Беспрекорна амбалажа која савршено чува укус пива.

Спаковано у стаклену флашу од 0.5 литра, препознатљивог и једноставног дизајна, представља аутентични Балкански производ. Од огромне милоште још називана и „стаклић“. Својевремено је било морање вратити амбалажу, што само по себи потврђује њену реалну вредност и квалитет. Пиво које се у фрижидеру најлепше зноји, кажу старији. Такође кажу да је амбалажа тако осмишљена и произведена да можеш мокраћу попити из тога, а тек да трепнеш понеки пут. Етикета представља статусни симбол ове амбалаже, а што се лакше скида са ње, то је боље, јер што је пиво хладније, то је више ознојено, а што се више озноји, то се лакше скине етикета. Проста математика.

Прави тру сладоукусци имају прилику и привилегију да искусе реалну мултифункционалност и бонус додатке куповине целе гајбе ових чаробних флашица, јер иста касније, пошто је целу у сласт попијеш, служећи се својом СФРЈ издржљивошћу користи као гајба за дрва, степеник за предмете који су високо, или пак као пластични табуре за подметање испод дупета док пијеш још један стаклић Зајечарског, у паузи између малтерисања чесме у дворишту и кошења траве.

Последњи покушај дечка да не добије корпу коју му спрема риба до које му је стало. Поента је да покажеш колико си јадан, колико си убијен од света, колики си тетреб, а сад ти и једина светла тачка окреће леђа. Немаш кинте, сјебан си и на поду, парастос је следећи ако те остави драга. Патетично, ал боли те курац, чак и да не упали сутра ћеш да се хвалиш ортацима да си шутнуо курву, а она да си је за срце ујео и да не може више тако. Скоро никад не пали, јер ниједна неће пацијента поред себе, али боље пробати, и ћорак може да буде користан кад-кад. Наравно, прави мушки не моле за пичку, залупе вратима и нестану, али тек кад им ово не прође.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda.
Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.

Opaka zajebancija. Lik koji se brije u ratnom filmu je 19 puta opasniji od oklopnog bataljona, 5 puta opasniji od T-1000 i 2 puta opasniji od Ramba. Često se viđa u partizanskim filmovima gdje postoje 2 varijante: 1. Partizan koji se brije = Bata Živojinović na steroidima, odgovoran za 7000% povećanu prodaju crne konfekcije od Lajpciga do Menhengladbaha; 2. Njemac koji se brije - ultimativni protivnik, glumi ga Stevo Žigon, ima sposobnost čitanja misli, vidi u budućnost do 3 godine unaprijed. Uglavnom gubi zato što ga izjebu njegovi nadređeni il zato što partizani nadgenijale njegovu genijalnost.

Реченица којом желите да покажете да музички сноб у вашој околини није толико оригиналан и занимљив као што мисли. Будући да је Јандрино јато врхунац подземља музичкога и музички смер сам за себе- неки ће рећи да је Јандрино јато доживљај, а не музика - за који је неопходно имати одређени укус који већина плебса нема, овиме се можете показати као прави музички зналац.

Izvikivanjem ove parole u punoj kafani pre pedesetak godina, u pravcu osobe koja vas nervira iz nekih desetih razloga, zasigurno ste toj osobi obezbedili kartu u jednom pravcu za Nago ostrvo.

Izgovor tetkica, strina, bakutanera i ostale starije ženske čeljadi da na legalan način izvredja prinovu u familiji. Nakon njihovog bajanja roditelji ostaju žgroženi samim detetom i svim njegovim manama, koje do tada nisu ni primećivali.

Кад, првих неколико месеци након узимања ADSL-а нон стоп нешто скидаш, јер ти је жао да се нет безвезе ''троши''.

Pojava da svakih 50 godina obraćanje nepoznatoj osobi postaje jedan stepen intimnije.

Kada nemaš para, nemaš posla, nemaš perspektive, nemaš nade, onda ono što se inače podrazumeva kao prirodno stanje stvari, postaje utešna nagrada.

Sažeta forma poznate srpske narodne pesme, odnosno kompozicije, Marša u Pičku Materinu.

To je ono NE, koje izgovoriš mesaru kad on kaže koliko je isekao mesa.

Situacija kada se zakačiš sa nekim, samouvereno izvadiš leptir, krećeš da ga vrtiš sa osmehom, a lik sa kojim si se zakačio, sa još većim osmehom potegne tetku.
Što si vrteo, vrteo si.

Trajni menadžer tela za odnose sa javnošću. U saradnji sa svojim menadžerom telo odlučuje šta će da jede, kada će da sere i sa kim će da se jebe. Ukoliko menadžer omane u svojoj funkciji neretko nešto od navedenog izostane, a ukoliko je menadžer loš onda izostaje dosta toga i telo je nesrećno, ali pošto je mozak nezamenjiv ne može dobiti otkaz.

Vanvremenski metod koji se koristi da bi izgledao pametnije nego što ćeš ikada moći da budeš. Odlikuje se neverovatno komplikovanim izrazima i kompleksnim rečeničnim sklopovima u bilo kakvoj vrsti komunikacije. Teška upotreba latinizama, anglicizama pa čak i arhaizama (i ostalih -izama) je dobrodošla.
Kod ljudi izaziva hronično podizanje obrve jer ne razumeju o čemu pričaš, ali makar im deluješ pametno jer si koristio mnogo "dugačkih reči". (To je zato što oni, kao i ti, nemaju predstavu šta zapravo konstituiše inteligenciju.)

Pravougaona površina na zidu nastala uklanjanjem Brozove slike nakon njenog višedecenijskog visenja tamo. Naime, slika se za vreme krečenja nije skidala sa zida zbog više misterioznih razloga. Tu je stajala 30 godina i novim krečenjem se Titovaža nije mogla prekriti pa je jedini način bio obiti ceo zid i ponovo izmalterisati.

Kad ti ga gost utera u rodjenoj kući, a ti to prećutno primiš da bi bio dobar domaćin ili zato što si se pokrio ušima. U oba slučaja si svakako gostoprimljiv.

Све под конац. За десетку. Гледајући са стране, живот сређен као фризура Бошка Јаковљевића пред улазак у студио. Веома миран, квалитетан начин да се проведе један век у весељу, наравно ако опет не заратимо са Немцима и бијемо се са Бугарима, те планер заврши у првој линији ударничког батаљона српске војске или у ћорци, где ће му остали затвореници масирати гузове загорелим паламаром у случају да одбије војевање боја.

Све зависи од њега, само виша сила може да га поремети, небитно да ли се ради о земљотресу, паду атомске бомбе или грешкама у нотесу. Осећа се сигурно, зна шта га чека. Мало шта може да га изненади. Спреман је на све. Самоуверено хода кроз живот у стилу Косача у старачком дому. Испланирао је и ерекцију и време за шамарање мајмуна, а затим и кишећење истог. Њему нико ништа не може. Он је изнад осталих. Караконџула на крају сваког нивоа.

Не схвата спонтане. Не схвата оне без блокчета. Будала памти, а паметан пише. Он се плаши несигурности, плаши се изазова. Плаши се да ће зајебати ствар и упасти у депресију. Да ће се сурвати низ литицу гована док му се други смеју држећи се другом руком за нос. Он је победник.

Ал' за мало.

Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.