Ima li leka protiv bola-osim ženidbe i poroka? Bio sam seoski sudija, koji je pao pod lukavstvo jedne tako blage devojke da mi nije preostalo ništa drugo, nego da me zatvore u obor sa životinjama, umesto da mi poveravaju duše ljudi, da otkrivam njihove tajne i istražujem njihovu nesavršenost. Moja ličnost... Ja sam zgrada podignuta na tekućoj vodi i dvorac izgrađen na pesku. A prividna nevinost jedne devojke mi je to pokazala. Više mi ništa nije sveto, ne poštujem nikoga i ne gledam ozbiljno na bilo šta, osim na jedno, misao! Nisam prijatan sagovornik... ne umem da razgovaram sa ljudima. Osećam se kao u priči o reci ludila. Svi su pili iz nje i svi su ludi. Gubim veru u istinu i razum, kao objektivno utvrdljive kategorije. Ima li svetlo razuma ikakve vrednosti sred kraljevstva ludih? Jesam li lud, ako ne izaberem ludilo? Razum, dakle, nalaže da se priđe ludilu?! Kakva je onda razlika između razuma i ludila? Ovamo čašu rečne vode!! Ponovo sam sudija. Samoživi administrativni moćnik, bahat i gramziv. Arhitekta jačeg temelja i žaba koja može i na kopnu i u vodi. Sa mislima samujem i obećao sam im malo pažnje svakog dana, iako su nezvani gost.
Šta me tera da pišem dnevnik svog života? Činim li to stoga što živim srećno? Ne. Ko je srećan, taj ne opisuje svoj život, dosta mu je što ga proživljava.
Izraz koji služi da odjebete nekog preko telefona, a u isto vreme da istripujete i sebe i druge kako vi ustvari radite nešto pametno i zajebano u ovom životu. Inače omiljeno zanimanje naloženih klinaca i nezaposlenih likova koji sviraju kurcu po ceo dan.
Primer 1: Nezaposleni lik od trideset godina izašao da kupi cigare od para koje je uzeo kevi. Utom ga zove ortak iz srednje posle sto godina:
Ortak: Alo 'de si brate moj nema te nikako. Šta se radi? Kako posao, žene. . .? Lik : E brate ti si... Evo me završavam nešto po gradu, u gužvi sam, zovem te kasnije. (Prekida vezu) Sebi u bradu: Puši kurac čobane, samo si mi ti još falio da me jebeš na svu muku...
Primer 2: Naloženi pubertetlija vadi izvod iz matične prvi put bez tate. Uživeo se k'o da kupuje obveznice Dženeral Motorsa. Utom ga zove riba:
Riba: Ćao srce! Gde si? lik (nervozno): Evo me završavam nešto po gradu! Znači ne mogu nikako da pričam, zovem te kasnije! Riba: Važi ljubavi! Baš mi simpa kad si u nekom poslu, ćaos!
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Fraza koja predstavlja jako puno značenja: 1.Veličanstveno, savršeno, štrumfastično, nenadjebivo, jebačkeve... Kada bi postajao neki pridev, koji bi obuhvatao gore navedene osobine, in d pedu bi bio 4. stepen komparacije. 2. Uzvik oduševljenja, obično onaj posle neverice ili ti posle ne seri? Izgovarati: Iiiiiiiiiiiin D peedu. 3. Taj rad, samo tako, svaka čast. 4. Naravno, što da ne. Ne postoji reč u našem jeziku, koja bi bila makar upola slična ovoj. Najpribližnija je Fak Yea, ali ni ova ne može da joj prinese vodu. Nema potrebe dodavati još neku reč, ova kazuje sve i više od toga.
Kasirka: -Imas dva dinara? -Imam -Iiiiiiin the pedu! ------------------------------------------------------------ -Ajmo na neki basket posle? - In the pedu! -------------------------------------------------------------- :Doš'o kući pijan i pogodio bravu iz 15-og puta.:
-In the pedu! --------------------------------------------------------------- :Upalio juga iz prve:
Stari ljudi poreklom sa sela sastavljenog od najviše dvadesetak kuća. Za većeg dela života u svom krajoliku nisu videli nepoznatog čoveka. Nisu osetili nepravdu, nisu doživeli nešto loše, što bi ih nateralo da se ne javljaju svima, da ne mašu. Najčešće sredinom života, kao ptić iz gnezda u vazduh, oni iz svojih domovina, sa osmehom na rumenim licima, migriraju u civilizaciju zbog reprodukcije, da nađu izabranicu srca svoga i ispune smisao života svojih.
Tada, odjednom, sve je novo, sve je veliko, a jedno je nepromenjeno – oni se svakom nevino osmehuju i mašu. Mašu autobusima, mašu ljudima sa druge strane ulice; oni hodaju polako, osmehuju se i mašu.Nije im potrebno uzvratiti mahanjem, dovoljan je pogled i njihov psihološki nagon biće zadovoljen.
Često vam se desi da vam neko mahne, a vi zbunjeno uzvratite i tromo nastavite pokušavajući da se prisetite čoveka? To je bio on, jedan od ljudi koji mašu; sada kada znate pravu istinu, mahnite i vi njima sledeći put i uz podignutu ruku, razmenićete val pozitivne energije, koja će vam držati osmeh dugo, ponekad čak i do sledećeg sretanja čoveka koji maše.
On je najveći švaler u selu. Ma šta švaler! Švalerčina! Ima izgled Konana-varvarina, a dušu k'o pamuk. Po zanimanju je poljoprivrednik i kovač, ali je više vremena proveo drljajući i orući međunožja rumenih seljančica i zakivajući im ga svojom alatkom. Iako je prevalio četrdesetu, još uvek je tiha patnja svih žena u selu: i mladih seoskih devojčuraka kojima su tek počele da rastu dlake po pičiću, ali i njihovih majki koje i dan-danas čežnjivo gledaju u Radeta pa im zbog toga bude toplo oko srca, ali i pola metra niže.
Čak je i omiljena konobarica iz seoske kafane, Slađa, jedna od mnogih koje je Rade posedovao. Rade je bio zaveo tada jedva punoletnu Slađu, ali ju je ostavio zbog Mice-kasirke iz susednog sela. Priča se po selu da je on ustvari Slađi napravio dete, i da je zato Slađa stalno dobijala batine od svog bivšeg muža Žike. Ali Žika, iako poznat po teškoj i jakoj ruci, nikad nije nasrnuo na Radeta, jer Rade jak k'o zemlja.
Ženio se 2 puta, 2 puta se i razveo i ima troje dece. Iako nije oženjen, nikad nije sam. Uvek se tu nađe: ili neka raspuštenica, ili udovica, ili žena koja iz inata vara svog muža zato što je pare za novi traktor prokockao na pokeru u kafani, ili neka mlada, rumena i bujna seljančica kojoj hormoni kipe kao nadošli kvasac. Priča se u selu da se jedne noći desilo da se u razmaku od pola sata iz dve komšijske kuće čuo ženski blaženi vrisak i stenjanje iako je u jednoj kući živela dobrodržeća udovica, a u susednoj mlada raspuštenica. Svi se zaklinju da je obe te noći posetio Rade.
Rade je se pročuo alfa-jebač i van svog sela. Priča se za njega da je krajem osamdesetih, kao dvadestogodišnjak, na moru, dan za danom, trsio: Savinu Geršak, Sanju Doležal, Suzanu Mančić i Suzanu Perović. A priča se da je i devedesetih u Paraliji, povalio Viki Miljković, Jami i Draganu Mirković, tadašnje vlažne snove mnogih seoskih momaka.
Rade je razlog mnogobrojnih bračnih rasprava. On je uzrok (opravdane) ljubomore svakog oženjenog muškarca u selu. U selu važi jedno pravilo: Ako nisi dobar sa Radetom, Rade je sigurno dobar sa tvojom ženom, devojkom, sestrom ili ćerkom. Zbog toga niko i ne želi da se zameri Radetu. Iako ljubomorni, svi muškarci u selu žele da budu kao Rade. Ali je Rade jedan. Rade je uzor svim mladim momcima u selu. Svi žele da čuju čika-Radetove lovačke priče i savete za dobru ševu. Ali Rade je pre svega velika drugarčina. Kad on dođe u kafanu, nema čoveka koga ne časti. Nema čoveka u selu kome makar jednom nije pomogao. Poznat je i kao veliki šaljivdžija pa je zbog toga kafana uvek puna kad u nju dođe Rade.
Iako je uzrok mnogobrojnih bračnih lomova, Rade je jedna od seoskih institucija i živih legendi. Proćiće godine i godine, decenije i decenije, a legenda o Radetu će se i dalje prenosti sa kolena na koleno i svaka priča će počinjati sa: ''Bio je u selu jedan Rade...''
___________________________________________________________________ Negde na seoskom putu, na autobosukom stajalištu... Ide Rade niz livade pa spazi mlado žensko čeljade.
mlada rumena seljančica (MRS): ''Zdravo!'' Rade: ''Zdravo, mala? Šta ti radiš ovde sama?'' MRS: ''Pa eto, čekam drugaricu iz grada. Hihihi! R: ''A je l', mala, a čija si ti beše? MRS: ''Ja sam Milkina ćerka. Hihihi! Mi smo 100 metara od tvoje kuće. Moj otac je Mile-majstor. Hihihi!'' R: ''A ti si znači Miletova ćerka! Što si porasla! Koliko ti ono beše imaš godina?'' (u sebi): ''Milkina ćerka! Uh, kakva je! Ista majka, majku joj jebem.'' MRS: ''Pa, eto, punim skoro 21 godinu. Hihihi!'' R: ''U, bre! A je l', mala, Boga ti, pa zar te nije strah da stojiš ovde sama? Može neko da te ukrade.'' MRS: ''Pa, eto, možeš, ti da me paziš da me neko ne ukrade dok mi drugarica ne stigne. Hihihi! R: ''Da te pripazim. Pa može. 'Ajd' pođi sa mnom do one šljive tamo, da ti pokažem nešto.'' MRS: ''Hihihi! Može! Hihihi!'' ___________________________________________________________________ seoski jebač-junoša: ''Čika-Rade, nije da se falim, al' ja sam noćas onu, Maricu, čika-Milivojevu mlađu ćerku, jeb'o, tri puta sam svršio, a da ga nisam vadio.''
Rade: ''E, sinovac, sinovac! Nekad sam ja mogao da jebem, i po pet puta da svršim, a da ga ne vadim, pa sam onda mog'o komotno preko moga i gvozdenu šipku da savijem. Sad više ne mogu. Zanemoćale mi ruke.''
Tipičan ritual za pse koji obiđu 2-3 kruga oko svoje ose sa njuškom veoma blizu repa, pre nego spuste glavu na ukrštene šape i utonu u carstvo psećih snova punog neoglodanih kostiju sa dosta mesa.
Milisav je državni službenik sa 30 godina radnog staža. Uvek je svoj posao obavljao savesno i uspeo da ga sačuva svih ovih trusnih godina. Više nema ambicija da će postati šef jer ne pripada ni jednoj političkoj partiji niti se uvlači više nego mu crnogorsko poreklo dozvoljava. Niko ga više ni ne moli za uslugu.Izašao je na 350 evra i ne talasa. Izlazeći iz kupatila gde je upravo oprao noge i zube, prilazi postelji i krajičkom oka odmerava svoju ženu Milevu koja sa viklerima u kosi jede jabuku budimku i čita Praktičnu ženu. Mileva je šnajderka u kombinatu trikotaže gde posle treće privatizacije i desetak štrajkova, uspeva da napabirči 200 evra, a privatno sašije po par haljina godišnje za komšinice iz zgrade koje su elegantno popunjene pa ne mogu da se uvuku u fabričke brojeve a više ionako ne mare za modu. Milisav zna da ove ženturače popiju litre kafe i izjedu brdo kolača dok dolaze na probe, a o narušavanju porodične privatnosti da i ne govorimo. Svestan je Milisav da je uzaludno kamčiti snošaj ovog utorka uveče jer je već dobio pre dva vikenda, Milevu svakako boli glava i ima problema u kombinatu a i pobogu, deca su budna i još uvek na internetu. Njemu pri samoj pomisli da se ona više ne depilira redovno, rapidno pada nadražaj za seksom. Dok leže na svoju stranu postelje i okreće se prema zidu, po glavi mota film koji mu predstoji ujutru, i kako treba da uplati ratu za ono rumunsko govno od auta u garaži, i kako će sin opet kmečati za nove patike a ćerka za šestodnevnu apsolventsku ekskurziju u Grčkoj, a on nema odakle. I kako su javili za kišu, a njemu je desna cipela zinula još pre dva meseca. Ipak, seti se da je sutra Liga Šampiona i da dolazi kum Radovan da gledaju zajedno, a Milisav ima sačuvan litar dunje još od onomad kad je rođaku sa sela pomogao da uzme pasoš bez da dolazi 8 puta u opštinu. On veruje da će posle, kada kum ode, u dobro pripitom stanju i dok gleda pregled ostalih utakmica LŠ izbeći ovaj dosadni krug oko postelje i zaspati na kauču. Pun optimizma zbog nadolazećeg dana, Milisav tone u prvi san dok mu se iz utrobe otima tihi poluvlažni prdež. Dok Mileva teatralno ustaje, diže jorgan i otvara prozor da se izluftira od smrada koji bi je u suprotnom lagano davio satima i besno napušta spavaću sobu lupajući vratima, poslednje što Milisav čuje ovog bednog utorka sa blaženim poluosmehom na licu, su njene reči pune gneva ali bez nade da se išta može promeniti: - Stoko jedna!
Razočaravajuće pitanje koje sam sebi postavi redak predstavnik ljudske vrste koji je imao čast i nesreću da spozna kako je to kad se obrne krug. Shvatio je da mu je i previše decenija trebalo da taj krug obrne, da bi došao do tako jednostavnog zaključka - ne možeš osetiti ukus jagoda dok ih ne probaš, pa makar ti ga i sam Andrić opisivao. Ne možeš uživati u ukusu jagoda ako ih gutaš samo da bi se pohvalio da si ih jeo... Jednostavno, budi čovek. I čak i kada sva čulna zadovoljstva doživiš, opet ti nešto nedostaje. Ništa bez duše.
Tucač je udarao po kamenu dok ga je sunce pržilo. Pomislio je da nema jačeg od Sunca i toliko jako želeo da postane Sunce, kad mu se želja i ostvarila. Pržio je po onim dole tucačima kamena, naslaćujući se što nije tucač, a znajući kako im je teško. Pržio je tako sve dok mu se nije isprečio veliki oblak, a on shvatio da ima i jačeg od Sunca pa poželeo da bude oblak. Prekrivao je, kao oblak, i upijao zrake sunca sve dok ga nije razbio vetar. Postao je i vetar smatrajući da je tu kraj, i da više ništa nije jače dok je nesmetano šibao nebom, lomio oblake i nosio krovove kuća, a onda naišao na stenu koja ga je prepolovila; nije joj mogao ništa. Stena je jača. Postao je stena, Sunce mu nije smetalo, lomio je i oblake i vetrove. A onda je odjednom osetio bol, i čuo odjek udaraca koje mu je zadao tucač kamena, brišući znoj sa čela. Shvatio je da ne može da iskoči iz sopstvene kože, i zapitao se da li uopšte i treba. Sve može da postigne, i cvet će u steni da nacrta toliko verodostojan da će se neki zaleteti i da ga uberu. Ali, miris je ono što taj cvet, za razliku od pravog, neće imati.
Nepatvorena žena, esencija ženskosti. Prava, iskonska, trve žena, ona za kojom si tragao, o kojoj si čitao onomad još kad si kao suvašni i idealima zapojeni pubertetlija tek počeo da istražuješ šta je to što odvaja „nas“ od „njih“ i šta su to „one“ i kakve treba da budu a kakvih ih sve ima.
Oličenje ženstvenosti kojoj, sve i da hoćeš, ne možeš da se odupreš, sublimacija ženskoće koju ne smatraš iritantnom i napornom nego prirodnom i naprosto neodoljivom, žensko u svom najčišćem obliku, platonovska ideja ženskoga. Žena koju moraš da imaš, žena koja, u stvari, ima tebe. Ženщina ne lovi jer je to muški posao – ona skuplja, kao u najranije doba ljudskog razvitka; ona je skupljačica muškog interesa, strasti, obožavanja i želje. Ženka, u svom najčistijem vidu. Ženщina je plodna i plodotvorna, primačica i davačica – naravno. Ali ona kad prima, ti si taj koji se primio, ona kad daje – ti si taj koji je poklonio. Čitavog sebe. Ženщina te voli onako kako je to (zamišljaš ti) u najsavršenijim načelima propisano, ženщinu ti voliš izvan i iznad svakih zakona i propisa. Po svojim moralnim osobinama, duhovnoj snazi i čvrstoći principa – ženetina. Od tebe traži da i ti budeš ljudina da bi je zaslužio i odužio joj se za njeno bivstvovanje u tvom životu, za njeno ženstvovanje sa tvojom muškosti.
Pa ti vidi je l' možeš i je l' znaš. Ako je ikad pronađeš, naravno.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
