Он не хода - његово тело пулсира у ритму прашњавих, али надреално живих градских ноћи. Он не пије - он се лишава стега поподневне углађености. Уместо зеница, у очима му лебде плоче пионира електро-хауса, обрћући се фреквенцијом поуздане немачке циркуларне брусилице. Он не живи, већ проживљава музички спот, окружен младом женскадијом на халуцогенима, хипностисан продорним ласерима који пуцају са плафона клуба. Он плива кроз море ултраљубичасте прашине, халогених натписа и стробо-светла. Он је клабер. Ти желиш да будеш он, симбол постмодерне позитивне луднице, заштитно лице недосањаног урбанлука. Ал једно заборављаш:

Он је го курац.

Локална лобања исподпросечних амбиција, заробљена у, тако тесној и конвенционалној, породичној кући. Дневна рутина? Јурити незаинтересовану дечурлију и сличну несазрелу масу, продати им причу из првог пасуса, узети име и презиме и симболичну кинту за резервацију. О, клаберу мој, да! Оплеменио си социјалну срж једне младе душе, дао јој шансу да се поистовети са претерано нашминканом верзијом ноћног живота, да испуни душу атмосфером репетитивне електронске прогресије и пријемчивошћу дигиталних синтова. Дао си тој младој јединки, уз крајње ниску надокнаду, шифру ка свету где је славе попут тотема. Да ли си, клабер-промотеру, испунио обећање? Бајато пиво, неатрактивна локација и накарадна армија слепаца штанцаних по истом калупу? Батине од двојице грмаља из обезбеђења, поносних власника пасоша неке од земаља бивше Југославије? Нису то очекивали? Нек пишу жалбу, само не знам коме.

А клабер-промотер задовољно броји парице, спреман да их утроши на квалитетну “60% памук, 40% камена вуна” мајицу са урбаним пастелним принтом, убеђен да је труд исплаћен и да узвишенији и исправнији акт од те куповине не постоји. Мајица није само одевни предмет, она је симбол селинџеровске борбе кроз непрегледност градске џунгле, камен темељац за будуће презентације, и магнетни пол према коме ће оријентисати своју примитивну њушкицу.
Врхунац једне вечери нашег јунака? Звезда у повоју, ранга Ивана Гавриловића деведесет пете, питала га је који је сепаре за њену маленкост намењен. "Свевишњи, узмите ме! Мој циљ је испуњен на овој, сада тако безначајној, планети! Нисам ли ја Александар Македонски који промотерским умећем покорава мноштво домаћих објеката затвореног типа? Нису ли слатки ти папирнати плодови који клијају у џеповима маминих и татиних синова, такозване хиљадарке? Не намеће ли се закључак сам од себе: ја сам неко зајебано мудо."