Veoma
Iritantna
Pojava
Kojom
Osoba A
Inače debil
Pokušava
Da saopšti
Osobi B
Inače živčano fragilnoj
Neku
Nebitnu informaciju
Tako
Što će
Nakon
Svake
Riječi
Lupiti
Send.

Dabogda poginuo.

Luzerska superiornost preneta u okvire ljubavnog rastanka. Očaj, u sto posto slučajeva, muške jedinke koja je došla do ivice ambisa, napravila korak napred, misli da je pobedila, a ustvari se rascopala o kamenčinu negde dole. Rekao si "ti gubiš, mačko", zapalio cigaru i krenuo ka zalasku sunca sa šeretskim osmehom na licu. Jeb'o te otac u pičku, glupi!

Prekorni odgovor i poslednje pribežište glave porodice na prozivke žene i đece mu u vezi njegove profesije. Drugim rečima, možda njegov posao nije neka nabudžena fenserica, ali ipak *plaća* račune i doprema na sto klopu kojom nezahvalna gamad puni svoje nezasite stomake. Često izraz iz naslova nije samo gola fraza, već hleb zaista i jeste jedino što se može priuštiti.

Može on biti dobar lekar, inžinjer, profesor ili štavilac kože, ali on je pre svega poznanik poznate ličnosti, to mu je glavna osobina i jedina relevantna. Kad je tišina ili u razgovoru kad uluči priliku on ubaci da mu se baš sad juče javila poznata ličnost i da mu je rekla određene odlučujuće stvari za srpstvo i čovečanstvo (mada je to isto) koje on sad ekskluzivno saopštava za taj uzak krug proverenih ljudi.

Mada često je i sama okolina kriva jer podstiče PPL-a da ponavlja svoju mantru jer je ipak prestiž na slavi čuti po sedamdessedmi put kakav je Boris Petkov bio ovako, sasvim običan jedan čovek.

*Ja sam nosilac informacije i molim te ako se odlučiš da proslediš ovu informaciju da kneginja Jelisaveta kenja draguljčiće i dragoljupčiće stavi dole moje ime kao izvor jer ona i ja smo ti, ih.
Na dragulj u bulji.*

Може бити упит, може коментар, али и старт (или барем покушај истог).
У последњем случају то је покушај млађаног пастува (са безрезервном вером у себе и свој шмек, пропраћен обавезним намигом) да својим ставом тек упознатој женки стави! до знања да је она његова и да ће убрзо доћи до сношаја, те да се она ту ништа не пита јер, забога, очигледно је да је на саму његову појаву већ овлажила до колена и спремна да му се беспоговорно пода, хипнотисана таквом једном појавом покушавајући да врати своје лево стопало у нову ципелицу... Срећно момчино.
У осталим комбинацијама ваљда се јавља као опис неког прекурца (?!) када о истом причају препичке. Или неке шипарице, шта ли.

Viteški način za očuvanje, sada skrajnute, časti. U vreme kada je bila na ceni, a čist obraz bio bitniji od života, problemi su rešavani džentlmenski. Bečka škola u osnovi, bela rukavica u lice, pištolj ili mač, vreme i mesto, pa ko pretekne.

Ljudi će pomisliti da se jebemo.

Volvo ili bekrija, luk i ljuto ili pavlaka i kupus uz dobru pljeku, Stonsi ili Bitlsi, jebiga, večita dilema.

Nekad ti treba jedno, a nekada drugo, što bi velika folk diva blaženog kravljeg pogleda Viki Miljković rekla neko voli ovo, neko voli ono, ali istina je da ti u životu za balans treba ovoono. I jedno i drugo. Da ima i jinga, al da ima i janga.

Ne valja da imaš na gajbi neku koju neće ni da ti baci pljugu, ali ne valja ni da je pobacala pljugu celoj tvojoj ulici. Između nešto. Kurvosvetica. To treba naći u životu.

Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

Sufiks Jutjub videoa njanjavih pesama koji čine plejliste badovinačkih učenica srednje trgovačke, odeljenje II-2, kćerki penzionisanih potporučnika armije SFRJ i prodavačica u radnji "Braco i sinovi". Pošto nije samo dovoljno imati naslov pesme i sadržaj iste da slušalac sam proceni da li je pesma kvlt ili ispljuv nekog Željka, treba i dokačiti neukusno nametljiv dopis.

Muzički bosanski lonac anadolskih ritmova, primesa kazumbe i načovidalovskog silovanja autotjuna. Nadsve lirski tanana muzika u spotu gde senzibilni baja sa nagruvanom sisom u bodi maji, blistavim zubnim navlakama i V-izrez slim-fit majicom, baršunasto hrapavim glasom testeriše srca vinjakom opijenih ljančesterki u Puma trendžama, koje, dok otvaraju drugu kutiju Jorka, padaju u trans sećajući se izgubljene bivše ljubavi, Cicana, semberskog apsolventa DIF-a u Novom Sadu godina osma.

Oh, predivne li numere muzičke.

Душевни спокој. Тренутак када бићем завлада нека лаганица која анулира негативне вибрације. Кулијана без огорчења и љубоморе; без беса и похлепе; без ичега што ће да поремети хармонију.

Моменат када изнивелишеш сам са собом неке ствари; заборвиш што ће комшија да изводи геометар за део њивчета код зâбрана. Или што немаш детету да платиш дводневну екскурзију на Златар. Испразнио си умни шаржер и боле те курци.

Simbol imućnosti za obične smrtnike s kopna, koji gule dupe preko godine ne bi li im isto na leto ogrejalo grčko sunce.
* *
Ako ima kuću na moru, podrazumeva se da ima i sve druge kvantitete, koji će ga učiniti idealnom prilikom za devojke niskog morala, a visokih zahteva...

(film po američkoj licenci, za srpsko tržište)

Padne tako nekom niko-i-ništa tipu da postane pisac. Dosadio mu ćelavi, brkati, grozni šef da mu svako jutro drži pridike. Daje spektakularan otkaz, nabija šefu u usta papir, frajerski odlazi među onim paravanima, iritatnoj koleginici udara cajper. Onda ode na neki tavan-mansardu-kuću u Sabanti, ponese staru pisaću mašinu jer nije fora da piše na kompjuteru, kuva kafe, razbaruši kosu, sav je u zanosu, opet kuva kafe, unajmi ženu koja će da mu čisti brlog i kuva podvarke i to je to. Al onda nastupi blokada, jer šta koj kurac on da piše kad je realno glup, smarala ga Ana Karenjina u srednjoj. On se onda nervira, gužva papire, kuva kafe, kanta je prepuna papira, opija se, ide u Kazino božemeprosti, zaljubljuje se u devojku koja mu pomaže, kuva kafe, ne zna šta će sa sobom. Odjednom se seti da napiše sve to što mu se desilo, prianja na rad, sav je u ekstazi, kuva kafe, dođe do kraja al ne lezi vraže! Ova krava otvara prozor da vidi bolje zvezdu padalicu ili ipak da se najebe majke deci što bacaju petarde ispod, napravi se promaja i odnese sve, ali sve listove sa stola u reku Lepenicu koja se odjednom pojavila ispod prozora. Vuče od reke(!) jebiga. Pisac trči, devojka takođe, kupaju se u Lepenici do članaka, kupe listove, kuvaju kafe, i odbacuju usput komad po komad odeće, došli već do Maršića, taman da se poljube al on udara glavom o kontejner koji su ubacila u reku(!) opet ona nestašna dečica s petardama mamu im jebem. I ode sve u Batočinu. On se onda budi u bolnici i kaže: možda sam roman izgubio al sam ljubav steko, ona kaže: i sve što si steko potrošiće neko, tu se ljube u smrdljivoj sobi punoj staraca, starkelje pare oči, upada sestra Antonija koja zgranuta stavlja ruku na grudi i kaže ijuuu! I tu je kraj i kreće neka njanjava muzika a dr Lovčević i dalje ne zna gde su njegove klompe i koje je boje sljezina:

Klavir tugaljivo svira. Saša korača i pati. Jarko-pederske pantalone, potpuno slepljene uz telo tugom, prate svaki njegov korak. Jedva hoda, gravitacija i emocija ratuju. Kroz providnu majicu dubokog izreza, onakvu kakvu bi rado dao devojci da obuče, ocrtavaju se nabrekle bradavice. I one pate. Saša zastaje.
* *
Klavir i dalje jeca, Sašu obuzima sve veća tuga, naviru uspomene, pokušava da zapeva. Ne ide. Bol je prejaka, iz njega izlaze zvuci nalik na dahtanje umorne džukele.
Domaćica kraj malog ekrana oseća taj bol. Prekida da zavija sarme. Sad i ona pati.
* *
Devojka sa malo godina i još manje odeće na sebi korača ka Saši. Ali i ona zastaje. Gleda levo desno, pući se. Kamera sada prelazi preko njenih skupljenih usana i ruku, koje šalju neku poruku samododirivanjem... Valjda i ona pati.
* *
Saša sada stoji na mostu. Nepomično. I pati. Emocije mu obaraju glavu, mora da zažmuri da izdrži.
* *
Otvara oči u kući kraj ormana koji odiše većom muževnošću nego on sam.
Grči čelo. Napeto je ponovo. Uzdiše. Davno zaboravljena ljubav. Propalo je. Jedina je vredela. Mogli su sve. Ali nisu, zato on sada pati.
Druge ribe mu se nude, a on ih ne odbija. Ima Saše za sve, ne bi dopustio da i one pate.
* *
Prilazi devojci iz spota. Ljube se i sećaju kako su zajedno bili srećni kada je on imao 20, a ona 10. Nisu znali šta imaju i zato sad oboje pate.
* *
Muzika je utihnula. Saša je kod mosta. Nije uspeo da pusti glas ni u ovom spotu. Ni u ovoj pesmi. Razmišlja da skoči.
Ipak će otići i večeras da se uništi od alkohola na nekom splavu. Učiniće nekoj devojci i imaće je (jer on ne jebe) cele noći, a onda će je poslati na taksi i snimiti spot o toj fazi lečenja patnje.
* *
Domaćica gleda, a suze se slivaju. Moli se Bogu da Saša ne skoči.
Njene molitve su uslišene. On je heroj. Eh, kad bi tako svi muškarci naučili da cene devojku koju su izgubili kao Sašica. On ne traži ručak svakog dana ko ovaj njen! Dala bi ona Sašici pičke, al' ne tek tako, već od srca, da ne bi više patio. Konačno bi uspeo da otpeva nešto!
* *
Nastavlja da zavija sarme...

Muško detence, roždeno u januaru, bilo gde, makar i na slami, neće biti spasilac i preporoditelj. Neće mu doći tri mudraca sa istoka, već tri pakosne orisnice, iliti suđaje. Krvavo i sluzavo, pašće na ponjavu iza vrata, u ruke bradavičave babuskare, kojoj je ime Divna. Imaće crnu kosu, na priliku duše. Nikakav znak budućnosti i pozvanja neće mu krasiti čelo, i ništa. U godini trinaestoj, koja je baksuzna, pašće, ali će ustati, i nakrivo hodati. U šesnaestoj ješće suze svoje sa hlebom, nauka radi. U sebi sažimaće žir, hrast i opet žir, zid, ciglu i mistriju, beden snage, i sam biće lisnato i granato drvo nad zemljom. I tecijaće mnogoplodno seme njegovo iz kojeg nastaju narodi i gradovi, bića lakog daha i svetle krvi, seni bez budućnosti, ako ne zaradi protivnosnu prokazu, koja se zove sifilis. Trpeće glad i siromaštvo, kao šugu, i zavideće sitome i bogatome Gavanu. Otići će u dalek grad, u tuđu zemlju, možda samo u mislima, i čeznuće za rodnim gadalukom. Biće cenjen među strancima, preziran međ svojima. Potomstvo će ga zaboraviti, kao lanjski sneg, i duša će mu samotna lutati praznim podnebesnim prostranstvima koja se zovu očaj i beznađe.

Јавни бележник. Државин човек од поверења.
Откад се народ избезобразио и поч'о безочно да лаже, па нема више ''на реч'' и ''на образ'', установљена је рола јавног бележника, који ће за малу, ценовником утврђену надокнаду, посведочити да је нешто веродостојно, истинито, поштено.

А како нам Отаџбина граби крупним корацима **напред**, тако и прескачемо све досада познате линеарне прогресије, па више нема потребе да тежимо правној држави, већ ћемо одмах постати Нотарска држава и поставити нове стандарде у цивилизацији.
Укинућемо општине, регионе, месне заједнице, јавне сервисе, социјално, здравствено, медије, интернет и све те помодарске институције ненотарске провинцијенције.

Сваки Нотар ће добити парохију и проповедати вољу Државну.
Шта год да ти затреба, а ти лепо код Нотара. Ако се десило, он је прибележио, ти само треба безрезервно да верујеш.

Смерношћу епископа зворничко-тузланског, он ће прегледати понуђена му документа, пасти у дубок транс чојства и правдољубља, погледити себе изнутра, па у докуменат, па изнутра, па у докуменат и тако 11 пута због Џајине жртве зарад поштења, те богоугодном, испосничком ручицом која никад није ни дигла ништа теже од оловке, оверити изгужвани папир препреденом сељаку у коме овај нажврља да сву своју имовину оставља сину јединцу.

Народу небеском Држава на небу. Нотар на земљи.

Ironično-odjebativna reakcija na nečije kukanje i prenemaganje. Šištanje jaja za tuđ problem stepena žalim slučaj na kub. Uglavnom proizilazi iz činjenice da gotovo svako od nas ima probleme, pa nas tuđe nevolje teško mogu dirnuti, pogotovo ako svoje muke smatramo težim. Jer ne kaže se džabe da je svakom sopstvena muka najteža.

Deca, jebo im ja mater!

*Hoću brata! Ama dete božije, oću i ja ženu, al kurac ćemo i ti i ja da dobijemo ako svaka 3 minuta budeš dolazila u monitoring! *

Definitivno najveći krivac za činjenicu da se pretvaramo u naciju jedinaca. Za dvoje će se uskoro dodeljivati nacionalna penzija.
Radoznaliji od Poaroa, manje poštuju tuđu privatnost nego Veliki Brat, iz kuće ne izlaze, noću ne spavaju...
Ako se hitno ne krene u masovnu izgradnju sigurnih soba za parove sa detetom, brzo ćemo doći u situaciju da je onaj poslednji ispod šljive sam jer se ni za sekund nije odmicao od majke da je otac otrese.

Titula koju je onomad dobio Vuk Karadžić, nakon što je doktorirao na jednom privatnom fakultetu u Beču.

GMAIL od milja na bosanskom