Egipatske piramide
Prastari proizvodi namenjeni za cedjenje soka iz gigantskih intergalaktičkih pomorandži.
erudijum 36 eksplozivni svemirski modulator
Ultimativno oružje. U crtaću sa Duškom Dugouškom onaj ludi Marsovac hteo njime da uništi Zemlju jer mu zaklanja pogled na Veneru.Svaki normalan isfrustriran čovek ga poželi par puta dnevno.
Šetaš ulicom i odjednom se ispred tebe na sred trotoara parkira crni bmw sa zatamljenim staklima i iz njega izlaze dva primata sa profilom neandertalca i dva nakvarcovana stvora sa profilom silikona i ulaze u tuc-tuc kafić-diskić. A tebi se šaka sama steže u pesnicu i pomisliš: "E, da mi je sad erudijum 36, eksplozivni svemirski modulator..."
Prepoznavanje umetnosti
Веома зајебана ствар. Тешко је подвући линију која раздваја креативност од гомилу срања. Неувиђањем експресије одређеног дела, можете бити окарактерисани као балван, а опет, придавањем којекаквог значења тамо где исто не постоји, сматраће вас квази-интелектуалним говнаром. Људски ум редовно тражи симболику тамо где је нема, тако да бочица дозодоранса у галеријском окружењу некима може постати "снажан крик феминизма о свеприсутности фалусних симбола у козметичкој индустрији", док ће другима иста бити једноставно - бочица дезодоранса.
(На изложби)
- Јаооо, извали овог лика што је донео пањ!
- Није то пањ, то је уметничко дело.
- То је пањ.
- Не буди плитак, погледај боље.
- Шта бре да гледам?! Пањ, јеботе!
- Видиш ову бразду на средини? То ти означава раскол једне целине.
- Не, то означава лењост и некреативност овог лика, који није знао шта да ради, па је донео пањ са ожиљком од секире.
- Ти једноставно не умеш да препознаш уметност...
- Истина, не препознајем уметност, ал зато пањеве изваљујем на кеца.
Principi
Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.
Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.
Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.
Fakultativni izlet
Лапсус млађаног студента на испиту.
- Него колега, нисам вас видео у претходна два рока?
- Па знате професоре, био сам на курцу...Пардон, курсу енглеског. (поглед у своју обућу, образи црвени, амфитеатар кома). Извињавам се, излетело ми...
- :Пази да ти не улети: Кхм, у реду, пређите на следеће питање.
Znaš, ja sam oduvek slušala grandž...
Prosek.
Mrtvi prosek.
Srednja linija trapeza.
Fulam u Premijer ligi, Nikolas Kejdž među glumcima, Opel Kadet u srpskog seljaka, torta sa grožđicama i bademom tetke Leposave za posni Jovanjdan. Jedna od. Aritmetička sredina. Žvaćeš i smeškaš se kao "haha, ima petica, ima", ali znaš da nije to to! Ti ZNAŠ da fali jaja! I ovo nije fil, to su jebene žele bombone!
Kvalifikuje se, ali za kup UEFA. Prođe, ali kao druga u grupi. Prijavi se za maraton i nosi broj 31. Stigne na cilj, ali osma. Ceo život se lomi da sjebe kompleks i piša po sirotinji, ali, šta god pokušala, beznadežno zakucava na pola stepeništa.
Nema za tebe lifta do vrha i nikog nije briga što si kupila ploču Smešin Pampkinsa za četri evra u Bugarskoj. Nisi pokazala ništa. Ti si broj u masi. Glasačko telo. Deo intelektualnog tržišta. Publika u "Sve za ljubav".
Niko te neće pamtiti, odrasti i nauči da živiš sa tim.
I, ne, stvarno ne znam ko prodaje gramofon.
Kvaka 22
Teoretski, nerešiv i kompleksan problem čije rešenje poništava samo sebe.
Staro tajno društvo Iluminati imali su sastajalište u skloništu čija lokacija nije bila odata nikome van bratstva. Ta tajanstvenost ih je štitila, ali je u isto vreme pretstavljala problem kada je u pitanju bilo regrutovanje novih članova. Naime, nisu mogli rasti ako se nisu reklamirali. Glas o bratstvu počeo je da se širi i naučnici iz svih delova sveta kretali su na tajna hodočašća u Rim, u nadi da će uspeti da se pridruže Iluminatima. Ipak, zbog njihove tajanstvenosti, nisu znali gde da odu na sastanke, niti sa kim je bezbedno razgovarati. Kao rešenje problema, društvo je stvorilo jedinstvenu mapu koja se sastojala od niza pažljivo skrivenih simboličkih obeležja na javnim mestima po celom Rimu. Prvo obeležje je vodilo do drugog. drugo do trećeg itd, da bi poslednji trag vodio do samog skloništa. Ta takozvana 'Staza prosvetljenja' pretstavljala je istovremeno putokaz i vrstu testa, osmišljenog na takav način da su samo odredjeni ljudi mogli da prate oznake i otkriju gde su Iluminati skriveni, tako da su do njihovih vrata mogli stići samo najpametniji naučnici, što je i bio cilj.
Asasin (Assassin)
Ili u originalu hašišin (onaj koji konzumira hašiš). Verska sekta profesionalnih ubica koja bi mogla da se smatra pretečom današnjih bombaša-samoubica. U Evropu je prve zapise o njima doneo Marko Polo. Postojala je (zvanično) od 1090. godine n.e. do sredine 13. veka. Osnovana je od strane Hasan ibn-al Sallah-a, obrazovanog čoveka i verskog fundamentaliste. Neki izvori kažu da je studirao zajedno sa čuvenim pesnikom Omarom Kajamom. Sedište im je bila tvrđava Alamut (u današnjem Iranu). Ime su dobili po tome što su sledbenici sekte prvo konzumirali hašiš, a onda su prenošeni u skriveni vrt u tvrđavi gde im je Hasan priređivao "zabavu" u prividu raja opisanog u Kor'anu. Rašid ad-din Sinan je bio jedan od poslednjih vođa ove sekte i poznat je pod nadimkom Starac Sa Planine. Radili su u grupama i uvek su ubijali javno, u velikim gužvama. Ponekad mesecima pre nego napadnu žrtvu, dolazili su u mesto stanovanja žrtve i tu živeli kao monasi, askete ili prosjaci kako bi upoznali "metu" i njene navike i kretanje. Uništeni su (opet zvanično) od strane mongolskog Hulagu Kana sredinom 13. veka, mada se smatra da su odgovorni za mnoge atentate i u kasnijem periodu (recimo ubistvo Mehmed-paše Sokolovića). Tvrđava Alamut postoji i danas i pod zaštitom je države i UNESCO-a kao istorijski spomenik.
Postoji legenda koja kaže da kada je sultan Sallah ad-din Jusuf (zahvaljujući zapadnjacima, koji ništa ne mogu da izgovore kako treba, nama poznatiji kao Saladin) opsedao tvrđavu Alamut, Rašid (Starac Sa Planine) sišao u sultanov logor preko noći, ušunjao se u njegov šator i ostavio mu kolače i poruku kojom ga poziva na pregovore. Tokom pregovora, Saladin ga je pozvao na predaju. Rašid je potom rukom dao znak jednom od svojih telohranitelja, na šta je ovaj izvukao nož, prerezao sebi vrat i bacio se niz liticu sa kule tvrđave Alamut. "Ja imam samo hiljadu ovakvih, koliko ih ti imaš?" upitao je Rašid sultana. Saladin se okrenuo, izašao iz tvrđave, pokupio vojsku i otišao. (edit: inače Saladin je jedina osoba za koju se zna da su hašišini pokušali čak 4 puta da ubiju, ali je preživeo svaki pokušaj)
Ako se neko od vas ikada sreo sa video igrom " Assassins' Creed", igra je inspirisana stvarnim događajima, a glavni lik hašišinima , samo je malo (više) izmenjeno radi dramatizacije priče.
Postoje i izvori koji tvrde da su i hrišćani koristili njihove "usluge". Naime srednjevekovni istoričari tvrde da je Ričard Lavlje Srce od hašišina naručio ubistvo Konrada od Monferata, kralja Jerusalima jer je dotični ubijen javno, na gradskom trgu, dok je izlazio iz crkve od strane počinioca koji se vrlo brzo izgubio u masi što je bio stil hašišina.
Takođe su radili u "trojkama" i vojni stručnjaci kažu da je upravo od njih preuzeta ideja da timovi komandosa i diverzanata idu u grupama po troje.
Mijamoto Musaši
Kosooki baja zbog kog bi Brus Vilis sav slinav i crvenih suznih očiju tražio da se njegov film preimenuje u "Umri k’o pizda" i skrati na pet minuta, zajedno sa uvodnom špicom. Arnolda bi vratio u Švarcvald da bere pečurke, a Rambu i njegovom nožu nabio kompleks veličine.
Mačevalac britke katane i još britkijeg uma.
U većini dvoboja bi koristio boken (drveni mač), jer nije želeo da bude najveći faktor smanjenja prirodnog priraštaja Japana.
Prepodne bi držao časove mačevalačkih tehnika, discipline i saglasja duha sa bićem u borbi.
Oko podne bi se malo bavio kaligrafijom, slikarstvom i filozofijom. Kako reče tad, prava snaga leži u mudračkom karakteru i apsolutnom mentalnom i fizičkom posvećenju. (Džabe ti biceps, ako si glup ko kurac i ne umeš da nacrtaš kravu. prim. aut.)
Poslepodne bi, posle ručka, izlemao nekog u dvoboju. Kako je govorio, prijalo je njegovom varenju.
Nakon toga bi pisao knjige u kojima bi kodifikovao heiho (pravi put samuraja). Da bi današnji japanski naraštaji znali da u Srednjem veku zemljom nisu vladali Bakugani i Pokemoni.
Koristio se i dvama mačevima, kao deo podučavanja učenika pragmatičnoj metodi "Dva Neba – kao jedno". Obavljanje iste funkcije, dvema različitim polovinama.
Tehnika je kasnije asimilovana u drugom, primitivnijem vidu kao svakodnevna praksa "desnom nos, levom pakšu".
Par puta je i odbranio Tokio od napada Godzile.
Mole se pozitivisti da ne jedu govna.
Snovi
Ono u čemu pokušavaš da živiš dok te život ne išamara.
Žena i sin u sobi. Muž silazi sa tavana vukući nešto veliko. Žena se okreće:
- Jao, kakav lep kofer... kožni. Otkud nam to?
Muž spusti kofer na sto i othukne:
- Nije kožni: samo presovan karton sa mustrom krokodila. Pa lakiran. Znam kad ga je ćale lakirao, bio sam mali ali se sećam...
Žena se približava koferu. Sin podiže glavu. Ima 12 godina. Žena kuhinjskom krpom briše ruke:
- Hoćeš da ga otvoriš?
Muž gleda ženu, gleda kofer, gleda sina. Mali mu namigne. I muž škljocne zaponcima.
- Ju, šta je to unutra?!
Muž zna; samo klima glavom i vadi totalno žutu Politiku. Kofer je pun starih novina. Razvija naslovnu stranu sa ogromnom slikom nekih nasmejanih mladih ljudi. Čita:
- Dvanaesti april 1948...
Ženi se otima uzdah:
- Pa to je pre našeg rođenja...
Muž klima glavom, dok se sin primiče, zainteresovan. Muž nastavlja da čita:
- "Naslov: Počela izgradnja Novog Beograda! Podnaslov: Izgradićemo bolji svet!"
Ženi počinje da suzi oko. Sin iskreće novine ka sebi i pokušava da prepozna gde je fotografija napravljena, pa on svaki dan tera bicikl i skejt po Novaku, tu je rođen. Ne uspeva ništa da prepozna, svud je samo pesak. Muž spušta novine na sto:
- Ćale je tamo baš rintao, sećam se tih priča...
Žena se okreće i pravi se da meša jelo na šporetu.
- Tja, bolji svet, kaže muž.
Sin nikako da prepozna pejzaž. A tako bi to voleo.
..........................
- Bleksi, video sam juče Mariju u parku. Mislim da se grlila sa onim plavim, sa četvrte godine...
- Raskinuli smo, Marija i ja. Prekjuče...
- Pa nakjuče si mi pričao da se mnogo gotivite, ono, kao, da je rekla kako po prvi put razmišlja o uređenju stana, spominjao si neke zavese koje je videla...
- Prekjuče bilo, Duksi... a onda smo se probudili.
Istorijski trenutak
Tren kada cikličnost istorije izlazi u prvi plan, a odluke koje donose čovečansku prevagu pokazatelji tačnosti da se istorija ponavlja.
Magnovenjska spoznaja individualnog beznačaja i letargijska reakcija pučine.
Desiće se renesansa ponovo, sama od sebe.
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Ti bi mogla otkriti moj kukavičluk
Obraćam se tebi čitaoče, jer me ne poznaješ.
Bio je to deveti mesec koji je, čini mi se, suviše nestrpljivo čekao deseti. Hteo sam kući da stignem, da što pre idem sa ulice zagušljivog grada, koji me steže kao suviše mali okovratnik. Vitla mi u glavi nespokojna misao: "Svi ćemo jednom biti kosturi, to je nesumnjivo. To niko ne želi!"
Zalupio sam vrata za sobom. Ušao u slabo osvetljenu sobu koja je blago zaudarala. Još jedna neugodna misao, još turobnija: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!".
Obuze me užas kakav nikad nisam poznavao.
Našao sam mir tamo gde mi je uvek bezuslovno pružan. Uzeo sam knjigu i dok je Koltrejn lagano ispunjavao tišinu, opustio se u omiljenoj fotelji. Zapravo jedinoj fotelji. Ah, moje pohabano i ponegde iscepano utočište.
Knjiga beše o ljubavnoj priči iz Han dinastije. Činila mi se glupom i patetičnom! Mnogo patetičnom! Ipak sam je čitao, dugo.
Knjiga je otežala a redovi se pomešali. Zažmurio sam i snažno protrljao oči.
Pogledao sam, zamoren, ispred sebe.
Stajala je kao utvara. Kao sablast iz šipražja koja napada moju poslednju bastionu mira. Mesto na kom carujem samom sebi.
Ponovila je turobne reči, za koje sam silno želeo da budu zaključane u mojoj glavi kao u sanduku: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!", ali nekako zašiljeno, zvučalo mi je kao bezumni krik.
Odzvanjalo je u svakom ćošku prostorije.
Zbunjen, u neprilici viknuh ono što sam prvo pomislio!
U moj život si uletela ni ne pokucavši! Raspakovala si svoja osećanja! Zar sa mnom da deliš tvoju glupavu večnost i da mi lupaš pečat na ono što ne želim da potpišem?!
Nakostrešila se, u polutami memljive sobe učini mi kao zver koja reži i preti blještavim očnjacima.
Progovori ipak tugaljivim glasom i lik joj se promeni.
Ah, kako vas je zli svet iskvario, otupeo i učinio strašljivcem. Kukavica samo ne može dokučiti ljubav i dobrotu. Ali ja ću vas negovati.
Ovaj put cedio sam reči kao da mi hiljadu sablji stoji u grlu, kao čovek koji se bori za život, mučki i isprekidano.
Ja... ne mogu... usrećiti... ni..kog.
Čuo sam tup zvuk knjige koja je pala iz mog krila, trgao se i opsena je nestala.
I dalje sam osećao trnce.
Trenutak kasnije zazvonio je telefon kao sirena za prošlu opasnost. Radovao sam se glasu najboljeg prijatelja.
"Budi se mladoženjo, još malo pa kačiš okove! Dolazim za pola sata.", čulo se zvonko iz slušalice.
Nije mi se dopala njegova šala i ostao sam nem. Šta se posle dogodilo, ni posle deset godina nisam siguran.
Znam jedno apsolutno, učinio sam iz straha ono što iz straha nisam smeo! Sada je volim dovoljno da se ne usuđujem da uporedim. Svaki dan više od prethodnog.
Malena prostorija u kojoj sam tražio sreću čamotinjskog izgnanika, sada je velika i čista soba ispunjena grajom i veseljem. Okovi su postali vetar. Onaj vetar koji podiže.
I dalje se setim stare besmislice. Neka ostaju samo kosti, bitno je da nisu samo pod zemljom.
Aragorn
Најмирнији и најроматичнији лик поред дуета Леголаса и Гимлија који пролази ватре, планине и армије мртвих да би на крају могао да стекне право од свог захтевног таста да ожени његову ћерку. Симбол сваког зета који мора да се докаже фамилији његове вољене да заслужује такву почаст да се са њом ожени.
Такође је и одличан пријемник за хватање оркова и мистичних сигнала.
Елронд : "Добро Арагорне, овако иде. Ако 'оћеш да се жениш мораш да се докажеш што је и обичај код нас вилењака."
Арагорн : "Шта треба ?"
Елронд : "Па сваки човек који је хтео да се жени са вилењакињом у нашој фамилији је обично чинио мале услуге нпр. послали би те код Моргота па да га лепо питаш да нам врати накит или би помагао неком змају да се исели из нашег комшилука, мада пошто су твоји претходници све то већ одрадили могао би например да : 1) Постанеш краљ древне краљевине 2) Збациш злог тиранина 3) Успут испуниш заклетву својих древних отаца и помогнеш неким
духовима-брђанима да нађу мир у смрти."
Арагорн : "Ја мислим да ме мало зезаш Ерлонде..."
Ерлонд : "Откуд ти то, будући сине мој ! (само ћу да те пошаљем у сигурну смрт, па да ми ћерка нађе неког поштеног свирача харфи)."
.........................................................................
Арагорн : "Чујем чету оркова на три дана хода од нас, један од њих храмље, а други је управо јео пасуља што осећам јер му је сила теже ојачала на левој нози. "
dekadencija
Košmar usnulog satiričara u kome petice prelaze iz dnevnika u brushalter, posetioci iz Luvra na YouTube, a mesto mudraca citiraju se pijanci iz Jagodine. Vidjenje anatomije po kome vrat služi da glava gleda na dole, a ne da je pomera da bolje vidi. Tobogan hedonizma podmazan novcem koji se završava u bazenu svakodnevice. Neka ga neko probudi već jednom, ne mogu više!!!