiljeni su do neke mere, sve zavisno od čistoće kuće iliti same prostorije u kojoj boravite. Naravno ako je došao red za veliko spremanje, zašto ne pustiti druge da to obave umesto vas? Oni su uvek spremni za takve akcije, i takođe su spremni na sve da bi isti taj proizvod prodali za dobre pare.
♪♪♫ Maršala Tita junačkoga sina.. ♪♪♫ :klik: - Halo! - Dobar dan..! - Dobra ti sreća, ko je to? - Zovem iz Rajhfajzen banke, u obavezi sam da vas obavestim da ste trebali da uplatite jedanaestu ratu još... - Šupičku materinu, jebo te onaj ko te postavi tu.. :klik: ... ♪♪♫ Maršala Tita junačkoga sina.. ♪♪♫ :klik: - Ma se teraš u kurac i ti i banka jes čuo,.. jeb... A ti si ćale! Kaži? - Marinko, izrode jedan! Kako to razgovaraš s'ocem!? - Ma neke budale zajebavaju ćale,.. :ding dong: E matori, neko mi na vratima zovem te kasnije! :klik: :troje ljudi na vratima: Dobar dan, izvolite? - Dobar dan, mi smo došli da izvršimo jednu prezentaciju, naravno ako dopustite... Aparat za negu vašeg doma gde čišćenje dobija potpuno novo značenje sa Kirbi Sentria sistemom i dodatnom opremom... - Žao mi je ali...
- Marinko, sine... pa pusti goste da uđu. Kakav je to način!? - Da, da.. Izvolite, uđite! Vaš aparat je uvek dobrodošao, pogotovo kad je u vašim rukama... Hehehe! - Duhoviti ste, da se primetiti... Ali ne brinite ovaj proizvod može biti vaš za samo.. - Ajde ajde... Ne odugovlači, soba je tamo napred. - Dobrooo.. Evo izvešćemo malu proveru, samo posmatrajte...
Marinka tačno boli kurac za prezentaciju, stara majka kuva kave, seče kolače... kako li to već priliči jednoj domaćinskoj kući. A promoteri čiste li čiste, neka i treba. Nakon obavljene prezentacije sledi smaranje o kupovini...
- I, nadam se da ste zadovoljni našim proizvodom...? - A da jesam svakako, samo... - Pa drago nam je da to čujemo, sada imamo specijalnu ponudu za vas... Ovaj fantastični usisivač možete dobiti za samo 2200 eura sa sve dodacima. - Ne'am ja te pare... - Znate da imate pravo na 12 mesečnih rata...? - Ma džaba sve to.. - Evo ako vam se baš sviđa, daćemo vam i na 24 rate. Vidim da ste dobar čovek i želimo da vam pomognemo, ipak nikom do sada to nismo nudili. A i značilo bi mnogo vašoj majci i supruzi... - Želite da mi pomognete, da li zaista želite da mi pomognete..? Pođite sa mnom! Evo ovako. Ovo vam je moj frižider, prazan je ko što vidite, ako zaista oćete da nam pomognete, vi ga napunite! A ima i ispred kuće tri metra drva, ako vas ne mrzi isecite i složite u šupi, biću vam jako zahvalan! - Ali gospodine,... znate, miiii.... ipak radimo... za ozbiljnu firmu...iii.. - Ma terajte se u pičku materinu svi odreda, marš napolje!!! - Ih kakvi ste... - Marš, kad kažem! :zalupi vratima: .... :ding dong: - Ko je sada majke mu ga spalim? Ko si sad pa ti? - Mir sa tobom. Ako umrete za prijatelja, to onda nije greh, učinićete dobro i sebi i njemu... - MARŠ BRE U PIČKU MATERINU!
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Sa tačke gledišta potencijalnog zeta, ukopanog u mestu kao mladi los kojeg je presreo čopor gladnih kurjaka, svesnog na čijoj se teritoriji nalazi, stvar koja je u rangu crnog humora.
Obećao je tata svojoj mezimici da će biti prijatan prema tebi, te će se suzdržati od klasičnih i pomalo arhaičnih "Koje su tvoje namere?" tipa pitanja. Ali nije matori lisac sisao vesla, zna on koga ti natežeš kad god ti se štrokavi miško digne, pa će ti zato oružjem u vidu podjebavanja vratiti milo za drago, sladeći se dok od tebe, naizgled opuštenog lika, trema pravi običnu sojku.
Ona: Tata, mama, ovo je moj dečko. On: Drago mi je gospodine, gospođo... Tašta: Dobrodošao! Možeš slobodno da me oslovljavaš po imenu. Tast: Mene možeš slobodno da oslovljavaš "Gospodine". Ona: Tata! Tašta: 'Ajde idite vas dvojica u sobu dok mi postavimo večeru.
- Znači ti si taj zbog kojeg sam ja morao danas da propustim lov. - Žao mi je ako ste zbog mene... - Pa što si došao ako ti je žao? - Pa ja... - Hahahah... Šalim se bre, ionako mi se nije ustajalo jutros. Sinoć sam se zapio sa nekim prijateljima. - Hahah... - Šta je smešno? - Ništa. - Pa šta se smeješ onda? Je l' ti smešno to što mi se sad ceo dan povraća ili što neću biti u prilici da skinem kapitalca? - Ništa, ništa. - Zezam se bre, šta si se ukrutio? Nego, je l' čuvaš ti ovu moju malu? Da je čuvaš sad, kasnije kad ostarite i kad tebi dođe iz guzice i glavu možda bude kasno pa ti ode kod komšije. Hahahahaha... - Nadam se da neće. - Što si tako ozbiljan, nisu ti smešne moje šale? - Pa jesu, nego... - Što se ne smeješ onda? Šta, ti samo voliš da se smeješ drugima, je li? - Pa ne, ja samo... - Opusti se bre, momak, ne ujedam ja. Idemo da jedemo.
Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.
Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!
Legenda: Sima (A) - prvi sin (a jel’ da da je ime za šupka...?) Neba (B) - mladji mu brat
A.1. Privodim ja (17) 7 godina stariju ribu, pucam od ponosa. Moj prvi put. Nisam lagao za godine, ali je nisam ni pripremio na to da moja majka gleda na mene kao da još uvek imam 12. 04:00h, budi se keva, provaljuje u sobu, riba se pokriva preko glave, u zemlju da propadne, ja nalazim bokserice, pokušavam za početak da izvedem kevu iz sobe, ona poseže za pokrivačem, potpuno sluđena, da vidi ko „spava kod mene“. Čitava scena traje 15 minuta, jastuk i erekcija dva ovna na brvnu, ribin identitet ostaje tajna, keva gleda u prazno mesec dana.
B.1. Skype video call. Ja: Ćao kevo, šta ima kod kuće? Keva: Evo, stigla s’ posla, ćale na putu, a Neba (16) ima gore neka posla sa Zoranom...Hehe... kroz po metra tavanice čuje se Zorana, urla na bosanskom, bas ritam, dal’ od muzike dal’ od Zorane, plafon se ljušti, keva provlači prste kroz kosu, stresa malter
A.2. Vraćam se sa splava (18), kako ulazim u hodnik bacam peglu na tri strane sveta. Bude se keva i ćale i zatiču me kako ribam zogerom sopstveni master-piece. Keva plače 2 dana, ćale ne priča sa mnom 6 meseci.
B.2. Stiže Neba (17) sa moto susreta, odlazi na sprat, baca peglu kroz prozor svoje sobe (daleko klonja, jbg...). Ustaje u 14h. Keva: Mislim da bismo trebali da porazgovaramo o nečemu. Neba: Daaj, zajebi bre, svaki put nešto da se pravdam, muka mi je više... Idem negde, ne znam kad ću doći. keva riba prilaz garaži ćale ne zna da se išta dogodilo, keva dočekuje Nebu u 23h sa gibanicom
A.3. Saopštavam (19) roditeljima da planiram da radim, uštedim i kupim polovan auto. Slede tzv. dobronamerni saveti. Presuda: GSP, doživotna.
B.3. Neba (18) u petak doćeruje zver na dva točka od 550 kubika i 1800 eura. Pare pozajmljene, odakle da se vrate nema. Keva i ćale psuju i kunu. U ponedeljak keva zove ostale članove moto kluba na pitu i pivo da časti, ćale zavlači ruku u zadnji džep i insistira da se samo najbolje ulje kupuje.
A.4. Keva se vraća sa roditeljskog. Keva: Simo (19), kaže razredna da imaš dva neopravdana u ovom tromesečju... Sve ostalo je hm kol’ko tol’ko u redu, ali naišla sam i na profesoricu francuskog, kaže da se ne trudiš kao nekada. Nije pitanje ocene, kako stvari stoje proći ćeš 5.00, ali zar da traćiš potencijal...? I svi ostali profesori misle da možeš više, ja ne znam šta se sa tobom dešava u poslednje vreme. Trebaće ti Simo, za fakultet, što više sada naučiš, manje ćeš na fakultetu! divan traje jedno martovsko popodne (već pomeren sat), nastavlja se na rate do prijemnog
B.4. Keva se vraća sa roditeljskog. Keva: Nebo (17), imaš 4 jedinice. Neba: Ma nije, prof. deljanja samo devojčicama daje pozitivne, iz tucanja kamena me prof. ne voli, iz utovaranja džakova sam radio kontrolni bolestan, sećaš se, a srpski, pa koi mi to kurac treba u životu! Keva: Pa dobro, ali u slučaju da se predomisliš za fakultet... Neba: Jeste, da se predomislim! Život da mi prođe tamo, hoću da radim pošteno, da učim zanat (koji?), da se osamostalim, da budem čovek! Keva: Pa i to što kažeš...jeste Simo, šta bleneš, Neba je uvek bio onaj vredniji po kući! Tebe smo uvek puštali „jao, pusti Simu, mora da vežba harfu, jao pusti Simu mora da uči za takmičenje iz Starogrčkog...“. Nego, Nebo sine, kaži majci, kako je Zorana?
*Svaka veza izmedju aktera interpretiranih događaja i stvarnih ličnosti je sve samo ne slučajna, i ni jedan događaj nije fiktivan. Mnoge životinje su povređene prilikom nastajanja definicije (e, za to pitajte Zoranu!)
Efikasan način za muvanje riba, u vreme održavanja Svetskog Prvenstva u fudbalu.
Sale:”Ne znam da li ti smeta, ali ja ne pratim fudbal…” Jovana, misli: NAJZAD JEDAN!: ”Ne smeta mi, zaista. ” Sale:”Hoćeš da se nađemo večeras?” Jovana:“Može oko 21h.“ Sale (grozničavo računa: Poslednja tekma počinje oko pola devet, plus oko 2 sata...):”Bolje u 23h, vidi kakve su vrućine.” Jovana:”Važi, u 23h!”, misli: Kako je pažljiv, pa on je ostvarenje mojih snova.
