Svojeglava mazga koja ne jebe socijalna pravila. Rođen je unatraške, na čmar. Videlo se od malih nogu da sa njim nešto nije u redu, sedeo je odmah iza vozača na ekskurzijama. Kad je bilo popularno jebati, drkao je. Znao je da zapeva maršalu Titu na ravnogorskom uranku, pa je često ležao po bolnicama. Pardon, stajao. Kad igraju beogradski blizanci, on na drugom kanalu gleda Radnik - Javor. Nije kontraš, naprosto oće tako.

Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe!
Korisna stvar.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.

Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.

Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“
Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić
Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)

Suviše otmen da bi bio kafana, a nedovoljno fensi da bi bio caffe.

ЕКВ је одлична група.
Њихова музика је изванредна, нешто сасвим другачије и - хм, ајде-де - паметније од онога што се овде конфекцијски производи. Као таква, ЕКВ је зацементирана као мајлстоун у овдашњој музици и верујем да је то став свих који их воле.

Е, курац! То није довољно!
Ви који имате овакав став показујете колики сте медиокритети, мали људи, затворени за Архиестетику, Архихармонију, Архиметафизику и нејасно је како се усуђујете да кажете да "слушате ЕКВ" а да тиме не скрнавите Миланов и Магин Свети Лик!
Ви, људи једни најобичнији, не разумете и никада нећете разумети све валере и нијансе Миланове Поезије! Видите, ЕКВ се не "слуша", ЕКВ се ЖИВИ.
Ако сте то разумели, стоко са најпримарнијим емоцијама, да наставимо даље.

На овом свету не постоји, нити је постојао, нити ће постојати нико - НИКО - ко је паметнији, интелигентнији, начитанији, једноставнији, а опет тако компликованији од Милана, који није био човек, како то ви мислите, него Надбиће.
Ако не разумете зашто је то тако, нема сврхе ни говорити, то знају наше Изабране Душе у које је ушла Светлост. Милан је непогрешиви Пророк, свака Његова Реч одише Мистичном Маглом Нејасноће из које израња Смисао - авај! - тек кад се догађај који предвиђа догоди.
Такође, ако вам се његова музика чини монотоном и досадном, то значи да би требало да се терате у пичку материну и јебо вас Бајага, што ћемо вам гласно добацити у себи.
А ако не разумете ниједну Њихову песму, нема вам места међу Нама, који разумемо чак двадесетину Опуса. Стравично ћемо се намрштити на вас ако кажете да је Милан умро, јер Он НИЈЕ умро, него је једноставно извршио Апотеозу!
Још ако помислите само да се Маги овердозирала, онда ћемо се на најужаснији и најокрутнији начин избечити и преврнути очима јер Ју је заправо Милан позвао!

То што тражимо улицу за Милана је Наше искушење да бисмо дошли чисти пред Његове Очи, то је најмање што Му припада и доћи ће дан када из сваког звучника и са сваког екрана гледати на Нас Његово Свето Дело а ви, стоко несловесна, ћете гледати у Нас - Мудраце и нећете Нас више зајебавати због Наших нескладних лица и због Нашег Девичанства (које чувамо за Милана, а не зато што смо "уображени скрндељи и искомплексирани смарачи")!

Osoba koja zastupa studentska prava, a pokušava da olakša život studenatima tokom studiranja, osim ako u međuvremenu nije zauzeta ispijanjem kafa sa asistentima, svečanim ručkovima sa profesorima i posećivanjem seminara kako bi svoj fakultet na što bolji način predstavio javnosti.

Osnovne karakteristike:
1. Posedovanje selektivnog sluha
2. Mogućnost pretvaranja dvoumljenja stidenata u troumljenje
3. Neposedovanje bilo kakvih informacija o oktobru 2, kompenzaciji i zamrzavanju godine
4. Sposobnost davanja zbunjujućih odgovora na jasno postavljena pitanja
5. Istančan osećaj za davanje neupotrebljivih informacija
6. Usavršena moć izgovaranja rečenica: Ne znam; Nisam siguran; To nije moja nadležnost itd.

Омиљени српски хоби.
Нема те ствари коју Срби више воле него да напију неког странца који се игром случаја обрео у земљи Србији. Било да је у питању српски зет или пријатељ пријатеља, или рођак рођака, ако је странац и задесио се у неком друштву, у кафани, на ручку, прослави или свадби, на било каквом окупљању, прво што ће га дочекати је испијање чашица ракије док ови око њега наздрављају са њим али - на смену... не би ли га што пре напили и зезали га онако пијаног.
Чак није потребно ни да се унапред договарају да га напију, то све некако дође спонатано и подразумева се...

Grupa veoma zajebanih metalaca, masne, duge kose, k'o od brega odvaljeni, proseka visine i težine 1,90m sa 100kg. Ne dao vam Iluvatar da skontaju da ste neprijatelji, čitaj narodjaci, fenseri, hip-hoperi i ostalo.

Čarobno mesto gde se i ljubitelji kafanskog života osećaju kao u Diznilendu. Poslednja stanica životne kozije staze ako ste negde gadno promašili skretanje. Neiskusni bi to poredili da sa dnom života, a žilaviji provod tamo nazivaju zulum i veselje.

U profil gostiju spadaju sredovečni vozači autobusa, koji su sa namerom zanoćili u velikom gradu, i njihove dame noći sa masnom kosom, tigrastim dezenom koji se preliva preko struka i jarko crvenim karminom na opušcima slims cigareta. Ostalim gostima, čije rane na duši još uvek zjape od biča lokalnih vetrova i tornada, obavezno fali neki integralni deo tela- ud, red zuba ili oko. Nađe se i pokoji boem u svečanom odelu, sa crvenom ružom na stolu i setom u očima, koji uzaludno čeka svoju nikad prežaljenu ljubav iz studentskih dana i ispija rujna vina, tugaljivo i prezrivo u isto vreme.

Muzika, ako se tako nazvati može, probija bubne opne, puza kroz srednje uho, dolazi do mozga i zagađuje nervne ćelije. Nepovratno. Pevaljka, sa nezaobilaznim šiškama ispod miške i celulitom na nadlakticama, se uvija, rek'o bi čovek svakog časa će da ispljune žabu krastaču što joj se učaurila u grlu, i čita tekst iz neke knjige ručno i brižljivo prepisanih pesama. Pesma po želji petsto dinara, ali dobiješ još dve gratis. Razdragani gosti je oslovljavaju sa "koleginice", tražeći sve pesme koje sadrže naziv reke Drine. Svi su zaboravili svoje brige, makar na jedno veče. Misliće se o tome sutra.

Novajlije i slučajni prolaznici se mogu prepoznati po mladosti, telesnoj kompaktnosti i zbunjenosti. Ovi zbunjeni se najčešće mogu videti u pozi fetusa u nekom ćošku, sa izrazom strave u očima, a oni otporniji su već za nekim stolom zauzeli pozu mislioca, pod naletom udara nekog lošeg vina.

I tako celu noć. Sa svitanjem magija nestaje, a gosti odlaze kućama snuždeni, jer su se ponovo setili ko su i kakva sve sranja treba da prežive sa novim danom.

Suptilan način da kažeš curi kako se s njom najbolje jebeš.

Kategorija specifičnosti.

Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.

Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.

Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.

Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".

Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.

Praznik koji slave izlečeni narkomani.

Kada se brišete po licu posle tuširanja,a niste sigurni da li ste već tim delom peškira obrisali muda.

Portir bre običan.

Ogromni pauk koji već duže vreme zauzima jedan deo zida, u ekstremnijim slučajevima i sobe. Ima sličnu ulogu kao kućni ljubimac, samo što s njim nema zajebavanja, ne laje, ne traži šetnju, nema 'oće kaki-neće kaki, ne kuka kad je gladan, veruješ da se hrani autotrofno. Savršen cimer ako ne želiš goste.

Osnovno saobraćajno pravilo na kružnim tokovima u našim krajevima.

- Doajen čitaonice je student ili apsolvent u zrelijim godinama čije je uobičajno stanište biblioteka, čitaonica a ponajviše javne površine ispred takvih ustanova.
- Doajen čitaonice veoma rano dolazi u čitaonicu, na prvi pogled time odajući sliku marljivog i karakternog intelektualca. Iz čitaonice odlazi uglavnom sa prvim sumrakom, bez obzira na godišnje doba.
- Doajen čitaonice iz dana u dan, već godinama, zauzima isto mesto u čitaonici, jer ukoliko ne sedne na „svoje“ mesto on nikako neće moći da uči.
- Kada Doajen čitaonice zauzme mesto u čiti, on precizno složi svoje materijale za učenje i izađe, jer vreme je za pauzu.
- Doajen čitaonice u velikom broju slučajeva nema vrat, ali zato ima upadljivu gestikulaciju i šabanske manire.
- Najčešće nećeš znati ime ili nadimak Doajena čitaonice ali da se ti pitaš najradije bi ga nazvao Teleća Glava.
- Doajen čitaonice obično nosi vijetnamku jer je dosledan trendovima aktuelnim još od svog upisa na fakultet.
- Doajen čitaonice značajno više voli leto nego zimu jer je tada bleja na klupicama ili zidiću kvalitetnija.
- Doajen čitaonice je pasionirani konzument duvana i kafe sa automata, i taj ritual spreman je da obavlja na svakih pola sata.
- Kada Doajen čitaonice krene u pravcu sale za učenje samo naivan molekul može pomisliti da će tamo i završiti. Zapravo, on je krenuo po još jednu, uzastopnu čašu kafe čemeruše.
- Doajen čitaonice je alfa-doajen i obično se kreće u krdu vicedoajena, svojih vršnjaka.
- Doajen čitaonice se vanredno razume u politiku, ekonomiju, halo oglase, dihtunge na slavinama, masone i zavere Novog Svetskog Poretka, višegodišnje društvene probleme na Šri Lanki, zašto je zapravo izbio rat u bivšoj Jugi, i zapet je kao puška da ti pojasni sve zablude u kojima si se, do tog trenutka, nalazio.
- Doajen čitaonice je heroj opšte prakse. On ima stav o svemu i rado će ti ga izneti bez potrebe da i ti učestvuješ u diskusiji.
- Doajen čitaonice poznaje sve zaposlene u instituciji u kojoj uči ali najprisniji odnos ima sa portirima sa kojima ćeš ga neretko videti u vrlo vatrenoj raspravi.
- Kada ugledaš Doajena čitaonice na svom mestu u čitaonici, taj svečani trenutak će ti zasigurno privući pažnju, jer želiš da znaš na koji volšebni način on sprema ispite. Primetićeš sledeće: Doajen čitaonice će nekoliko puta izviti glavu poput rode ne bi li bacio temeljan pogled na sve prisutne, manje štrebere a više komade, sa kojima deli prostoriju. Zatim će mu pogled 2-3 puta nehotično em letimično preći preko kopije udžbenika iz kojeg uči. Potom će prelistati „24 časa“ a nedugo posle odstupiće od astala jer je vreme za pauzu.
- Kada izađeš na pauzu a u tvom vidokrugu nema Doajena čitaonice osetićeš blagu nelagodu izazvanu neobičnom situacijom.
- Doajen čitaonice prezire kišu - jedinu stvar koja ga primorava da bude nad knjigom duže nego što bi on to voleo.
- Doajen čitaonice u najvećem procentu slučajeva studira pravni fakultet.
- Doajen čitaonice će ti rado posvedočiti o mnogom maleru koji ga je zadesio na ispitu, kako ga profesori mrze a pritom su iskompleksirane budale, i kako ribe završavaju ispite preko kreveta.
- Nadovezujući se na to, najveća želja Doajena čitaonice je da bude asistent ili profesor na fakultetu kako bi mogao da jebe koleginice studentkinje u pauzama između vežbi i konsultacija.
- Doajen čitaonice ne nosi sat jer je za njega vreme relativan pojam. Osim vremena za pauzu koje je apsolutni pojam.
- Doajen čitaonice laganim i bezbrižnim hodom napušta čitu obično zatvarajući knjigu na istom mestu na kojem je otvorio ranije, tog jutra.

Informacija visokog stepena relevantnosti. Konsalting usluga od strane onoga ko zna znanje.