Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Архаизам који се користио да би се описао човјек који баш и не користи биране ријечи. Свакоме одбруси, свакоме је у стању рећи у брк па чак и свештеном лицу, притом не бирајући ријечи.

Velike grudi, napredna guza, itd.Posledica bombardovanja.Uzas! Idem gradom i spazim ribu.Zanemeo sam: lepa, sisata, guzata, plava, itd.Ma san snova.Bomba! Ceo taj dan mislim o njoj, i sledeci.I taman krenem da mislim na debele komsinice, kad ne lezi vraze, pojavi se ona u mome kraju.Ja sav u cudu blenem u nju, onako u sorcu i papucama i sa kariranim cegerom (krenuo u prodavnicu covek).Pomislim: "Od ovoga ne moze gore! Kud cu je, jadan, startovati sa cegerom".Trcim kuci iz prodavnice.Razbio 6 od 10 jaja, zaboravio da kupim vinobran i krem banane.Ulecem u kupatilo.Sredjujem se, parfemisem, cesljam (sta zensko ucini od coveka!), i polazim na "obicnu" bleju ispred radnje.Sedim, sedim.Ortaci se polako razilaze, a ja sedim, cekam.Polako gubim nadu.Nema je, pa je nema! Polazim kuci.Srecem Dekija, ni ne gledam ko je sa njim:
- Cao Deki.
- Cao Rale care, kako je? Da te upoznam ovo je moja sestra iz grada, Milica.Bice tu kod mene, par dana.
- Super, 'ajde vidimo se onda nekad na bleji.
- Vazi, cao tebra.
Idem kuci.Premotavam po stoti put u glavi: "Cao, ja sam Milica".Slatko, meko, do jaja.Sutradan se pojavljuje na bleji: kratka bela haljinica, a vide joj se prelepe nozice.Ovi moji sabani je gledaju ko gladni vukovi."Pobicu ih sve, ONA je moja, samo moja!".Blejimo, pricamo, dogovaramo se da se vidimo.Sve kao u bajci, a onda sam je pitao koje je godiste.Kontam ono, devedeset drugo, mozda trece.Slusam je, a sa njenih usana klizi:
- Devedeset sesto.
- Cek, cek.DEVEDESET SESTO?!
Cujem svoj uzdah, i tu na komade puca slika.Okrecem se, i odlazim.
- Gde ces?
- Ma ide cika Rale da kupi neke bone.Brzo ce se vrati.

Vidjam je jos uvek, ponekad.Fina je i lepa, kao uvek.Cekam da poraste.
Mnogo je maloletna brate!

Имате дивну дјевојчицу. Мирно, слатко створење које је свима драго.
Послушна цурица која се никад није успротивила оцу и мајци, никад није рекла ''Не''. Добро учи, примјерна је, културна...
Међутим појављује се тип ниоткуда. Лик са минђушом, пирсингом, плетеничицом.
Он свира гитару, јако је чудан, наркоман је сигурно.
Ваша ћеркица је са њим пола године, и ви сте мирни, све док га једног дана не угледате и не сконтате да је он сто посто наркоман, а јелте, шта би друго могао да буде кад тако изгледа?
Мора да се дрогира свако вече да би одржао такав изглед јер пирсинзи и минђуше не могу да израсту одједном, све то дрога направи од човјека.
Почињете да пиздите од тога да вашу мезимицу, њежну дамицу неко гледа са наркоманом јер ће они свашта да кажу. Небитно је то што су они срећни и у љубави, ко јебе то кад ће он сигурно да је навуче на неко зло.
Неће он крочити у вашу кућу не звали се ви као што се зовете, и неће тај наркоман имати било шта са вашом ћерком!
Нека сједи кући, ви је убијајте у појам и малтретирајте је, ништа то није страшно, нека научи да треба да гледа људе по томе колико имају минђуша, јер минђуша је огледало душе!
Потрудите се да јој пронађете неког згодног и богатог доктора, адвоката, шта год, само да је налицкан и да је што више педераст јер вам он, јелте, неће ни пипнути кћер, поштоваће је, јер он то зна, доктор је ваљда, а и богати се боље разумију у поштовање према цури.
Волите доктора зета, сви остали су наркомани јер су се устали у 6 ујутру да натоварају дрва (то је нечасно), и што нису ништа јели да би се састали са другарима да продркају гитару мало, они уништавају младе дјевојке, њих треба кастрирати и послати у затвор, све до једног!

Jedino alternativno opravdanje jebača ako ga tuki izda u sred akcije.

Trenutak kada prvi put pogledaš u oči svog novorođenog potomka, a on iskrivi usta u nešto što izgleda kao osmeh. Od tog trenutka si kupljen za sva sranja koja će ti napraviti u životu.

Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami - ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika... Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova... Svi su imali više škole od njega - sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega - on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega - jedino je on primetio da "stariji unuk malko baca nogu kad hoda". Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.

Plemićka pička.

Dobričina. Jebena dobričina. Dobar stvarno čo'ek, ali često i naivčina.

Коначно! Дочеках и ја своје одело! Јест малено мајку му, ал успех се нагурати унутра. Мислио сам да ће ми бити тесно али... Нисам могао ни да замислим да ће ми ова 42 центиметра бити таман по кроју! После трећег прања, приметио сам да се мало олабавило. Хм... Изгледа да се шири после сваког прања. Можда то и није лоше. Вероватно ћу и ја нарасти с њим.

Прошло је већ неколико година. Сваким даном спознајем нове опције, додатке али и мане. Дакле, одело је делимично крхко. Кажем тако јер може да се поправи само, донекле. Надам се да га нећу превише исцепати. Не бих да идем наг. Хладно је зими. Осим тога, испушта неке звукове кад сам са другарима. Још више се развукло, а чини ми се да сам се и ја мало смањио. Другари ми се жале на сличне проблеме. Вероватно је цела серија ошла по курцу...

Скупио сам се и смањио само ја! Одело је у једном тренутку престало расти ка споља, а ка унутра су почеле расти ситне бодљице. Вероватно од белог праха које трпа у себе. Све ми је теже да га носим. Постало је круто. Често се лепи за различита одела са два велика испупчења у горњем делу. Чујем крике душа из тих одела. Неке од тих измучених гласова знао сам раније. Оно што нам је било одело сада нам је мучилиште.

Одбројавам дане. Овде сам већ двадесет четири године, један месец и дан пети. Лудим! Лудим сам од себе, од усамљености! Нисам срео душу с којом бих слово поделио. Постале су тихе као и ја, измучене! Мали сам и слаб, али успећу некако да се извучем одавде. Морам!

Моје потпуно прашњаво одело ушло је у уређај за повећање брзине са неким, још прашњавијим. Нагло успорење и снажан притисак! Осећао сам да ме истиска из себе... Довољно мали, успео сам изаћи на новонастале процепе. Погледао сам десно! Крај мене се налазила још једна душа која се ослободила свог мучилишта. Лагано сам јој пришао и ухватио је за руку. Рекао да ће сада бити све у реду и да морамо поћи. Пољубила ме је!

Partnerka koja te posle seksa ogrne rukom. I nogom.

Недолично и непоштено је бити курва? Неморално? Окуеј...када си се ти уградио Марету којег знаш од основне пишљивих дваес евара за петадру дса то је било господски? Сереш. И који си ти уопште фактор да одређујеш шта је морално?

Дефиниција курве је да пружа сексуалне услуге за новац. Ништа нејасно. Свако зарађује на свој начин. Какав је то секс ако зе за њега плати? Ко и сваки други, некад добар а некад лош осим што овај плаћени има више шанси да буде добар јер има врло мало фактора који могу да га упропасте, скоро па ни један.

Бар знаш шта плаћаш. Ако платиш диптроат или чоко моко то ћеш и да добијеш за разлику од плаћања консалтинга или неког мајстора који ће да посао офушари, отаља или узме четри дневнице за дан посла. Она има своју робу коју продаје и има купце којима је продаје.

Питају се људи "како може да се продаје?". Ја их питам **зашто не би могла?** Ако ти је боље иди на сплав и пукни 100 евра да само гледаш у Миу Борисављевић и покушаје њених клонова по сепареима. Одеш, наплаћаш се пића, цвећа, горива и останеш сувог курца. То је фер? Јесте ако се ложиш на садо мазо, поготово мазо. Па спонзоруше...јел нису и оне у неку руку курве? Јесу и заболе их пичка, нико те не тера да плаћаш.

Да, нико те не тера да плаћаш за разлику од тв претплате на пример. Или новог пореза на двориште... Држава је боља од курве? Лекар који ти узима мито? Пандур са шаргарепицом? Џепарош? Банка? Станодавци? Функционери локалне самоуправе? Све су то иста говна која те одеру ко слепца а за узврат добијеш намиг и шеретски осмех јебача који те је управо развалио и лежи заваљен и пуши цигару.

Остаје и питање за све оне који се гнушају курви: на шта сте све спремни да би прехранили децу? Ја лично на све. Нема тога што не бих урадио осим ако тиме не бих угрозио егзистенцију или здравље неком другом, туђем детету.

Курве су ту, чекају, увек доступне, по увек истој цени, без икаквих питања, без нећкања са добром вољом да **задовоље** своју муштерију, оне су ту због нас. Волите, пазите и јебите своје курве и нека неко воли вас.

Дефиниција писана за мизантропху.

Ne baš najbolji način čupanja iz govana, ali dokazi su tu i jedino ti ostaje da priznaš grešku i probaš da predstaviš sebe kao žrtvu. Navukli su te, nisi mogao odoleti. Nisi hteo, jbg.

Odvratno opravdanje iskompleksiranog nelorda za fejl tokom koitusa. Rečenica izgovorena nakon (nazovi) seksa koji je trajao koliko i uzimanje kredita u reklami meridian banke (uđeš, izađeš i gotovo), a kasnije biva prepričana tokom trofejnog hvalisanja kolegama pajvanima. Šta više, u mediokritetskoj lobanji, ovime se postiže pobeda u nekom apstraktnom nadmetanju.
Zablude li...
Višeslojna trulost ove izjave kod osoba sa iole razuma izaziva potrebu za povraćanjem.

Okej, navat'o si nešto, uspeo si čak i da ubaciš u slot par puta... Ali jebote, svriš za 5.7 sekundi i još pokušavaš da pretvoriš sebe u jebača?! Racionalno bi bilo da kažeš kako si tek došo iz vojske ili da si bio u celibatu 21 godinu jer si žalio čukunbabu, zapališ kući, sutradan ispričaš društvu (što je uglavnom nezaobilazno) kako si manje-više jebo, možda čak i izlažeš par minuta za vreme trajanja, nadaš se da dotična devojka nikome neće ispričati o tvom brukanju, i kupiš eriku da vežbaš.

Ne znam u kom trenutku je postalo bitnije reći da si jebo od samog čina jebanja, ali ova mentalna izbljuvotina neosporno dokazuje da je tako. Još je bitnije da drugi misle da si bačje, iako čak i ti, negde u mračnom kutku podsvesti, znaš da to nisi.
Ipak, među drugovima čiji su pogledi ograničeni amovima, u društvu retardiranih vrednosti, ovom rečenicom se to i postiže.
Istina je suprotna.

Pre svega, po nekom minimumu logike, da bi bio bačje treba da jebeš. I potrebno je da to radiš dobro. A ni jedno od ta dva ne radiš ako si vispren kao prosečna keleraba i koristiš rečenicu iz naslova, već upravo dokazuješ suprotno.
Dalje, iako treba da poseduješ makar malo šmekerstva da bi ti devojka dala, ne treba zaboraviti zašto se devojka odlučuje na to - **zato što ima potrebu za seksom!!!** Pojebala bi se i sa muštaklom ako je dovoljno zagorela i da joj ova kaže ''ćao lutko''.
No, ne lezi vraže. Taman kad smo počeli da izlazimo iz zaostalih sprega devojačkog izbegavanja jebade zarad izbegavanja društvene osude, skače se dva koraka unazad. I dalje su slobodnije devojke okarakterisane svakojakim omalovažavajućim epitetima (ne ulazim u priču da li je to opravdano). Davanjem sebe daje i deo ugleda. Zarad čega? Minuta uživanja? Sledeći put će se više nego dobro zamisliti... A kako smo krenuli, možda opet bude potrebno da im se skidaju zvezde s neba. Kurcem. Ako me razumeš...

Чудан ти је то осећај батице, врло чудан, можда чак, и превише. У чардаку ни на небу ни на земљи, у недовршеној кући Дуће Кломпара са погледом на аутопут и три сестре на Коњарнику долазим онако са грађевине где се јебавам са хилтијима и Циганима. Била је то, како каже комисија, најјача коканиђа која је овде доспела, а ја тек ушао у виртуелни свет дроге. Нема везе, нисам размишљао о томе, важно ми је било само да се мало опустим. Шмрк, шмрк, толико је јако да су ми се зенице спојиле. У јеботе! Мамаа! Лебдим лептепојо! Видим кућу одозго, леп кров има, морам признати, али јеботе, па ја лебдим. Околина ми све постаје мања и мања.. Ааааа! ТРАНС! У глави ми се непрестано врти мелодија *саао рома, бабо, бабо, сао рома о даје, сао рома бабо бабо, ееее едерлези, едерлези*. Иште бре Ганци у курац више.. *Едерлезиии*.. Аааа. Опет ми се појављује онај ганфер што тера оне ћурке у филму Дом за вешање. Који сам ја ово ђаво узео, боктепита. Пролазим слој стратосфере. Феликс Баумгартнер ми завиди. Већ сам се опростио и од ћалета и кеве, девојку немам јебига. Дужници, шта ћу вам ја, даље нисам мого. Рекс, једи само здраву храну и не дај да те дирају већ им кидај уши. Полако одлазим из мезосфере, а већ ми се полако приближава термосфера где ми машу астронаути из својих спејсшатлова. Готово. Мозак ми већ трокира, брммм.. Крај, хватам зјале горе. Мислим да сам најусамљенији човек на свету. Нигде никог. Одједанпут, осећам неку топлину, иако је све време било ледено. У даљини видим прве зраке Сунца.
Јутро! Што је најгоре, осећам неко гушење и шамарање. БАМ! БАМ! Прекид меморије! Враћам се у нормалу, а неки Цига ме удара лопатом по глави и видим Дућу Кломпара како се дере неком на телефону и каже да брзо дођу и да имају полумртвог човека овде. У том тренутку, говор ми је блокиран, али успех некако да му промрљам у браду: "*Јао, Кломпару па 'де сад јеботе, требало ми је још свега пар милиметара до свемира!*"

E овако... Пре н'о почнем да серем, чисто да споменем једну стару пословицу... „*У кафани ради ил' луд ил' пијан*“. Асоцијација слична психијатрији. Као што психијатри временом сличе на своје пацијенте тако и угоститељи на своје госте. Ил' пак обрнуто. Дакле...

Кафана! Јебено тесна рупа без дна. *Ђавоља варош* препуна неограничених ресурса који продуктују море порока и чак више од тога...

Један од могућих ресурса, јесте „*ракија*“. Не шљивовица, не лоза.. Већ права греховача. Испечена искључиво у ђавољем казану. Сервирана у малој црној пиратској бочици са етикетом мртвачке лобање. Поседује особине посвађуше и при том унеређује своје жртве.

Е сад... Њене слуге су Конобари, у овом случају - *демони, легални лопови* -, који ти, својим **комбинованим техникама**, извлаче задњи динар из џепа, који си можда наменио за болесну бабу, оправку југа ил' за веренички прстен. Не матори, боли њих курац, они ће и то узети...

*Можеш ли се супротставити*? Па не можеш прика, немаш ти муда колико они имају адута. Један од понуђених јесте адут испод шанка у облику бејзболке, намењен за кривљење вилице и пребијање бубрега. Потенцијални разарач камења у истим за шта би инсистирали да им будеш захвалан, ако наравно дође до тога. И све то ради наплате дуга ил' пак фалширања неке песме која им пара уши. Н'о, да кренем даље...

Најзајебанији од свих – *Газда*. Познатији као „*Луцифер*“, шеф ђавоље вароши. Власник неколицине демона којима лично управља везаним концима као Ђепето Пинокијом. Он је тај баја, који крије своје рогове к'о змија ноге, бичује раднике зарад веће добити, малтретира госте јер су ружни и одвратни и немају новца колико њему треба, појебе сваку другу жену која се нађе на његовој територији, има пара и може му се...

А жртве.. *Жртва си ти*! Жртве су несрећни, пијани боеми пререзаних вена старим, кухињским, тупим, рецкавим ножем. Јеботеее,.. Ала то боли! Ма и треба да га боли јебем ли му нану, шта сече вене које пичке материне? Н'о, да се вратим на тему.

Они су залуђени типови, залуђени од абнормалне количине алкохола коју су унели у свој организам, уместо народњака који треште из дана у дан, они халуцинирају *ехо разбијене чаше*, 'место бабе од педес' и пет година виде младу конобарицу од седамнес' лета, коју непрестано штипкају за гузу. Ако и појебу нешто не гину им бар пицајзле ил' сифилис. У најгорем могућем случају пада и алиментација...

**И зато брале, памет у главу. Ако загризеш овакав мамац, рђава удица ти не гине. Удица која се не скида тако лако...**

Аааааааааааа. Јебем ти тастатуру и Кинезе који су је правили. Опетзабадаспејс. Пу мајку му. Ништа, гасим комп. Морам да спремам проклете испите за јебени факултет, јер некако морам и да заслужим блејање на бироу. Курац. Телефон.

- Хало! Ко је сад?
- Ееееее, па где си брате, шта радиш, ја сам?
- А? Сад си се сетио да зовеш? Па пичка ти материна... А јуче кад сам носио распали ормар уз степенице, на девети спрат јер у лифт не може да стане? Што тад ниси звао, шупичкуматерину!

Јебени људи, зову те само кад им треба нешто. Каква стока. И не да ми се да ишта радим јебено. Ово је знак од Бога у ког не верујем да не треба да учим. Јебига. Одо да зевам у смрдљиви плафон и да гледам неки усрани филм, да убијем време.

***Клик, клик.***

Види, опет овај смарач предлаже филмове. Па јебем ли ти сунце, је л' знаш ти шта је добар филм. Мршћи гледај "Љубав у Барселони" и остави ову тему некоме ко зна шта ваља. Јебем ти сајт да ти јебем. И јебем ти онога ко га направи. Па учитај се пичка ти материна. Ма пуши курац. Одо да скувам кафу док се рифрешујеш. Види опет ове слепце са Звездом и Партизаном. О јебао вас спорт више. Да узмем да читам нешто? Хм, шта бих могао? А ШТО НЕ БИ ЗА ЈЕБЕНИ ИСПИТ ЧИТАО, ИМБЕЦИЛУ МУТАВИ?! Ма не да ми се.
И шта ли је хтео онај слепац. Чекај, како беше... 063 1... Е па јебем те у мозак, где је телефон? Празан? Финци мрш у Шведску. Чек пуњач... Опет прецвикан кабл. *АааааааааааааааааааааааААААААААААААААААААААААААА*!!! Јебени Кинези. А не, њих сам већ пљувао. Ма јебем им матер свима.

Шта је ово? Киша? Па је л' сада када сам кренуо напоље јебем те у облак који те изасра! У ствари, макар ћу моћи да спавам.

***БАААААААААААМ***

Ма моћи ћу курац, ураган смрдљиви, а и овај педер из гарсоњере ради. ШТА РАДИШ СЛЕПЧЕ?! УПАШЋЕШ МИ У СТАН АКО НАСТАВИШ ДА БУШИШ ТАКО! Јебени идиоти. Где ја живим, јебем ти све? А ти горе, смарачу. Је л' постојиш? А? Је л' ти смешно гаде? Чекај, броји до десет Реме... 1, 2, 3, 4... Што ли изигравам ментрола.

- Хало идиоте, шта је? Што с' звао?
- Шта, померен испит? Напуше ми се курца мало, таман сам хтео да завршим са тим до следећег рока. КО ПОСЛЕДЊИ НЕК УГАСИ СВЕТЛО! КАТАНАЦ НА ДРЖАВУ? Шта, Удовичић министар спорта? ЈЕ Л' ЋЕТЕ МУ ДАТИ УБРЗАНИ КУРС ЧИТАЊА ПРЕ ФОТЕЉЕ?! ИЛИ ФОТЕЉУ ПРВО ДА МУ БУДЕ УДОБНИЈЕ ДОК БУДЕ УЧИО?!

Сидуј, сидуј маму ти јебем. Зашто нико не сидује? Чек, курац.

- Хало, је л' то Есбебе?
- Да, изволите.
- Хм, не ради ми интернет. Јесте Реме, адреса, та и та и то и то.
- Ваш рачун за месец јун није измирен, па вам је интернет угашен.
- МОЛИМ?! Ма слушајте ме вамо! Јебем ли вам све живо и мртво. Зликовци! Изнуђивачи! Стоко! Пушите ми курац!

О јебем ти државу.
Шта државу, јебем ти све.

Biću kratak...
Juriti za loptom po celi jebeni dan, ne otići na ručak na vreme jer si se sa ortacima iz kraja zadržao na basketu 200 metara od kuće, pa je k'o po običaju ćale morao da interveniše obavezno uz vaspitnu preko usta.
Svaki dan ići u igraonicu sa po 20 dingera u džepu i igrati jebeni playstation 1, kupljen prvi kompjuter tek u 8. razredu osnovne. Pitam se da li je sve to bilo gubljenje vremena i da li smo budale, videvši generaciju 21. veka, veka moderne tehnologije i napretka, a napredovali smo u pičku materinu.

Jebem mater svima koji se bogate na tudjoj nesreći na bilo kakav način, a pogotovu Zukenbergu jer je on taj koji je sve zakuvao. Igrališta su sve praznija, nadje se po koje dete sa isparanom loptom u rukama jer kako kaže roditelji nemaju para da mu priušte tu stvarčicu (čitaj kompjuter), dok ostali klinci dobiju komp čim se rode jebo ih otac i ko ih napravi. Neka dete vežba na računaru od malih nogu trebaće mu za školu. Za školu KURAC moj! Dok ste vi na poslu kako bi zaradili novac za školovanje tog malog imbecila, mala kači polugole slikice na ''Face-u'' sa komentarima ''kučka'', ''lepa sam pa šta'', itd, muka mi je bre više, i posle kad muško jelte navali, onda ''silovanje silovanje'' ma mrš u kurac bre jebem ti dan kad si se rodila.

Da stvar bude još gora, videh prošle godine na netu neki kurac ''ask.fm''. Rek'o daj da vi'm šta je, da je nešto pametno nije sigurno, al' ko će ga zna. Likuša 16 godinica hvali se kako je imala do sada nekoliko puta odnose sa muškarcima i sama sebe naziva droljom, gledam klip i neveru'em, keva mi uliće u sobu, mene bilo blam da i ona to čuje i vidi, pa stopiram klip i listam komentare, manje bi me blam bilo da me je u'vatila na delu kako se družim s' vršnjakom jer je to donekle i normalno, jebiga hormoni rade ne mož' se suzdržiš, dok je ovo boles'. Pitam se da li je to zbog bombardovanja i tog silnog osiromašenog uranijuma, ili sam ja možda lud što ne delim isto mišljenje kao većina današnjih klinaca. I kakva će majka od nje sutra biti kada već sada širokom auditorijumu prepričava svoje seksualne dogodovštine kako su je nekoliko momaka trpala u buljsona, pitam ja vas, i ko će napraviti ručak za muža kada dodje mrtav umoran s' posla, i ko će mu opeglati posteljinu kada već sada misle da je pegla za peglanje veša isto što i pegla za peglanje kose. Ko bre! Ako je ovo ono čime treba da se ponosimo, onda mi ne bi bilo žao da nas rokne nešto iz svemira i da ne ostavi apsolutno ništa za sobom jebem li im seme da im jebem, pa ponovo sve ispočetka.

Koliko puta smo čuli od naših roditelja, baka i deka ''E sinko moj, to u moje vreme nije bilo'', što je najtužnije mi ćemo našoj deci za koju godinu to isto pričati.

Definicija napisana za Mizantrophy

Лежиш као задња крмача од 200 кила која се тек породила, једеш сендвич пун саламчуре и бајатог кечапа и шалташ канале...

Мичи политику, то су све лопови, напунили су се пара, дебилчине једне мртве.

Гле' овог Ђоковића како игра, па све му јебем мутаво, не умије лопту чо'ек да стрефи, пу, јебем му фамилију богаљску, ја да сам тамо, борио бих се, вратио бих сваку лопту макар, све бих стизао, а не као он, јебем му племе да му јебем, појма нема!
Како је могуће да игра уопште, не капирам ово, дебил.

Шалтај канал, не могу да се нервирам...

Ма дај, овај Меси је прда обична, нема везе с мозгом, дај бре горе видиш ли да ти Неимар утрчава, па какво магаре, мајко моја рођена, не могу да вјерујем да овакав дебил игра, који му је курац?!
Гле', невјероватно глуп чо'ек, немогуће шта гледам, како бре ово плаћају да игра, кунем ти се, ја бих срце на терен оставио, не бих играо овако као баба!

Мичи ово срање, пих, бабускере распале гледам ту...

Чујем да је Миле истрч'о маратон, која је то дегенчина, замисли на шта он губи вријеме... Ја бих то могао и без спремања да истрчим, ма дај, смијешно, ето спремао бих се пет, шест дана и лаганице, чуш толико се спремао тип, будалетина бре...

Него ај' да видимо шта има на...

Ахааа, гле' га овај педер Гејтс, па бре маму му јебем, толике паре као даје у добротворне сврхе, лако му је кад прима толико, што ја не примам, па би видио како се даје... Стока бре богата, па се бахати туда, он као даје сиромашнима, дај бре....
Хах, ееее Митровићу, нека ти га, купио си сину кола од сто 'иљада да се бахати, нека му га, нека, бије народ по улицама. Ја бре да имам милионе, сину не бих купио то него голфа двојку, ТДИ и то обични, ни И црвено не би имао!

Ооооо, ево их хемичари на Еуроспорт. Стварно бре, погледај како се распадају, напумпали се од хемије, не знају ђе ударају, хах, могао бих и ја тако, само да оћу, али ја нећу себи да уништим живот са хемијом, нисам шашав, ја живим здраво. Који ће ми курац мишићи који су се надували као балон од хемије и чим престанеш да пијеш и кад остараш има све да спласне и кожа да ти виси... Ионако немају снаге.