Kao i sve, i naše svadbe se do nekih granica razlikuju od jevropskih. Može se reći da su srpske proslave kao i srpski javni klozeti - SAMO ZA HRABRE.
Marsej, 23. maj, mladenci: Žizel i Adam, broj zvanica: 40.
-Adam ustaje iz kreveta probuđen mirisom hrizantema i pesmom devojaka koje kite kuću i dvorište holandskim lalama. Odlazi u toalet, tušira se, oblači bade mantil i čeka krojača da mu donese odelo. -Žizel ustaje iz kreveta probuđena mirisom naparfemisanog pisma koje joj je dragi poslao dan pre venčanja i zvucima violina uz koje njen otac prima čestitke od komšija. Odlazi u toalet, tušira se, oblači bade mantil i čeka da dođe čopor krojača, dizajnera, šminkera, frizera, molera, dunđera... -Adam je spreman, po njega dolazi limuzina i sa užim krugom prijatelja odlazi u pravcu mladine kuće uz pratnju aplauza sa okolnih balkona i prozora. -Žizel je spremna. Adam stiže i mladenci sa užom rodbinom odlaze na terasu najfinijeg restorana sa pogledom na vinograde.
13:00- Adam i Žizela plešu uz muziku simfonijskog orkestra, sve oči su uprte u njih. Roditelji plaču od sreće. 14:00- 17:00 Svatovi jedu kornjaču sa breskvama, batak pterodaktila i zmajevu kuglu sa sirom od nojevog mleka. 17:00-18:00- Svi plešu. Mladoženja je popio dve čaše vina i uši su mu postale crvene. Svadba je gotova. Mladenci idu svojoj kući od 400 kvadrata koju su dobili za svadbu od deke i bake. Vode ljubav a ujutru idu na medeni mesec na Tahiti.
.......................
Pirot, 23. maj, mladenci: Nebojša i Radmila, broj zvanica: 530.
-Nebojša ustaje iz kreveta probuđen mirisom svadbarskog kupusa koji se kuva ispod njegovog prozora i drečanjem vepra koga pijani kasapin pokušava da zakolje flašom rakije. Ne odlazi u toalet jer se već, mrtav pijan, ispišao u saksiju pored kreveta. Ne tušira se. Navlači čarape od prekjuče i zove kevu da mu nađe odelo. -Radmila ustaje iz kreveta probuđena mirisom gaća koje je njen dragi zaboravio dan pre venčanja i zvucima protivtenkovske paljbe uz koje šenluči njen otac i gađa komšiju na drugom brdu. Mrzi je da se tušira. Odlazi da se zapere. Oblači trenerke i čeka da joj buduća svekrva donese venčanicu sa buvljaka. -Nebojša nije spreman jer je košulju izmazao paradajzom. Oblači dedinu košulju spremljenu za sahranu. Seda u golfa i ide do kuma, gastarbajtera, koji vozi stodva'estrojku. -Radmila mu psuje majku jer kasni. Mladenci sa širom rodbinom, poznanicima, komšijama, prijateljima i neprijateljima odlaze sa 4 autobusa i konvojem vozila u pravcu barake sa pogledom na farmu tovne junadi.
13:00 Mladenci su mrtvi pijani, pleh muzike nema jer im se pokvario kombi kod Vlasotinca. Počinje ''Rumenka'' i ''Vlaško kolo'', al' na sintisajzeru. 14:00-21:00- Svatovi jedu šareno meze, mućkalicu, sarmu, punjenu papriku, pečenog ovna, kupus, prasetinu, baklave i doboš tortu. 21:00-04:00- Svi su pijani. Kuma su odneli još kod predjela. Organizuje se potraga za izgubljenim starim svatom koga nema već dva i po sata. Nalaze starog svata na farmi tovnih junadi. Mladoženja se raspojasao a mlada je stavila peškirče oko vrata. Deda 'vata šurnjaju za dupe. Izbija opštenarodna tuča. Dolazi policija i rasteruje pijane goste. Saldo: 150 uhapšenih, 438 kopče, 12 preloma, 570 slomljenih tanjira. Mladenci idu njenoj kući u francuski ležaj ''Ambasador''- poklon njegovog dede. Pijana mlada pada u nesvest, a napaljeni mladoženja odlazi da firca taštu.
Dođe, tako odjednom, ispuzi iz nekog ćoška za koji nisi ni znao da postoji u tebi, i ujede te podmuklo, hinjski, tako da ne možeš da je dohvatiš i otarasiš se napasti. I nije joj to dosta, jok. Nastavlja da te jede i jeducka, svaki dan sve više, gustirajući tkivo tvog uma. I ne možeš joj ništa, ič.
Ti je nazivaš nepravda. Ti je nazivaš njihovo neshvatanje tvoje ličnosti. Nazivaš je i kolektivna mentalna reduciranost drugih.
A ona hrani sve te nazive u tebi, hraneći se tobom samim, za nju savršeno bezimenim...
Kroz istoriju ruska vojna taktika, se sadržavala na ovim principima i baš na osnovu ovih pricipa oni su bili i dalje su jedna od najmoćnijih vojnih sila...
1. Mi imamo više vojnika za juriš nego što oni imaju metaka u mitraljezu.
2. Oni možda imaju bolju vojnu opremu koja može da pobije sve u radijusu od 10 km površine , ali ćemo mi zato razviti vojsku na 11 kilometara površine, k'o bude preživeo pričaće.
3. Oni možda ulažu na stotine milijardi novca za brz i tehnološki razvoj, ali to i dalje ne može da pobedi popizdelog seljaka pijanog votkom koji zna da ga iza leđa čekaju ljudi koji mu brane leđa, ali imaju i oružje kojim će da u ta ista leđa pucaju ako taj seljak ne bude išao ispred protivničkih mitraljeza.
4. Oni su možda sada motivisani, ali čekaj da vide kakvu bestragiju od zemlje ima da osvajaju, jer mi živimo u njoj.
5. Oni imaju strava fenomenalan tenk, brz, okretan, sa deset ubitačnih mitraljeza i topom koji ispaljuje najsmrtonosnije granate, ali MI imamo tenkove koji rade na principima višeg naučnog inženjeringa, taj može da se slupa više puta o protivnički tenk nego što će ovaj moći da izbroji čvoruge na glavi.
6. Oni imaju ogroman top, mi imamo mali top, samo što se naš mali top nalazi u brojnom stanju 10000 : 1 u odnosu na njihov veliki top.
7. Oni imaju ludaka na vlasti koji je proterao Evropu i ceo svet u najkrvaviji rat koji se ikad dogodio, e pa naš manijak na vlasti je hiljadu puta gori od njega, a on je bio samo četvrti na listi kod nas.
8. Oni imaju najmoćniju vojnu mašineriju koja je ikada rušila svetom, ali kladimo se da ne znaju kako da im rade oklopna kola kad bude zahladnelo.
9. Svaka vojska živi u uverenju da je najčvršća kada krene na Moskvu, pa zašto onda oni cvokoću čim dune mali ladniji vetrić, koji je uzgred direktno sa Arktika.
10. I na kraju, oni možda imaju volju, snagu i silu, ali mi imamo kontinentalnu subartičku pustaru, genijalnost preživljavanja i VOTKU!
Dakle, svirao si rok, pisao si tekstove, išao na svirke, pa si odjednom za šaku eura otpišao na pink? U intervjuu pričaš da je to zbog love samo, da si u duši roker, isti onaj? I sad je sve ok? Ti ljudi su ljige. Ma ni to. Ti ljudi nisu dovoljno ljudi ni da priznaju da su ljige.
Neka kurva kaže da je u suštini nevina, ne radi ono ovo jer voli, već zbog para.
Ćuti jebote. Ćuti. Bar toliko obraza sačuvaj.
Fudbaler koji menja klub u kom je bio bog, konkurentskim klubom radi cifre na računu, rečima da će ovaj klub uvek nositi u srcu. Pederu.
Friško obogaćen čovek koji ostavi ženu i decu pri prvoj sisatoj mladunki koja mu namigne jer je osetila vrelo valute, kada pri odlasku grli uplakanu decu(uplakana su jer su shvatili da tata ide načuvši razgovor iz susedne sobe, prvi put okusivši majčin plačni glas) govoreći im da ih voli najviše na svetu.
Penzionisani predsednici, foteljaši, ministri,a sada optuženici i izgnanici koji vole svoju zemlju i svoj narod, i duboku u duši, oni su jedni od nas.
Bezuslovna, neuzvraćena i potpuno nezaslužena. Kao ljubav roditelja prema detetu kretenu, ili ljubav naivnog muškarca prema ženi koja ga je sto puta prevarila i izdala.
-Je si gledo finale u vaterpolu, kako smo im jebali kevu!? -Pa nisam, ne pratim to... Mislim, svaka čast momcima, al jebiga kad me ne interesuje vaterpolo... -A Đoković prvi na svetu! -Ma jebo te Doković, pun mi je kurac tog Đokovića! -A jel si čuo da Duda Ivković ostaje selektor, imaćemo sad ekstra šanse da opet uradimo nešto!? -A, basket, čuo sam, pa dobro, šta ja znam... Nego kad mi igramo sa Farskim ostrvima, trebaju nam ti bodovi ko leba?!
Oružje, koje u pomenutim obrazovnim centrima, poseduje veću snagu od iranskog nuklearnog projekta. Ima moć da od totalnog idiota napravi idola banderaško /mašinskog okruženja, ili pak nekoga ko je spreman da radi popularnosti i stabilne egzistencije, spusti sebe na nivo totalnog idiota. Kako se u tehnikajama skuplja po vrednosti ocena sortirana poslednja stranica dnevnika, ili pak ljudi nadprosečne inteligencije, koju bi mogli da iskoriste jedino ukoliko bi svet bio sastavljen u binarnom kodu, formula je jednostavna "budi šaban". Osoba, bar za nijansu jača na jeziku, na kontu "Bagzijevoj kevi smrde čarape" ili "kako sam prdno, k'o kad ćelavi Kinez udari u gong" fazona, može sebi stvoriti hordu pobornika, koji bi za njega izginuli k'o Spartak za slobodu robova. Osnovna pravila za zabavljanje okruženja su: gledaj da što više prozivaš druge, pogotovu one koje okruženje ne vari, ne pominji ništa što je normalnom svetu smešno, jer ćeš navući mržnju na sebe, i osnovno, što debilnije i banalnije to bolje.
Na račun opaski " Došina keva u prkno se seva" ili "Gle Žigu, ladno ima rupu na bulji", trošenje sopstvenog novca na cigarete je nepotrebno, biće ih u izobilju, na svakom odmoru, u svakoj prilici, jer ljudi ne vole filozofe, ljudi vole Čkalje, lude i klovnove, a iza maske klovna, tuđi žetoni su na strani stola, onoga ko se dobro pretvara.
Luda: E, brate, imaš nešto belo na kapuljači. E, gle, ladno mu neko svršio na kapuljaču! Lik: Beži bre, koji ti kurac? Banderaši: HAHAHAHAHA, svršio mu neko na kapuljaču. LOOOL tebra, hahahah, zovi Gojka Sisu da vidi, hahahha.
Istoričarka: Dakle, šta se to desilo nakon Dušanove smrti? Klovn: Pa sa'rana, pevala Vesna Zmijanac umesto popa. Banderaši u glas: Hahahah, Pero care! LOLČINA, hahahaha... NAPRED RAD, JUNAJTED FORS!!!
Razredni: Biće ipak ekskurzija, otišao sam do agencije. Bio sam kod Kaće, i rekla je... Klovn: BIO SAM KOD KAĆE, I REKLA JE DAĆE!!! Banderaši: Ahahahahaha (pada oluk od količine buke) HAHAHAHAHAHHA, Pero legendo! Hahaha, koji kralj ovaj Pera. Evo brate cigara, evo nemoj Fast, evo Davidof. Hahaha (tapšanje po ramenu).
Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.
Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.
"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.
Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.
Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...
A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...
Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.
Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.
Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...
Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.
Ogromni pauk koji već duže vreme zauzima jedan deo zida, u ekstremnijim slučajevima i sobe. Ima sličnu ulogu kao kućni ljubimac, samo što s njim nema zajebavanja, ne laje, ne traži šetnju, nema 'oće kaki-neće kaki, ne kuka kad je gladan, veruješ da se hrani autotrofno. Savršen cimer ako ne želiš goste.
- Ju, sine, pa šta je ovo?! Što ne počistiš ponekad, ovde nema uslova za život. Ili, još bolje, nađi curicu pa nek ti ona pomogne oko stana, kad ti već nemaš vremena, razume mama, po ceo dan se petljaš sa tim kablovima. AAAAAAAA, SRBOLJUBE, SUNCE TI JEBEM, ŠTA JE OVO? KAKVU OVO KARAKONDŽULU GAJIŠ OVDE? - :oživljava_kevu: Ne brini mama, to je čuvarkuća, donosi mi sreću, otkad je tu imam sve desetke.
Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas. Oni su Drugi. Oni nisu vi.
U samoproklamovanog čuvara nepatvorenosti jezičkog izraza može da se s jednakom slašću, obuhvaćen iznenadnim plamenom svrhe, pretvori deda Vlada sa splava pored kumovog, ona raspađoština što mi dolazi na šljaku da valja piratske diskove, ziljava menadžerka u Telekomu i ortak sa fudbala za koga si mislio da je normalan. Ma ne seri, stvarno se ne kaže razočarenje nego razočaranje? Nisam bio kući nego KOD kuće? Poslednji put mi kažeš da nije zadnji? E, stani, siguran sam da je ovo pravilno: a da se svi vi lektori-rekreativci kolektivno nosite u pičku Madlen Olbrajt sa svojom analno-šićardžijskom pedanterijom oko apsolutno nebitnih stvari?
Jer normativi služe pre svega tome da olakšaju osnovnu poentu jezičke komunikacije: uspešno prenošenje poruke. Sve ostalo su detalji pomoću kojih se postiže određeni utisak. Kada pišem ovako akademski i poštujem pravopis, šaljem signal da sam obrazovan, inteligentan, timski igrač, kao i da bismo svi zvučali kao 24-karatni kreteni kada bismo se stalno izražavali književno. Kada napišem OCAD NEIDEM NA STADIJON JEL JE TOLE LOPOV!1 šaljem signal da sam trinaestogodišnjak iz Padinjaka koji je iz nečijih kola deknuo laptop. Ali sve to nije bitno sa lingvističkog gledišta, jer sadržaj same poruke je jednako uspešno prenesen u oba slučaja.
Ako si u prethodnom životu zgrešio u rangu Adolfa Ajhmana ili Andersa Eskobara, postoje šanse da naletiš na boss-verziju, Šipkomlatarajućeg Zombija koji zrači na temu potrebe za održavanjem čistote nacionalnog jezika. Za takvog čuvaj prost hedšot kambek: “Jebote, kako ćemo to bez sapuna, kad je to turcizam?” i gledaj kako mu mozak curi na uši dok razmišljaš o lepoti života i jezika kao žive stvari koja se stalno menja i prirodno odbacuje sve andede što pokušavaju da ga zamrznu u onom trenutku u kome su njihovi čemerni životi stali.
- Molim Vas da mi dopustite da vas ispravim, ne kaže se teLEvizija nego teleVIzija, svO vreme mi smeta uHu Vaše naglašavanje, kako niste NI OD KOGA do sadA čuli pravilan izgovor, s obzirom NA TO da ste SRBIJANAC? - A ti nisi od nikog do sad čuo da si najveći smarač ikada?
Nonšalantno. Bez ijedne prolivene kapi znoja, a veoma šmekerski. Koristi se naročito u situacijama kada se neko drugi mnogo više mučio da bi postigao isti rezultat.
- Sine, koja je gužva u gradu danas bila, jesi vid'o! - Aha. Al' pazi foru. Ček'o ja trolu na početnoj stanici, a oko mene pun kurac ljudi, najmanje 200. I dolazi trola i otvaraju se vrata tačno ispred mene. I ja ulazim, polukrug oko šipke, sedam do prozora, sluške u uši, bog otac nije mogao da me digne. - Haha, kao gazda! - Pa, taj stil, brate. =================================== - Čoveče, položio sam književnost! - Ozbiljno? Kako kad nisi ni planirao da izađeš? - Lepo. Svratio ja do faksa da pišam i vidim asistentkinju iz književnosti u kopirnici kako ostavlja nešto na kopiranje. Ode ona, ja uđem u kopirnicu i pitam lika da mi pokaže ono i lik mi odštampa jedan primerak, pošto smo ortaci, je l' te. Odem u biblioteku, uzmem knjige, nađem odgovore na sva pitanja i pravo na ispit. - Sereš! I? - I ubodem deset. Kao gazda. =================================== - Je l' znaš ti, ćero, kako je bilo kad sam ja prvi put izveo tvoju majku u grad? - Kako? - Bio sam klinac. I rek'o ćaletu da treba da izvedem devojku i ćale mi čak da kola, al' pička, kaže ''za benzin se sam snalazi''. A ja bez kinte. I on bez kinte. Kriza, ćero, nije se imalo tih godina. - I kako si se snašao? - Ništa, odem ja u crkvu i pokupim sve pare s ikone. Kao gazda. - Ne seeeri! Bog će da te kazni! - Ma jok. Bog me vid'o te večeri i ja sam jebao u kolima.
