Круна каријере сваког академског радника, његова лична Библија, врхунац његовог знања који осликава вишегодишњи рад и труд. Истовремено представља његов лични допринос томе да га све колеге и хиљаде студената замрзе за сва времена.

Суштина је у томе да редовни професор, који је прошао сва могућа и немогућа усавршавања, тренигне и стручне семинаре у једном тренутку доноси одлуку да напише сопствени уџбеник, уместо да преведе страни или настави да користи уџбеник одавно преминулог колеге.

Тим уџбеником планира да ућутка све завидне колеге које причају да је средио докторат преко странке, да натера распуштену студентарију да изговара његово цењено име са дужним страхопоштовањем, да наведе бившу жену да исече вене јер га је оставила и оптужила да је способан једино да паламуди о тој старој књизи коју зна напамет.

О његовом уџбенику има годинама да се распреда у свим академским круговима. Не може он да напише обичну књижицу од 200-300 страна, као што је то урадио његов колега који предаје на факултету у Косовској Митровици. Ипак је он велики дрмр, експерт у својој области, гостујући професор на више страних универзитета - све то мора да буде кристално јасно када се отворе корице.

Уџбеник мора бити толико добар да се због њега посвађа на крв и на нож са завидном колегиницом са предмета која пак тврди да је њено штиво квалитетније и лакше за интерпретацију. Због тог уџбеника ће јој ударити шамар на сред колегијума, пред свима обрисати дупе сликовницом коју она назива својим делом и одлучно одбити да је појебе када му то следећи пут затражи. Нетрпељивост ће пренети и на децу којима ће забранити да икада проговоре реч са њеном децом. Његово дело је тога вредно!

Будући да нема услове да измисли рупу на саксији и открије нешто ново, преостаје му једино увођење терминологије коју још нико није употребио и невероватних метафора које му падају на ум у тренуцима највеће инспирације.

Тешко јесте али уџбеник мора имати исту особину коју аутор проналази у себи - врхунску ненадјебивост.

Nedosanjan san mnogih klinaca rođenih početkom osamdesetih godina prošlog veka. Statusni simbol i merilo finansijske moći roditelja ( -za mo'e dete sam' najbolji Ribok i Najke, al' ajd' i Fila može, neću da ide u školu ko onaj komšijin, nema za šta pas da ih ujede, neka se vidi da mi IMAMO - zonfa).
Par Najki - 125 DM;
Trenerke Diadora ili Asiks (gornji i donji deo) - 150 DM;
Izraz na komšijinom ''nema za šta kuče da ga ujede'' licu - prajsles...

Скоро основана грана нашег цењеног МУП-а. Служи као место на које сви наши народни посланици могу да метну своје познанике и даље рођаке. Настала је након што су сва радна места по општинама попуњена.

Питање које је упућено клинцу од 7 до 12 година које најчешће постављају стричеви и ујаци.

Izraz koji se odnosi na majku neke izrazito nekorisne, dosadne, promašene osobe. Često se koristi i u prvom licu.

Osoba nezainteresovana za prikazivanje svojih talenata i sposobnosti. Persona koju morate da molite da radi ono što najbolje zna. Nekad zbog stidljivosti, nekad zbog nezainteresovanosti, ali kada god pokušate da prezentujete ovu osobu nekom, ostaćete crvenog lica.

Правац ликовно-уметничког израза глумаца у филмовима за одрасле, који врхунац својих осећаја буквално претачу у уметничко дело на лицу главне глумице. Боја коју користе није баш постојана и не одолева зубу времена, па се зато уметничко дело одмах фотографише из бар 40 различитих углова, како би се сачувало од заборава.

Ono što nam je bila najveća kazna kad smo bili mali, svake večeri se nadajući da će nas roditelji pustiti da ostanemo budni "bar još 5 minuta". Danas nam je najveća kazna kad nas iz tog istog kreveta izvlače i mrmljajući, svakog jutra se deremo roditeljima ili najvećem neživom neprijatelju - budilniku: "pusti me bar još 5 minuta".

Magična parola koju iskusni primorski muvač servira sezonskom ulovu, otvarajući u njenim neiskusnim očima jedan nov i drugačiji svet unutar postojećeg.

Израз користимо када нисмо баш најсигурнији у оно што причамо.

Технички поткован и дотеран начин да се опише девојка чије црте лица нису баш симетричне.

Некада давно, док је Аца Стојановић вероватно скупљао трачеве о фудбалској екипи из противничке гимназије, волели смо једног другог човека лепршавих гласовних могућности, бомбастичне интонације и шеснаест трака аутопута бритких мисли.

Чак и они који мрзе Деведес'двојку нису могли да мрзе тог човека. Многи су се навукли на НБА зато што је Илија Ковачић уносио душу, тело и зној у пренос кошаркашких утакмица. Био је "шести" играч Сакрамента, несебично се давао гледаоцима са сваким додавањем, закуцавањем и наравно тројкама. Предводио је екипу људи заслужну за приближавање сурово брзе америчке кошарке разореној Србији, коју је још увек тресла кошаркашка грозница, и која је навикла на мало спорији темпо, Бодирогину уметност кретања по терену или Томашевићева чудна схватања дисциплине слободних бацања. Он је био тај који је седео у Атланти на Ол Стар викенду и борио се са публиком да би пренео атмосферу НБА празника. Он је био тај који је најављивао документарац о Кингсима и кроз смех се извињавао за свако "ПИЦКА! ПИЦКА!" Скота Поларда. Он нас је на паузама између четвртина обавештавао о разлозима Криса Веба за куповину "металних патика" као и о одушевљењу Дивчевом сармом међу играчима те вољене генерације. Најзад, добрим делом због Илије нисмо гледали само утакмице Сакрамента.

А данас је све отишло у курац. Пеђа је преседео финале на клупи, Дивац се уплео у колотечину приватизације у овој усраној земљи, а Илија Ковачић са којим је цела земља некада у глас узвикивала "ТРОЈКАААААААА" препустио је опуштене кошуље Шарановићу и осталој екипи, обукао одело и тренутно је осуђен је да зарађује за живот као водитељ најдебилнијег квиза познатог човеку. Са све андроидном, бесмисленом женском особом тупог погледа која мења сломљене шипке и за то добија ко зна колике паре.

Izreka koja govori o besmislenosti urbanog mita o tome kako je najbolji ugodjaj sa nevinim devojkama.

"frizersko-srpski" analog reci "izgore!"...
moze i "estruli!", kao "istruli!"

kad neko zakera, slobodno mu recite: Ae, bre, nemoj da drkas vepru...

narodna umotvorina koja sve govori!

ljudi koji su u stanju da uoce sve probleme i da kritikuju svakog ko radi nesto lose, najpametniji su i za sve imaju resenje, ali samo dok se sedi u kafani, a kad treba da se digne dupe i da se uradi nesto, nema ih nigde...

Osnovna oštroumnost, odlika istinske inteligencije...
Može se dodatno definisati i kao primena znanja u praksi, ali i kao pokazivanje nečega na genijalan, briljatno jednostavan i očigledan način - što samo govori koliko je sam prezentator ušao u suštinu stvari.
Konačno, ono što je mene inspirisalo da sve prethodno napišem: dovitljivost, snalažljivost, umeće življenja.

Uobičajena fraza koja se veoma često nađe među komentarima na saznanje da je neki /bilo koji, bilo kakav/ košarkaš otpušten u svom klubu, i kao takav postao slobodan agent. Upućena je Milanu Opačiću, sportskom direktoru KK Crvena zvezda, koji je u svom očaju /pošto titulu nisu osvojili Bog te pita od kad/ dovodio u mnogo navrata kojekakve igrače, ne bi li se klub nekako pojačao i prekinuo dugogdišnju dominaciju na svim frontovima, najvećeg rivala, Partizana.
Aludira na nesposobnost uprave KK Crvena zvezda da sa prilično dobrom finansijskom konstrukcijom napravi bilo kakav rezultat i nemoć da se oformi stabilna ekipa, upravo iz razloga što je novac rasipan na angažmane "sumnjivog kvaliteta"...
Tako se ustalilo da se čim se pojavi vest na sportskom portalu b92, o tome da je neko otpušten, bar nekoliko puta u komentarima nađe i popularno: "Opača, reaguj!", pisano podjednako od pristalica oba večita rivala. Čak se pojavljivalo i kada se radi o otpuštenom fudbaleru ili nekom drugom sportisti ili sportskom radniku /a ne košarkašu/.

Још једна фаза коју дечаци морају да преброде како би постали људи. Попут животињског зова на парење, у средњошколском добу се јавља жеља да се опроба кафанска атмосфера. Е сад, то не би био угођај да то није она кафана коју су чак и локални клошари престали да обилазе у широком луку.