Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

Вино пије Краљевићу Марко
С побратимом Топлицом Миланом,
А када се вина понапили,
Проговара Топлица Милане:
Побратиме, Краљевићу Марко,
Добро тебе јесте ово вино,
Још да нам је стамболског хашиша,
Би веома нама добро било!
Знадем једног старога дервиша,
Арнаута Хаџима Љимаја,
Што за један перпер оку даје.
Одговара Краљевићу Марко:
Не будали, Топлица Милане,
О каквоме Арнауту збориш?
Кад подвикнем из грла бијела,
Долетеће Равијојла вила,
И донеће горских трава разних,
Биће нама до зоре весеља!
Што велио, тако учинио,
Виче Марко из грла бијела:
Посестримо, Равијојла вило,
Де помози побратиму своме,
Јербо нама досадило вина,
Па би пили вилинскијех трава,
А тако ми срећа не помогла,
Хоћу теби дати товар блага!
Откликује са планине вила:
Није злато ни сребро ни злато,
Већ је драго што је срцу благо,
Ево теби биља свакаквога,
Али немој ове гљиве јести,
Јербо можеш настрадати љуто.
Насмеја се Краљевићу Марко,
Насмеја се из грла бијела,
Па он узе вилинскога биља,
И што узе у десницу руку,
Све у грло он сасу бијело,
А Топлица Милан не смијаше,
Већ сокола посла Арнауту,
Да му овај хашиша донесе.
Гледа Марко, све му дошло мило,
Разних боја свуда по чадору,
Шарац људским гласом попијева,
Топлица се у хрта премеће,
Два му Сунца зашла пред очима,
Два Мјесеца млађана изашла,
А по њима коло од Турака,
Циче зурле, бију таламбаси,
А на Турком главе ни једноме!
Ту се Марко обрадов'о јако:
Мили Боже, ја добријех трава,
Да ме јуче Муса погубио,
Не бих знао шта пропуштам јадан!
Утом му се нешто наоблачи,
Неста виле, неста и Шарина,
Неста бјела свилена чадора,
И Топлице, њему побратима,
Неста Марка, ал остаде Марко,
И то Марку врло чудно беше:
Да га има, а и да га нема.
Кано да је без снаге остао
И без снаге и јуначког тјела,
И постаде Краљевићу Марко
Ситна књига коју пише други,
Чита себе Краљевићу Марко,
Не може се чудом начудити:
Не пише га онај по хартији,
Нит по чему другом што се пише,
Већ по нечем кано огледалу,
Ил шареном зиду некаквоме,
А у плочу некакву тукући,
Са стотином све ситнијех слова.
Па све чита Марко Краљевићу:
Ој јуначе, Вукашинов сине,
Што у моју ситну књигу дође,
Књигу ситну, али о јунаку,
Хоћу тебе сада да проводам
Кано ти што добра Шарца водиш,
Кроз будуће оно што ће доћи,
И будуће ти видети можеш,
Јербо доста појео си трава,
И још ситну гљиву неједицу,
Од које је многи јунак страдо.
Ту се Марко зачудио јако,
Ал је крено куд га овај води
Као сламка међу вихорове,
Толико је остао без снаге.
У чудну је вилајету Марко:
Као да је у дворима неким,
А ко мрежа зидани су двори,
У одаје некакве удара,
Али то су канда стране неке,
Не могаше јадан разумети.
Удараше и десно и лјево,
Док га онај гласом не упути:
Море, Марко, прибери се малко,
Пробај ући у какву одају,
Те ми причај шта си угледао.
Намери се Марко на одају
Са дверима од разнијех боја,
Канда су унутра паунови.
На дверима Фејсбук написано,
А унутра, чудо и несрећа!
Не може се дисат у одаји,
У њој седи и женa и људи,
Колко има у гори дрвећа,
Па још више да је петсто пута.
Ал да седе, ни по муке томе,
Већ о себи свако штошта збори,
Ставља слике некакве пред себе,
Ил од других исте преузима,
Па их неким даје, другим крије.
Ту ни лица сваки други нема,
Већ сви носе неке образине,
Неки јесу у гори дрвеће,
Неки јесу из пјесме јунаци,
Неки јесу кано горске звери,
А за неке не мож' ни казати,
Јер брат брату ни на шта не личе,
А сваки се дере да га чују,
Кано Турци кад одеру јарца,
И гуслари некакви се чују,
Јал су српски, јал су можда турски,
Јали саски, јали су арапски,
Јали неко мачке наке коље.
Прекрсти се Краљевићу Марко,
Дозва Бога и Свету Неђељу,
Па изиђе из тог гадилишта,
Своју да би не запрљо душу,
Закорачи некаквим лагумом.
Глас му рече: линк си изабрао
Који води у чудну одају,
Ту посматрај, Краљевићу Марко,
Па опричај шта си угледао.
Осврну се око себе Марко,
Око њега љепоте ђевојке,
Ја свака је кано Равијојла,
У свакој су зуби од бисера,
Обрвице морске пијавице,
Милина их било погледати,
И од српске вере, и од турске,
И црнијех колко иште душа,
А и жутих ту помало бјеше,
Свака стоји за својим пенџером,
А пенџери нису ко у Срба,
Већ кроз пенџер сву одају видиш.
Загледа се Краљевићу Марко
У пенџере једне цуре младе,
Једва има осамнаест љета,
А тако јој и на пенџер пише.
Ал уђоше до два Арапина,
Црни врази кано ђаволови,
А она се стаде увијати
Ко бештија сотонска некаква,
Па хаљине скидати са себе,
Оста гола међу Арапима.
Све је ово разумео Марко,
Љубио је и он Арапкиње,
Ал кад Арап седло на се стави,
Клече земљи кано коњиц врани,
А она га ђевојка зајаши,
Стаде бичем да га гони црна,
Па је њега пјена попанула.
Кад се она мало издовољи,
Тада приђе другом Арапину
(А овај се веће разгаћио)
Те му поче устима чинити
Што крштена никад не би душа,
А Арап је све за косу вуче
И говори само *оу бич јее*.
То се беше огадило Марку,
Те се Марко растужио љуто,
Не зна куд ће, не зна ни како ће,
Кад на двери од једне одаје
Он угледа икону од злата
Слику Светог Саве и Исуса
И другијех слатких светитеља.
Глас му рече: Ту је чет о Цркви,
Добро пази шта ћеш угледати.
Тамо уђе Краљевићу Марко,
И срце му Сунце огријало:
Тамо виђе лепу Грачаницу,
Раваницу, а и Сопоћане,
И још цркву Пресветога Саве,
На Врачару, усред Биограда,
Којино смо отели од Угра!
Стаде Марко од среће плакати,
Кад угледа: празне стоје цркве,
Око њију урлају гомиле,
Сви урличу ко враг да их гања,
Све би они затрли Турчина
И срушили танке минарете
Све одавде па до Цариграда,
Ал нит знају светог Оченаша,
Нити српски кано људи зборе,
Нити јесу за оштро сјечиво,
Ил за ата ил за копље љуто,
Већ ко стока штоно само блеји,
Тако они њему изгледају.
Посрами се потомака Марко,
Рече себи: дјеце не имати,
То је срећа српска понајвећа.
Па кад виде оца чрнорисца
Како другог чрнорисца јаше,
И угледа пресветог владику,
Како с момком ко дјевојка леже,
И угледа другога владику,
Како леже са децом нејаком,
И мудрога оца Патријарха,
Наследника српске славе Саве,
Како од тог све окреће главу,
Нешто пуче у грудима Марку,
Нешто му се у очима смрачи,
Па он крену куда не видећи,
Ал га вихор ухвати некакав,
Носаше га, њему се чинило,
Три године и неколко дана,
А када је себи дошо мало,
Над њиме је била Равијојла,
И побратим Топлица Милане,
Са очима кано крв јуначка,
Све пушећи из луле хашиша.
Проговара Краљевићу Марко:
Е тако ми Бога и живота,
Посестримо, вило Равијојло,
Нећу више пробат твојих трава,
Већ с Топлицом пушити хашиша
Заливати хашиш рујним вином.
Него мени једно реци право:
Чудан санак ја сам сада снио,
Не могу га теби ни испричат,
Већ исповест дати свештенику;
Јесте л' у њем ишта заистину?
Гледа њега Равијојла вила,
Гледа њега, па све сузе рони,
И не хтеде одговорит Марку.
Неста вила у гори зеленој,
Оста Марко за њом гледајући,
А тешко му беше у грудима,
Па он досу пехар хладна вина
И повуче из луле хашиша.
Те ноћице није спаво Марко.

Песма написана за такмичење
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego

Песник који је људе од малих ногу, као што му само име каже, учио правим вредностима.

Поступак казивања Шерифу гдје је она сада.

Категорија људи која се појавила у време конструисања штампарије довољно адекватне да служи сврси штанцовања дневних новина. У време кад је један наслов продавао новину (што и данас није далеко од чињенице) било је сасвим довољно краичком ока видети највећи наслов чије се мастило са слова сливало низ колпотерове руке и бити довољно обавештен о дневно политичким збивањима, како у земљи, тако и у свету.
Процесом еволуције, (временски мале за еволуцију али велике за читаче наслова) читач је почео да окреће странице и чита друге мање упадљиве наслове.
Највећи искорак у развитку Читачи наслова су испољили на просторима Интернета. Сам врхунац прожимања у срж и бит суштине текста Читачи наслова проналазе у првом остављеном коментару, као извору проверене информације из прве руке.

Tek sad videh
Ovo sranje
Iznad glave.

Veznik koji služi da u novinskom naslovu objedini dve nepovezane vesti. Buridanov novinar koji ne može da se odluči između dve vesti koje je dobro pripremio koristi ovaj veznik kao OHO lepak da čitalac ne bi ostao uskraćen za neku od informacija. Držaće do sutra.

Лептир који је истриповао да је Пирло.

Он не хода - његово тело пулсира у ритму прашњавих, али надреално живих градских ноћи. Он не пије - он се лишава стега поподневне углађености. Уместо зеница, у очима му лебде плоче пионира електро-хауса, обрћући се фреквенцијом поуздане немачке циркуларне брусилице. Он не живи, већ проживљава музички спот, окружен младом женскадијом на халуцогенима, хипностисан продорним ласерима који пуцају са плафона клуба. Он плива кроз море ултраљубичасте прашине, халогених натписа и стробо-светла. Он је клабер. Ти желиш да будеш он, симбол постмодерне позитивне луднице, заштитно лице недосањаног урбанлука. Ал једно заборављаш:

Он је го курац.

Локална лобања исподпросечних амбиција, заробљена у, тако тесној и конвенционалној, породичној кући. Дневна рутина? Јурити незаинтересовану дечурлију и сличну несазрелу масу, продати им причу из првог пасуса, узети име и презиме и симболичну кинту за резервацију. О, клаберу мој, да! Оплеменио си социјалну срж једне младе душе, дао јој шансу да се поистовети са претерано нашминканом верзијом ноћног живота, да испуни душу атмосфером репетитивне електронске прогресије и пријемчивошћу дигиталних синтова. Дао си тој младој јединки, уз крајње ниску надокнаду, шифру ка свету где је славе попут тотема. Да ли си, клабер-промотеру, испунио обећање? Бајато пиво, неатрактивна локација и накарадна армија слепаца штанцаних по истом калупу? Батине од двојице грмаља из обезбеђења, поносних власника пасоша неке од земаља бивше Југославије? Нису то очекивали? Нек пишу жалбу, само не знам коме.

А клабер-промотер задовољно броји парице, спреман да их утроши на квалитетну “60% памук, 40% камена вуна” мајицу са урбаним пастелним принтом, убеђен да је труд исплаћен и да узвишенији и исправнији акт од те куповине не постоји. Мајица није само одевни предмет, она је симбол селинџеровске борбе кроз непрегледност градске џунгле, камен темељац за будуће презентације, и магнетни пол према коме ће оријентисати своју примитивну њушкицу.
Врхунац једне вечери нашег јунака? Звезда у повоју, ранга Ивана Гавриловића деведесет пете, питала га је који је сепаре за њену маленкост намењен. "Свевишњи, узмите ме! Мој циљ је испуњен на овој, сада тако безначајној, планети! Нисам ли ја Александар Македонски који промотерским умећем покорава мноштво домаћих објеката затвореног типа? Нису ли слатки ти папирнати плодови који клијају у џеповима маминих и татиних синова, такозване хиљадарке? Не намеће ли се закључак сам од себе: ја сам неко зајебано мудо."

Најебати се некоме старамајке. Олупати му лобању и трансформисати несрећну телесину у непрепознатљиву гомилицу. Саставити му чело с дупетом. Толико га разорити, да му се следећих шест колена у кући рађају само кромањонци и водитељке Ситија, док му кости ђускају ламбаду на сваком налету промаје. Принудно га послати на опоравак у Клокот-бању да се маже блатом, пије сок од зове и гања веверице, а жиг срамоте му занавек залепити на омлохавеле груди.
Качио се са некачивим.

Дискретан, али ефикасан штит против смарача који нису најсрећнији са можданом моћи - глупи су као палета тоцила.
Уколико се изговори довољно озбиљно, звучи као легитиман разлог због кога не можете да наставите телефонски разговор са дежурном будалом која је, ето, за жртву изабрала баш вас.

Srpska verzija dobre stare engleske izreke: "nije moja šoljica čaja".
(eng. - not my cup of tea)

Izraz koristiš kada želiš pristojno, a opet po srpski, da kažeš kako ti nešto:
ne odgovara,
nije po volji,
ili kako nešto jednostavno radije ne bi radio.

Енде. Апсолутно си сигуран у своју тврдњу. У'ватио си Бога за муда и способан си да своје материјално добро уложиш у опкладу зарад неке јебеш-ми-матер психолошке победе.

Пивце које није довољно одстајало у фрижидеру, па му се охладиле само етикета и флаша, дајући тако утисак да је и течност идеалне температуре.

Izraz koji je sa pojavom interneta izgubio snagu i smisao koji je nekada imao. Veličina reči i njenog zvuka ipak su zadržani. Ep je dugi spev, priča o delima koja su slavna, o vremenima koja ni težina vremenske ruke i ljudske sujete nije uspela da izbriše i spere. Srpski narod ima izuzetnu kulturnu baštinu epskih pesama. Ceo jedan kulturni kontinent izdigao se iz blata turskih šuma. Porobljeni i osuđeni da sanjaju o slobodi, nadareni pojedinci krojili su ćilim epike zlatnim koncem od želje vezenim. Tiho uz pucketanje vatre izdigli su se iz pepela veliki junaci i heroji i postali večni. Anonimmni i veliki pesnici poklonili su im svoju dušu i udahnuli život.

Синоним за старост и дегутантност.

Legendarni napadač Liverpula i engleskog fudbala. O njegovoj veličini govori činjenica da se često ubraja među najbolje engleske špiceve, iako je za reprezentaciju odigrao samo dvadesetak mečeva (delom zbog strašne konkurencije u liku Alena Širera, kasnije i Majkla Ovena).

Tri su glavna momenta Robijeve karijere koje ga čine fudbalskim besmrtnikom.

- *Spajs bojsi* - posprdni termin koji su britanski mediji dodelili strašnoj generaciji engleskih fudbalera koji su nastupali za Liverpul, momci koji svoj vanserisjki fudbalski talenat nikada nisu uspeli da materijalizuju i osvoje titulu, ali su ga zato i te kako znali iskoristiti u drugim sferama svojih života - pamprčenju drugarica Viktorije Bekam. Član te generacije, pored Džejmija Rednapa, Dejvida Džejmsa, Pola Insa, Stiva MekManamana i drugih, bio je i Robi Fauler.

- *Fer plej* - čuveni Faulerov potez na utakmici protiv Arsenala marta '97 koji mu je doneo nagradu UEFA za fer plej. Fauler je u jednom trenutku izbio pred Simana, skrenuo u levo i pao. Sudija je odmah pokazao na penal, ali je Fauler ustao i jasno stavio do znanja da penal nije postojao. Ipak, sudija je odbio da promeni odluku (!?), pa je penal ipak izveden. Penal je šutirao upravo Fauler, koji se tada verovatno nalazio u moralnoj dilemi promašiti za pravdu ili pogoditi za tim? Robi Fauler je promašio penal.

- *Snifovanje gol linije* - jedan od najkontroverznije proslavljenih golova koji je ovog čoveka koštao suspenzije, a Liverpul trideset hiljada funti. Robi je nakon postignutog gola protiv Evertona prišao gol liniji i simulirao njeno ušmrkavanje, čime je aludirao na uzimanje kokaina. Ovaj potez je bio cinični odgovor na optužbe Evertonovih fanova o upotrebi droge. Robi nikad nije bio pozitivan na testovima koje je redovno obavljao, ali to nije sprečilo britansku javnost da o njemu stvri lošu sliku, što će i biti drugi razlog njegove ne tako uspešne reprezentativne karijere.

Robi Fauler možda nikada nije bio Lineker, Širer, ili Runi, ali je uvek bio fudbalski gospodin, iskreni emotivac koji gine za tim, pripadnik vintidž vrste koja lagano izumire.

Neosetno.
Perfektno i precizno.
Iznošenje napora sa lakoćom, a protkano elegancijom.
Graciozno.

Domaća mantra.
Parola koja večito egzistira na granici neistinitosti, dok je ne površini održavaju oni decenijama prepričavani uspesi pojedinaca u nečemu što nikom iole normalnom ne bi palo na pamet da uopšte pokuša.
Naš zaštitni znak i prećutna aura koja, kad proradi bilo gde i bilo kada, sobom naprasno povezane jedinke ispunjava tihim patriotizmom i vekovnim osećajem za "vratili smo vam".
Njene finese i varijacije, neprestano se umnožavajući, izmiču skromnoj mogućnosti definisanja, pa je i danas neuhvatljiv taj gen koji nas tera da, rušeći koncepciju na kojoj je ustrojeno moderno društvo i pretpostavku civilizovanog međuljudskog odnosa, sa animalnim porivom bušimo brod na kom plovimo jer nam treba malo vode da operemo noge.

Koliko god menjali odeću i političke stavove, koliko god se u svojim ništa-niko-hermetiko nadfilozofskim mislima kretali od veze između Kontovog pozitivizma i Marksovog Kapitala do Ruške Jakić i Kreacionizma, nikad ne menjaju svoj broj. Jok to. Akademski apsolventi kao krem našeg društva obogaljen greškama sistema su decenijama jedna mrtva konstanta.

Da pojasnim.
Akademski apsolvent obično ima jedno od onih pevljivih imena koja se daju moćnim rendžerima, likovima gej romana s početka dvadesetog veka, satanističkim aktivistima i narodnjacima-anonimusima sa stajlingom Lorda od Grejstoka u civilu (Damjan, Marijan, Adrijan). AA ove godine puni trideset, kao i sledeće. Iako je za 10+ godina studiranja potpuno apsolvirao osnove svog smera, tektonske geodezije, zbog teškog položaja u društvu i skorašnjeg kraha bliskoistočne berze još nije izašao na kraj sa tih desetak ispita. Ali planira da se posveti tome odmah posle sledećih izbora, na kojima će aktivno volontirati.

AA ima problem. On u sebi nosi iskonsku ideju, uberideju, esenciju idejstva(!), kako da svet učini boljim mestom, ali zbog malograđanske sredine i zastarelih shvatanja vladajućeg mentaliteta, nikako ne dobija sredstva da pokrene dotad neviđenu kulturološku revoluciju. Misliš da će te smoriti pričom o struci? Varaš se. To neće ni pomenuti. Nikad. Ako uđeš u vrzino kolo razgovora sa akademskim apsolventom, vrlo brzo ćeš, o, nedužni slušaoče, saznati ime svakog od masona koji stoji iza svega u šta veruješ. Pored toga ćeš naučiti dosta i o pravilnoj ishrani, klimi Ostrvske Republike Nauru i vrstama sira. Ispričaće ti pola diskografije jedinog benda koji je ikada znao da svira i koji se raspao početkom osamdesetih u Zakavkazju, gde je i osnovan, kao i spisak industrijskih proizvoda koji su paravan za najraznolikije lobističke andrkavr kampanje.

Nego, da vidimo šta još, pored šmekerskog osmeha i citata s Diskaverija, krasi našeg junaka.