Indijanac u nastajanju.
Učiteljica već nije znala šta će s njim. U petom razredu uzima novac za užinu polovini odeljenja. Donosi ćaletov pištolj u školu. Nagovara retardiranog druga iz odeljenja da se maže psećim govnima.
- Ujko, znaš šta je Mladen sad uradio u školi?
- Opet on? Taj mali je težak Hijavata...
Najgore vreme u istoriji srpskog naroda. Tad su propadale fabrike, SPS je bio na vlasti, ministri su krali, predsednik je svaki dan bio u dnevniku koji je počinjao tačkicama, turbo folk je vladao muzičkom scenom, odvajao se deo po deo države, zapad nas je maltretirao i sve je poskupljivalo. Sreća pa su prošle...
Jedan od dokaza da sa zubarima i majstorima nema zajebancije, jer ako oni tebe reše da zajebu, možeš samo da sedneš i plačeš. U slučaju da zidari hoće da napakoste nekom, primeniće neki od gomile fazona koji ni Đavolu lično ne bi pali na pamet, a ako hoće da nekom stvarno napakoste, staviće mu šešir u dimnjak.
Za ovu operaciju su potrebni jedan zidar, jedan dobar šešir i jedan gazda koji se opasno zamerio majstorima. Dimnjak nije potreban, ustvari, potrebno je da dimnjak ne postoji i da se upravo zida. Najbolje je uzeti onaj šešir kakav je nosio Čarli Čaplin, kaubojski su lošiji a ribarski i šeširi od slame su neupotrebljivi. Gornji deo šešira se raseče nožem u obliku slova X ili u obliku krsta, ako je majstor pobožan, bitno je da rez bude čist i da se platno šešira vraća u prvobitni položaj posle deformacije. Ovako obrađen šešir se uzidava u negde dimnjak tako da zatvori dimovodni kanal.
Kad dođe zima i kad u kući počne da se loži, dim iz šporeta ili peći ne može da izađe jer je dimnjak zapušen šeširom i vraća se nazad u sobu što znači da će cele zime da se sedi u hladnoj sobi koja će na proleće morati da se kreči. Naravno, vlasnik kuće odmah zove odžačare, ali tu dolazi do izražaja genijalnost ovog izuma, odžačari spuštaju niz dimnjak četku koja lagano prolazi kroz rasečen šešir, vraća se na gore i tako postavlja šešir u prvobitni oblik i ponovo zatvara dimnjak. Naravno, nikom normalnom ne pada na pamet da je negde u dimnjaku sakriven šešir koji pravi probleme tako da se vlasnik kuće pomiri sa time da ima dimnjak koji "ne vuče" i prebaci se na grejanje na struju.
-Kakva baraba, radili smo k'o crnci, ajde što čašu vode nije hteo da nam donese, nego nas je još zajebao za dnevnice, a ti se još keziš kao budala, samo što se ne izljubiste kad smo pošli.
-Pa dobro.
-Nije dobro, kako možeš tako smiren da budeš? Da smo ovoliko radili kod nekog drugog, prase bi zaklao da nas časti, a ovaj nam nije platio ni ono šta smo se dogovorili, još me ubeđuje da bi moglo brže da se ozida i da sam iskrivio jedan zid. Ode mi pritisak u dvesta od budale. Šta se pa sad keziš, nabijem ti ga?
-Smiri se. Stavio sam mu šešir u dimnjak. Odmah sam video da je đubre i da misli da može da nas zajebe za pare.
Još jedna od misterija Srbije.
Džabalebaroš (eng. slacker) iz Kupinova (blizu autoputa kod Pećinaca, Ruma) koji je postigao popularnost učešćem u rijaliti šou Veliki brat, koji se emitovao na Televiziji B92.
E upravo tu i čuči razlog njegove popularnosti.
Miki Đuričić je neka vrsta domaćeg Velikog Lebovskog za gledaoce B92 (i samo za njih) koje je on oduševio svojim stavom da ga boli dupe za sve i svojim poznavanjem fenomena popularne kulture koji se ne pojavljuju u emisijama na B92 (kod Lune Lu ili Jelou Kebu). Fascinacija Mikijem i njegovim nihilističkim pristupom bio je nešto sasvim novo za publiku B92 koja "sve voli, sve im je kul i koja smatra da je Marko Vidojković najpismeniji Srbin" pa im je pojava čovjeka sa sela koji voli Kurosavu i Kaurismakija djelovala kao pojava NLO kod Batočine.
Miki je odmah (ničim izazvano) dobio svoju emisiju na Radiju B92 dok je oduševljenje Mikijem raslo iako se on jadnik uporno trudio da dokaže tim nesretnim ljudima da nemaju zašto da se oduševljavaju njime. Međutim, histerija je nastavljena, te je Miki zarad kinte prihvatio tu ulogu i prodao se za sitnu kintu.
Uglavnom, niti je Miki znao šta ga je snašlo, niti su "urbani likovi" znali zašto vole Mikija, samo su znali da ga vole. Njima je pojava čovjeka koji iole razmišlja svojom glavom, kazuje ono što misli, nije politički korektan (rekli bi "baca hejtove"), ne stidi se svojih mana (kojih je pun), nije uvijek nalickan i sređen a i pročitao je više od dvije knjige u životu (a da nisu iz Samizdata) bila toliko egzotična da su svi željeli da budu Miki, bar na jedan dan. Iako svako selo ima bar po 5 takvih seoskih slobodnih mislilaca, neiskorištenih potencijala, inteligentnih ljenčuga, to "urbani likovi" nisu znali, jer s obzirom da se stide svoje rodbine na sela pa ni ne idu tamo, iznenadila ih je činjenica da nisu svi sa sela glupi ko daska i siluju ovce.
Međutim, pored nesporne inteligencije, njegova karijera je bila osuđena na propast, što zbog njegove neodgovornosti, ljenosti, (sklonosti kockanju) kao i zbog činjenice da pažnju "urbane publike" ništa ne može da drži više od sedam dana, tako da se Miki brže bolje vratio u svoje Kupinovo.
No medijski magovi su pokušali da "iscijede vodu iz suve drenovine", a pošto je Mikiju trebala kinta, onda su ga vucarali po raznoraznim reprizama, ubacivali u Kuću VB, čak i njegovog tatu, pokušali da unovče njegovu pojavu na sve moguće načine.
Trenutno drži rekord po broju učešća u Velikom Bratu.
Miki: "E muka mi je od svega. Muka mi je od samog sebe. Nemojte da me gledate, vi što ovo gledate ste glupi, nemajte pojma, idite uzmite radite nešto pametnije. Ja sam jedna lenčuga, ne slušajte nikog pa ni mene."
Fensi gledatelji i gledateljke:
- Jao koji car čoveče!
- Kakav lik!
- Strava je!
- Vau!
...Odlazim u "Rupu" u jednom trenutku, u narodu poznatiju kao "Akademiju", mnogi je zovu i "Džamija". Treba da se nađem sa ortacima. Kasnim. Ne zatičem ih sve, srećem druge, i sa njima blejim. Pada ponuda za privatnu žurku i odlazim. Žurka privatna ko žurka, grljenje, ljubljenje i smor na kraju.
Izlazim.
Krećem peške kući, nije da je blizu, ali prija mi šetnja po snegu koji je prekrio grad. Ubrzo potom srećem džukca na ulici koji mi posle jedno 200 metara prilazi. Pada nepoverenje i strah sa obe strane. Prilazim mu prvi, i oslovljavam ga sa:
De si pas.
Pada njuškanje i postajemo prijatelji.
...
Prati me putem na takvom odstojanju da taksisti koji prolaze pomisle da je moj pas i da nisam pijana budala koja pešači bez keša jer nema isti, već neko ko šeta psa po komšiluku. Počinjem da gotivim psa zbog toga.
Prolazimo kroz teritorije zajedno koje nisu naše. Smanjuje odstojanje između nas.
U jednom trenutku, pas skreće, odlazi i ja pomislih: Hvala ti psu na društvu, i nastavljam dalje. Stiže me posle dva minuta.
Nastavljamo ćutke dalje put.
Postaje mi glupo što ga toliko cimam da mi pravi društvo i minut nakon što sam to pomislio on staje i ja mu govorim da ide "kući". Pas staje i okreće, pomišljam u sebi opet hvala ti na društvu. Nepun sekund nakon toga, opet me stiže. Opet ga mazim jer nemam kako drugačije da mu se zahvalim.
Stižemo do mog ulaza.
Mazim ga poslednji put, osećam gnedlu u grlu i odlazim. Zatvaram vrata ulaza psu pred nosem. Krećem par koraka i zastajem. Stojim tako nepomičan par sekundi i vraćam se i otvaram ulazna vrata.
Pas, koji do tog trenutka bio ispred isti se pomera par metara. Pokušavam opet da ga pomazim, kao da želim da se izvinim i zahvalim u isto vreme.
Pas se sklanja, bukvalno kao da mi govori: Izdao si me i ako to ničim nisam zaslužio.
Sve fekalije, govna i prolivi Univerzuma slivaju se po meni.
Pokiso, ponovo zatvaram vrata ulaza.
Čovek je davno shvatio da mu je pas najbolji prijatelj.
Shvatio je to zato što nijedan čovek na svetu ne može ukazati drugom tako bezkompromisno poverenje, koje i ako je stečeno za minut do smrti neće biti dovedeno u pitanje.
Odjednom te pogleda i krene da te prati. Gde skreneš skrene i on. Prati te dok se ne smori ili dok ga ne oteraš. Čak te uredno čeka na semaforu, ili ako bude metar dva ispred tebe, stane i pogleda da li ideš.
Nesreća nikad ne dolazi sama u kombinaciji sa rođenim pod srećnom zvezdom.
Zavisi od toga sa koje strane batine života se nalaziš.
- Ustao jutros, gabor u krevetu, ne znam ni gde sam, ne znam gde je auto, ne odem na posao, krenem kući, zvekne pljusak, počnem da kijam i kašljem, nemam ključ od kuće, mokar se okliznem niz stepenice, slomim mogu, zovu me da se i ne pojavljujem na poslu.... govno.
- A onaj Miloš iz ulaza što je završio andragogiju i nema posla, zamisli juče, usred onog pljuska se izgubi u nekim pizdićima, pokupi neku devojku u ćaletovom fići usput, odveze je do kuće, ona sva fina, da se tata zahvali.... jutros priča, ovom profi fali neki stručnjak na temu nekih kurac palac istraživanja. Ode čovek u Švajcarsku da proučava ljudologiju.
:u isti glas:
- Eto, kad đavo sere, sere na istu gomilu.
Čuveni rudar, negde iz Bosne, udarnik mali milion puta, proživeo život u skladu sa svojim prezimenom, jedino što je ikada dobio je svoj rođeni lik na novčanici od 10 dinara u SFRJ.
A:Ajmo na koncert,bioskop, u kafić etc...
B:Nemam ni filera!
A: Koji si Alija Sirotanović!
Leteći objekat koji ćete ugledati ako imate nervoznu ženu. Ako se vaša glava nehotice nađe na njegovoj putanji, pašće vam mrak na oči i izgubićete 5-10 minuta, pa vi posle pričajte da su vas oteli vanzemaljci i stavili plavi implant ispod oka.
Fasovati nešto ili nekog protiv svoje volje.
- Gde si tebra, nema te sto godina?
- Pusti burazere, zapatio sam nekog rodjaka sa sela na nedelju dana. Pravi je triper.
Komentar ženke na omašivanje rupe u toku snošaja.
Lik koji se ubi lažući o tome kako tuca garažirane matorke.
-Joj brate, šta imam da ti pričam!!! Znaš onu moju komšinicu, onu Tamaru, prešla četr' banke, ali očuvana do jaja. E odem ti ja sinoć do nje...
-Ma daj bre, brate, idi loži nekog ko te ne zna!
