Koristi se da okarakteriše najteži vid neke vukojebine, pizdinaca, mesta koje je Bogu iza nogu, u kojem je zadnji popis stanovnika vršen u vreme Karađorđa, a od tada ni poštar ne prolazi.
Vidi, ovu malu kako se folira otkad je došla u Beograd, a u njenom selu kad vide auto donose vode da ga napoje.
Narodna izreka kojom se objašnjava zašto stariji muškarci više vole razgovor o politici i pecanju nego o ženama i seksu.
Turetov sindrom je, u pičku materinu, nasledni neuropsihotični poremeđaj, moga kurca, koji se uglavnom javlja kod, jebeno retardirane, dece, jebem im familiju nenormalnu, i najčešće se ispoljava kroz tikove, nabijem ih na kurac, kako fizičke, tako i psihičke, koji su najčešće praćeni i, jebem im kevu mrtvu po sred međunožnog ostatka, vokalnim tikovima. Ime je dobio po, jebenom slepčini, francuskom, jebem im mamu brkatu, neurologu Džordžu Albertu Edvardu Brutusu Žilu de la Turetu, nabijem ih na kurac sve, koliko god da ih ima.
Upropastiti nekoga psihofizički do te mere da ostaje samo da ga obradiš k'o Mirko Topalović na početku "Maratonaca", za ukop. Naravno, onaj ko uzima meru je istovremeno i dželat.
- Konobar!
- Izvol'te!
- Uzmi mi meru.
- Molim?
- Daj račun pa da me strefi srčka, pička ti materina.
.............................
- Kako bilo na fudbalici?
- Ekstra! Ne da smo sredili one brđane, meru smo im uzeli! Popizdeli su!
- Vidim. Valja se neki buljuk odozgo, vire tarabe i štangle, pa bolje 'vatajte džadu da vas oni ne premere pre firme "Poslednji pozdrav".
Uništiti se od alkohola u toj mjeri da upadnete u crnu rupu tj. komu. Proces podrazumijeva miješanje svih mogućih alkoholnih tvorevina kojem vam padnu pod ruku. Jednostavno nemati mjere u piću. Kol'ko ima tol'ko pijem, ne smije ništa ostati, ne daj Bože.
- Stari moj, da vidiš kod Šomija sinoć pijanke! Bilo cuge k'o u priči, uništili smo se k'o mačići! Onaj Miki nije normalan! Mi svi već popadali, a on dovršio sve ono cuge što je ostalo. A ostalo je ihahaj!
- Pa jel' živ jebo sebe nenormalna?!
- Jeste kurac!? Dolazila hitna po njega, završio na ispiranju! Otrovao se k'o Sokrat! Jedva živ ostao. Budala!
- Kakav lik!
Opis za nezajažljivo alavu osobu, čiji želudac radi poput turbine na Huver hidrocentrali u Koloradu. Nebitno koja vrsta i količine namirnica su u pitanju, cunami želudačne kiseline će sve ono što prođe kroz njegovo ždrelo nemilosrno dočekati, spržiti i pretoviti u potrebna organska jedinjenja...
- "B'ate, sinoć sam pojeo deset palačinki..."
- "Deset? Nije to ništa... Bora pojede dvadeset komada za dva minuta, pa pita "šta, zar nema nijedna više?"..."
- "I ti si našao s' kim ćeš da me porediš... On u sebi ima pantljičaru k'o šnajderski metar."
- "Ma i ta pantljičara, izgleda, ima gliste..."
Rečenica kojom pokazujemo koliko je neko mali
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Urnisati se od alkohola. Piti do krajnjih granica ljudskog tela, i malo preko istih.
Oblokavanje je brzo i bez reda unošenje ogromnih količina alkohola. Siguran put u zaborav...
-Jao mama, onaj moj nesretnik Rale se dohvatio lošeg društva. Oblokava se po vazdan sa onim bitangama Šajom i Pajom.
-Avetnje jedne! Ni kučeta ni mačeta nemaju pa im se može. Nakog čoeka će da upropaste.
-Nije mama ni on cvećka, al moj je. Šta ću...
-Pa šta mu rade?
-Bolje pitaj šta ne rade. Kad god jadan platu dobije sačekaju ga pred firmom i odvuku u kafanu.
-Đubrad jedna!
-Sinoć se tako oblokao da je jedva do vrata došao. Siroma je imao tolko snage da stisne zvonce i skljoka se pred vrata.
-Pa kako si uvukla mrcinu?
-Otvorim ja vrata, al nema svetla u hodniku, pokradoše sve sijalice mamu im jebem. Prst pred okom se ne vidi, a nisam dole gledala.
-Pa ono jes, što bi i gledala dole kad ti neko zvoni na vrata...
-Pomislim da je Rale na ulazu u zgradu zvonijo na interfon, pa na-vrat-na-nos požurim na terasu da mu bacim ključeve.
-Nije valjda ostao napolju?
-Ma krenuo on jadan u kuću, nije snage imao ni da me zovne, nego teo da dopuzi, i taman je prste preko praga prebacio kad sam zalupila vrata.
-Bože sačuvaj! I?
-Pa kad je vrisnuo, ja pala u nesvest od strave!
-AUU! Pa jel bio besan sutra?
-Jok, toliko je bio oblokan, da se ničeg ne seća. Misli bena da su mu nokti plavi jer ga neko zgazio biciklom dok je išao kući.
-Uf, dobro je...
Radnja koja se obavlja iz nekih nepoznatih razloga, iako ljudi govore da i Bog voli čisto pa hoće da upristoje pokojnika, još to rade toplom vodom kao da će pokojnik to osjetiti. Obično to radi pogrebno preduzeće, ali nekad i neiskusna rodbina preuzme odgovornost, pošto ovi izgleda naplaćuju i povratnu kartu sa onog svijeta. Kad smo mi kupali dida Djuru,ionako smo imali 700 maraka duga za struju, tako da je iz gore pomenutog razloga bojler bio isključen.
Deda je imao brkove kao Sima Strahota, i pet puta više oružja. Svi po selu su pričali da je did bio jebač, a ja sam se u to uvjerio kad smo ga skinuli za kupanje. Kurac mu je bio k’o oficirska sablja –dug, tanak i zakrivljen. Na njemu sitnim slovima istetovirano „Ne vadi me bez povoda. JNA' 62“.
U ovakvim poslovima čovjek čini sve da mu mu vrijeme prođe brže i sjeća se lijepih i mudrih stvari iz pokijnikovog života. Tako smo se prisjetili kad je komšija Milorad uzgajao puževe i kako ga je selo izvrglo ruglu kad su pomenute životinje nekim čudom utekle. Veli njemu did: “Milorade, jeb'o ti svoju majku, pa jesi mislio puža posijati pa da ti nikne k'o paradajz. Ubila te sveta ned'lja znaš i sam da nema životinje dok ne svežeš za rog i ne pripneš za ledinu.“ Ili kad je onomad htio da se objesi na krušku ispod kuće, pa smo ga jedva odgovorili, jer je kruška bila u cvatu, poslije smo morali odsjeći sve deblje grane. Pročitao u „Trećem oku“ da, kad se čovjek objesi, dođe do nadražaja nekih žlijezda pa se digne kurac. Htio da napusti ovaj svijet, u tom stilu, sa dignutim kurcem.
Ipak smo odlučili da dida okupamo toplom vodom, zaslužio je. Pristavili smo lončinu na šporet . Kad jevoda uzvarila, u ćošak smo postavili najlon, i na njega dida. Ja i ćaća smo sasuli vodu u kante, zagegali i na tri pljusnuli dida. Kako mi pljusnušmo, tako didu otpadoše brkovi. Otac se okrenu i sa blagim ponosom u glasu i reče :“A jesam potrevio vodu, a?“ Kasnije smo čuli da se uzme kakva krpica pa se pokojnik malo obriše koliko da se prašina skine. Kako god, did je izgledao življi i rumeniji kad smo ga polegli u sanduk nego u zadnjih 15 godina.
Teretana sleng za tegove do 10 kilograma.
- Hahaha, garant radiš sa noblicama?!
- Ajde ti uradi 8 serija po 20!
Izrazito smiren čovek.
- Vidi ga Antonović, koji je to car čoveče, njega ništa ne potresa. Nit' povisuje glas, nit' se mršti, stalno staložen... Kad hoda, ne korača, nego klizi jebote...
- Ma našao čovek nirvanu, boli ga uvo. On ti je sad sa Dalaj Lamom na "ti".
