Fontana guvernera narodne banke
Fontana u koju nije dovoljno baciti novčić nego celog guvernera da bi se ispunile sve narodne želje.
Kokoska ili jaje
Vecno pitanje na koje je pravi odgovor oslanjajuci se na ljudska iskustva: bezgresno zaceta kokoska koju je oplodio sveti duh.
Moja ljubav
Песма која са правом носи ознаку мита. Њен аутор је Здравко Шкендер, а постало је позната ширем аудиторијуму када се појавила у серији "Сложна браћа". Пошто не може да се нађе ни у једном кутку чудесне мреже Интернета, а ЦД-ови или касете Здравка Шкендера се сигурно не продају на киосцима испред ваше зграде, дошло је до питања да ли ова песма уопште постоји. Неки кажу да је написана само једна строфа за "Сложну браћу", други су нудили новчане и материјалне награде за ову песму, а трећи су чак тражили адресу Здравка. Иако можда ништа од овога није истина, постоји нада да ће се ова песма негде појавити, а до тада остају речи ове легендарне песме:
Моја љубав има снагу вала,
једна суза на мој длан је пала,
моја Сузи, ти си моја невера.
Песма је постала толико тражена, па је почела да се користи и у свакодневној употреби.
- Пре ћу ја наћи Шкендерову Моју љубав, него што ћеш ти завршити факс.
Ključ 13
Najpopularniji alat u nas Srba.
Popravlja sve živo. Od raznih kvarova na biciklima, automobilima, do akceleratora čestica, nuklearnih podmornica.
Bog ga je koristio u stvaranju svemira.
Ludi Milenko
Legendarni vozač beogradskog GSP-a, član zemunskog pogona. Živi dokaz koliko je nizak prag mentalnih sposobnosti za vozača u GSP-u. Ekstremno čupav i bradat, bio je obožavan od strane omladine, prekorevan od strane podmlatka PUPS-a. Svaka njegova vožnja unosila je živost i radost u ovaj inače učmali posao. Jedini vozač kod koga je omladina bivala napred, a stariji pozadi, ili čak nisu ni ulazili u autobus. Vozio je autobus na liniji 611 ( Kej Oslobođenja- Dobanovci ).
Kasnije je radio kod privatnika i bio viđen na liniji 45 ( Blok 44-Zemun Gornji grad ).
-Jedna od njegovih prvih vožnji na liniji 611. Doterao je autobus na okretnicu, otvorio vrata i seo pozadi. Putnici su ušli, očekuju polazak, ali nema šofera. Tek se čuje Milenko: "Šta je bre ovo, prođe mi mladost dok se ovaj vozač smiluje da dođe...mamu mu njegovu...ma idem ja da vozim!" Naravno 70% putnika je izašlo. Oni hrabri koji su ostali, ubrzo su shvatili šalu.
- Neretko je znao da obrne i po pet krugova na novobeogradskom kružnom toku.
- Vozio je u bokserskim rukavicama, meksičkom sombreru, kupaćim gaćama
- Jednom je stavio vibrator na instrument tablu i preko njega neku krpu. U neko doba zamolio je gospođu koja je stajala napred da mu doda krpu, žena se zabezeknula kad je videla šta je ispod nje. "Ajde ajde gospođo, nije to ništa, pa nema ga ni 15 cm"
- Po Dobanovcima je redovno razvozio omladinu po kućama i to nekim ulicama koje nikada nisu videle, niti će videti autobus.
-Poslednje što sam čuo o njemu jeste da je vozio 45 i da je zaustavio autobus, uzeo kesu u ruku i njome uhvatio mrtvu mačku kraj puta i ubacio u kontejner. Ceo autobus ga gleda, a on mrtav 'ladan: "Lako je vama, vi jednom prođete ovuda, ja moram da je gledam ceo dan"
Pijan k'o krokodil
Stanje alkoholisanosti u kome te gađaju novčićima da vide da'l si živ.
Cifra
Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.
Staljin je rekao "jedna smrt je tragedija, milion je statistika".
Ljudi ovo predstavljaju kao oličenje njegovog zla, ali u stvari to je surova istina. Sa jednom smrću mi možemo da se poistovetimo. Možemo da sažaljavamo mlad život i njegovu porodici... Milion je samo broj u našoj glavi, i poludeli bi kada bi pokušali da vidimo šta zaista znači milion mrtvih.
-------------------------------------------------------------------
Na kraju sam iznos cifre nije bitan, jer ništa nema vrednost kada se svodi na broj.
Duša - srce - kurac
Развојни пут једног другачијег осећаја боли.
То је такав осећај који се разликује од свих њему иоле сличних. Осећај који скоро па да и нема додирних тачака са оним што је написано у стручној литератури. Чудан осећај.
Резултат је спољашњих утицаја али не оставља трагове на кожи. Нема отворене ране, нема модрица. Нико неће приметити.
Све док не проговориш. Е, тад та кнедла што ти стоји у грлу постаје итекако приметна.
Почнеш лепо да кркљаш, да шиштиш, да пиштиш, да немо отвараш уста, као риба на сувом, да се гушиш бре. Изгибија. Асфиксија. Фантомски прсти око твог врата. Небитно.
Е, онда изводиш одређене ритуале да одагнаш те духове. Залијеш нечим. Неким пићем чији се садржај изражава у процентима, а ту не мислим на стопостотни сок од наранџе. То је само шарена лажа.
Елем, када се ратосиљаш тих аветских руку што те гуше, када та кнедла и све остале пичке материне што су ти правиле застој у грлу крену доле, да се то све покуша фино сварити, неретко ће ситни фрагменти те кнедле скренути с пута а њихова есенција ће путем којекаквих жила, вена и артерија да се обре у средишту кардиоваскуларног система. У том јебеном перпетуум мобилеу што чорбу не троши, већ рециклира. Ту већ настаје куршлус. Отров почиње да куља венама и да се шири као шумски пожар. Све је захваћено и све гори и сагорева, па и алкохол. Ватра тиња и тиња. Белим па наранџастим па црвеним сјајем, црпећи из тебе сав кисеоник што јој је на располагању. И тако све док се напокон не угаси, жар утрне а пепео затрпа ружним успоменама.
Е, а онда те заболе неопрљени курац.
Brijanje u reklami
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.
Policajac s Petlovog Brda
"Fail" serija RTS-a iz 1992-95. godine, još jedna u dužem nizu. Nastala je kao domaća aluzija na američkog "Policajca sa Beverli Hilsa", što se i napominje u prvoj epizodi. Zamislite situaciju: granica zatvorena, hiperinflacija nikad veća, kriza u svakom sektoru društva, besparica, uz samu granicu sa Srbijom besni krvavi rat... i televizija jedva spaja kraj sa krajem. I sada, postavlja se pitanje, šta državna televizija može da učini da se narod makar nedeljom uveče malo opusti od svakodnevnih trzavica? Odgovor je: da snimi seriju u kojoj ima svega osim realnosti. Pa makar i na staroj celuloidnoj traci, obzirom da je uvoz video-kaseta (odnosno magnetoskopskih tejpova) zastao.
*U seriji je glavni junak policajac Boško Simić, koji na najspektakularnije načine uspeva da reši svaki slučaj, bez obzira na naređenja nadređenih. U realnom životu, neki pandurski džulov lično ne bi žrtvovao ni nokat na malom prstu zarad nekog slučaja, ukoliko mu ne narede, a verovatno da bi ga i tada mrzelo da pomeri guzicu.*
Taj isti Boško Simić živi sa petoro dece iz četiri braka u svom stanu na Petlovom Brdu i izdržava ih od svoje policijske plate. Nijedna žena nije uzela ni jedno dete kod sebe, iako sve pojedinačno daleko bolje zarađuju.
*Te iste žene su, bezrezervno, ujedno i najbolje prijateljice međusobno. Zajednička osobina im je ljubomora i strah da se Boško ponovo ne oženi.Takođe, sve te žene, iako su vidno sve daleko obrazovanije od Boška, pristale su da se udaju za pukog policajca.*
Sve je gluma, pa tako i Voždovac glumi da je Petlovo Brdo.
*Kada god glavni junaci zaustave taksi, zastaje im jedan isti taksista- Zoran Cvijanović, koji se, ako treba, i iz Zemuna teleportuje na Petlovo Brdo.*
Što se tiče dece, sa izuzetkom Branke Katić, sva su neviđeno nevaspitana.
*Ona-što-je-igra-Katarina-Radivojević je nezrela, da iako dobija za zadatak da plati struju, vodu i telefon, kupuje dečku gitaru, usled čega porodica ostaje bez osnovnih komunalnih potreba. A i Boško, gde joj dade pare...*
Mlađa kćerka zapela pa hoće konja. I hoće konja. I hoće konja. I to ne bilo kog konja, već nekog koji je za klanje, koliko je star. Boško jedva nekako uspe da joj ga nabavi (zbog toga je čak i zaglavio u zatvoru, ali nema veze, ubrzo je izašao), a ona umesto da se trka, posle izjavi kako samo hoće da kaska sa njime okolo. I umesto zasluženih batina, otac joj na kraju biva neviđeno srećan...
*David=no comment. I debilna deca su dobila svog delegata na TV-u.*
A i Ona-što-je-igra-Branka-Katić je super. Studira violinu i uda se za taksistu. Nemam ništa protiv, ali kada se tako nešto dogodi u realnosti, protrčaću potpuno go svojim krajem, pod punom krivičnom odgovornošću.
*Crnogorci izledaju kao da su stigli iz Teksasa.*
Pored svoje 4 bivše žene, Boško je uspeo da smuva i jednu psihološkinju, jednu lekarku i dansku ambasadorku. Još malo pa sustiže Čaka Norisa.
*Konačno, i Beograd i Srbija izgledaju nenormalno dobro i uglancano u seriji, a radnja kao da je smeštena jedno pet godina ranije, kada se ipak znatno bolje živelo (btw, i muzika liči na onu iz "Alf"-a, koji je par godina ranije bio hit).*
Kako su to režiseri u jedno Biblijsko doba uspeli da postignu, mora da se proučava na svim Dramskim akademijama.
Poslednja partija pokera
Vreme odluke. Situacija u kojoj treba da pokažeš da li imaš ili nemaš hrabrosti. Trenutak kada treba da pokažeš drugima ali i sebi ko si zaista, da li je ono što misliš o sebi samo fikcija ili realnost. Momenat kada je svaka izgovorena reč veća i vrednija nego inače, momenat kada te svaki potez može podići stepen više ili otresti na pod. Teška situacija a samo jedna jebena odluka. Biti ili ne biti, nindža ili mindža, pukovnik ili pokojnik, čovek ili pička.
Blaženo neznanje
je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!
Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.
Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.
Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.
U blaženom neznanju ljudi su pravili uranijumske paste za zube i kreme za lice, stavljali olovo u benzin i pili vodu iz vodovoda sa olovnim cevima. U blaženom neznanju su medicinski časopisi (bilo je to davno) tvrdili da je pušenje zdravo. U tom istom neznanju su u prodavnice obuće instalirani Roentdgen aparati kako bi mušterija slikala stopala i u milimetar odredila odgovarajuću veličinu obuće. U blaženom neznanju su ljudi išli na turističke ture posmatranja nuklearnih eksplozija, kampovali u pustinjama Nevade, a neki su čak (sa optimalne udaljenosti) izlagali svoje genitalije blastu nuklearne pečurke kako bi poboljšali izglede za potomstvo ili dobili “kvalitetnije” potomstvo (usput su to debelo plaćali). Ima bezbroj ovih priča o blaženom neznanju koje ubrzo postade UŽASAVAJUĆE ZNANJE.
To je bilo nekada.
A šta je danas naše aktuelno blaženo neznanje?
Pa, užasnuli bi smo se kada bi saznali. Čak i da nas takva saznanja ostave hladnokrvnim, arheologe koji će uredno slagati naše kosti sigurno neće.
Blaženi su oni koji ne znaju, a oni koji znaju lakoću postojanja čine nepodnošljivom ili barem manje podnošljivom.
Porodično stablo
Ako ste dični vlasnik porodičnog stabla na čijem vrhu sijate kao kraljevska kruna ovaj tekst će, sasvim nenamerno, sigurno uneti nespokoj u vaša ponostita osećanja.
Ono što nesrećno zovemo porodičnim stablom pod hitno bi trebalo da promeni ime u, recimo, porodični žbun ili porodično grmlje. Iskreno, porodično stablo meni najviše liči na na kotrljajuće trnje koje se redovno moglo videti u vestern filmovima kako se valja na vetru u oblaku prašine na pustim ulicama divljeg zapada (a zatim bi se pojavio Klint).
Porodično stablo i nema neko stablo, nema ni uredno potkresane i definisane grane na kojima možete udobno da se smestite. To je više gust i neprohodni šibljak ili nerazmrsivo klupko nečega. Blaženi smo u neznanju mi čije “porodično stablo” više liči na Bonsai drvo sa nekoliko grančica, dok je za one poput evropskih kraljevskih porodica čiji dijagram sadrži stotine izdanaka to krajnje apstraktna, konfuzna i donekle sramotna kreacija.
Razlozi za ovo su krajnje jednostavni. Vi u ovom trenutku imate dva pretka, a matematika kaže da ste ih samo pre 1000 godina imali preko 500 milijardi da bi u doba Isusovog rođenja (pre oko 2000 godina) ovaj broj bio bilionski.
Nikada na Zemlji nije živelo toliko ljudi. Pa gde je onda kvaka?
Kvaka je da su se naši preci redovno prcali na manje ili više pristojnoj incestoidnoj udaljenosti. I to bi bio glavni razlog zbog čega dična porodična stabla i nisu toliko dična i najviše liče na isprepletano šiblje bez početka i kraja. To je i razlog zbog čega se tvrdi da smo svi u veoma bliskom srodstvu kojeg nismo ni svesni, pa ako vam neko kaže da je od loze Nemanjića, Hrebeljanovića, Obilića i slično, slobodno mu (i to sa punim pravom) odgovorite I JA SAM.
Ako ste dični vlasnik porodičnog stabla na čijem vrhu sijate kao kraljevska kruna i ako je ovaj tekst, sasvim nenamerno, uneo nespokoj u vaša ponostita osećanja ne budite previše povređeni. Ima tu i dobrih vesti. Pronašli ste nove rođake!
A možete ih i dodati u svoj porodični grm.
Srećni niz
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.
Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.
U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.
Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.
Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.
I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?
Himalaji su “sakrili” pičku
Himalaji postoje tek tričavih desetak miliona godina ali su za to vreme uspeli da pomognu našim prabakama da “sakriju” svoju dragocenost duboko i zagonetno negde između prednjice i zadnjice, i leve i desne noge. To nije bila slučajnost. Svejedno, naše pradeke su se našle u problemu. Umesto da im pička četvoronožne prabake uvek bude pred očima i “na izvolte” sada je ta ista pička kod dvonožne prabake bila sakrivena i teško dostupna. Jednostavno, posle nastanka Himalaja nije više bilo tako lako i jednostavno jebati.
Kako je bilo pre Himalaja?
Pre Himalaja celokupna strategija četvoronožnog pradeke je bila prilazak “straga” četvoronožnoj prabaki i uz malo natezanja, htela ona ili ne, jebanje je bilo neizbežno a produžetka srećnog niza obezbeđen.
Kako je bilo posle Himalaja?
Posle nastanka Himalaja dvonožni pradeka je morao da dvonožnu prabaku nekao privoli na seks raznim strategijama i manevrima. Ne, nikako nije smeo da bere i poklonja joj cveće jer od jebanja onda ne bi bilo ništa. Prabaka bi jednostavno pojela cveće ... i to je to. Umesto toga strategija pradeke je bila da prabaku dovede na livadu i POKAŽE joj cveće. Sva srećna i oduševljena ona bi se onda naguzila da ubere cveće a pradeka bi to iskoristio i naguzio prabaku, produžio srećni niz i dodao još jednu grančicu porodičnom stablu.
A kakve veze imaju Himalaji?
Imaju i to velike. Pre Himalaja Afrika (pradekin i prabakin dom) je bila prekrivena kišnim prašumama možda i bujnijim od onih amazonskih. Najbrže i najbezbednije “transportno sredstvo” u ovim uslovima je bilo skakanje sa grane na granu, a za to su pradekama i prabakama bile potrebne četiri ruke ili četiri noge, svejedno je, ali to je ono što je funkcionisalo. I tako bi ostalo do dana današnjeg da se ....
... ostrvo Indija nije “zakucalo” u Aziju. Silno je potisnulo i naboralo zemljinu koru i konačno uzdiglo Himalaje koji su kao nepremostivi bedem poremetili dolazak kišnih oblaka nad Afrikom. Kišne šume u Africi su prestale da budu kišne i na kraju su prestale da uopšte budu šume. Teren je postao travnata savana ...
... a u savani su pradeke i prabake morale da “siđu sa grane” jer nije bilo više ni grana ni drveća. Samo trava u ravnici. Tada se pokazalo da je vrlo pametno i zdravo uspraviti se i razgledati okolinu jer u travi je vrebalo svašta. To je bio trenutak kada su prabake sakrile pičku a pradeke počele da se češu po glavi od silnih problema, mada su muški “ukrasi” i dalje landarali i ljuljali se na povetarcu kao i pre Himalaja.
Kad danas vidim sve one neustrašive momke kako osvajaju smrtonosne gudure Himalaja pomislim kako je Bog stvorio ove planine samo da bi muškarcima zakomplikovao život i nametnuo im večitu igru osvajanja i Himalaja i žena.
Optimističniji zaključak bi glasio da su Himalaji zaista zakomplikovali život muškarcima ali su ga sasvim sigurno učinili bogatijim i inetresantnijim. Ali ne samo muškarcima.
Umišljena nevidljivost
Pojava vrlo popularna kod sasvim male djece, koja se sakrivaju iza sopstvenih dlanova, misleći da, kad oni nikog ne vide, niko ne vidi njih. Međutim, zadržava se i u odraslim godinama, kao ostatak i pokazatelj vječite neodraslosti. Često pod uticajem alkohola, ali najčešće pod uticajem slobodne volje.
Kad padne noć, moj prijatelj i ja plešemo u fontani punoj pjene, pijemo pivo kraj rijeke i čitamo Alistera Crowleya na trotoaru, lovimo zamišljene vjeverice, pjevamo „Tole gej“ u glavnoj ulici, preuzimamo monopol nad plesnim podijumima, slikamo masonske simbole, grlimo drveće i pričamo ruski.
Sutra opet „ad acta“, ali sad je noć. Ako mi ne vidimo druge, ne vidi niko nas. Ako za nas drugi ne postoje, ne postojimo ni mi za njih. Zar ne?
Lolek i Bolek
Nekada: Dva poznata lika iz crtanih filmova komunističkog perioda.
Danas: Nadimci za dva pravca filmske industrije u bujajućem kapitalizmu: Lollywood i Bollywood.
Zabava je zagarantovana.