Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
eldundarin
Nalickani fensi homoseksualni retardirani mlađi brat govnar kafane.
Zna se šta je kafana: malo mezetluka, rakija, vinjak ili pivo, eventualno špricer, ima i sa roštilja ponegde i a u kurac više. Cene sindikalne, sve blago štrokavo, dvojka ili eventualno sedam osmina sa zvučnika, frigijska lestvica. Popiješ pa se usereš, a ne primeti ti se jer si usran i došo u kafanu, nije bitno šta si obuko. Od riba debela konobarica Sinđa u pedesetim; sve je videla i sve zna. Uglavnom, sve kako Bog miluje i zapoveda.
Ali kurac.
Vaskoliki pederluk što čupa obrve, ima tviter i oblači se kežual ko pazarski šofer za sunet pre nekog vremena je počeo da se loži na ćirilicu: kao, to je ono naše, time mi jebemo, time smo mi tako urbani a opet tako svoji, SERBIA BRE! I onda je rešilo da potkreše urođeni praziluk iz guzice, ne da ga čupa ko do sada, nego nako da ga fazonira mašinicom na dvojku, da to izgleda svecki a naše. I onda je stvorilo klabane.
Klabana je dakle geačka fuzija KLABINGA i kafane. Nedovoljno hardkor za kafanu, nedovoljno urbana za KLABING. Metiljava kao i gosti koji dolaze u nju, što citiraju samoniklog kantautora, sina Titovog ambasadora Jovana Balaševića i slušaju Frajle ili ova govna. Ime joj je obavezno šaljivi citat iz neke pesme ili vragolasta igra reči ("Ona moja", "Moja bivša"). Piće skupo ko otrov, ako naručiš rakiju pitaće te oćeš li od borovnice. Muzika takođe metiljava, jer zvuci Nina ili Šemse gostima izazivaju osip. Razbiješ li čašu, odma stiže obezbeđenje da ti fizičkom snagom pokaže da je čaša kupljena kod Vicka. Sve sređeno i čisto. Pičke sređene i čiste. Muškarci koji bi se nežno voleli sa drugim muškarcima sređeni i čisti. Stolnjaci takođe sređeni i čisti.
NE SME BRE TO DA BUDE SREĐENO I ČISTO MAJKU VAM JEBEM U PIČKU!
- Gde izlaziš, preskupa pičko koju muvam?
- Ahahahahahahahaha, idem u kafanu "Čamcem plovim sam po Tisi"!
- UMRI, POJELA TI MAJKA GOVNO OD MUFLONA MESTO ŽITA DABOGDA, FUKSEŽDIJO!
Natprosečno inteligentan čovek. Čovek koji je savršeno svestan u kakvom vremenu živi, i koliko su ljudi generalno podli, kao i spremni da gaze sve pred sobom zarad nekog sićušnog cilja.
Biti mizantrop - to je vrlina.
Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.
Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu... Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu...
Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.
Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…
Ljudi iza torenta. Održavaoci broda modernog piratstva. Skriveni heroji daunlouda. Oni koji ne stopiraju fajl posle 100% i zavale se u fotelju uz Betlfild ili krekovanu verziju Fotošopa, već ga vredno drže narednih nekoliko dana na aploudu, iako im je net slabiji od sadržaja alkohola u Meraku, i modem stariji i prašnjaviji od Merlinove brade.
Neki bi ih označili kao lude i stavili ih u karantin sa muzičkim plejerom na kojem je samo pesma Zombi od Krenberisa, i angažovali stručnjake da im govore kako će sve biti u redu. Ali, sidera je toliko malo da se mogu prebrojati na prste jedne ruke černobiljskog novorođenčeta. Imaju svoja verovanja i način razmišljanja koji se kosi sa razmišljanjem ličera. I nisu nimalo naivni, kol'ko bi se moglo pomisliti.
Ima ih raznih. Od dalekih predela istočne Rusije, gde je internet konekcija luksuz, a jedine torentovane pesme odišu votkom i ruskim naglaskom, preko jugo-zapadne Evrope, čiji adolescenti teraju i po nekoliko sati torentovanja dnevno, sa konekcijom koja ima više nula od složenog binarnog broja, pa do obala SAD, i vanzemaljskih mašina koje se kriju u četiri zida dvospratnice, sa houmpejdžom podešenim na 4chan.org, i skladištem od 80% pornjave, i 20% torenta te iste pornjave. I svi se čuju preko Skajpa.
-Roflsaurus nubaro, gasi to, viš da ti guta net k'o Neo tablete!
-Čekaj, da se skine ovo, da stavim na aploud...
-Jel me drkaš? Čekaj da proverim, ne, ne drkaš mi...Jel me drkaš?! Šta si naivan, koji kurac?
-A, ne, ne. Mora nešto da se vrati. E, evo ga. A sad, siding...Hm, 7 godina 4 meseca i 16 dana...Pa, imam vremena...
-Odo da skuvam kafu.
Definitivno najinteresantniji i najmisteriozniji lik iz kultne crtane serije “Mumijevi”. On jebe i leti.
Radi se o vrlo kompleksnom liku kojeg ne može svako da voli. Klinci kojima je on bio omiljeni lik obično su bili zreliji od svog društva baš kao i ovaj misteriozni ploditelj u odnosu na Mumija i ostatak kompanije, jer da bi se uvažio njegov lik i djelo potrebno je imati nešto viši koeficijent inteligencije od tetkinog Miška kojem je glavna zanimacija ultimejt fajt sa svojom mlađom sestrom.
Od njegovog prvog pojavljivanja u seriji, po njegovoj pojavi se vidi da je za svoje godine mnogo toga prošao.
Uvijek je u istoj pocjepanoj odjeći dugih rukava kojom možda pokušava prikriti tragove uboda igle nastale dugotrajnim intravenoznim drogiranjem. Ovu teoriju dodatno potkrijepljuje i činjenica da Svire ima jako proširene zjenice. Romantičari pak tvrde Svire nije ćoman, već da želi prikriti tragove sječenja vena za nekom nepoznatom ženom koju je sreo na svojim putešestvijama. U svakom slučaju odjeća ga dodatno izdvaja od ostatka Doline Mumijevih jer uprkos tome što se nikada ne presvlači, makar ne ide go okolo.
Svire je mršav, i često djeluje izmoreno. Izmorenost se osjeti u njegovom glasu i pogledu ali nije ona nastala svakodnevnim istovaranjem Tamića sa tatom Mumijem, već od burnog I teškog života. Ponekad se učini da je Svire razočaran u svoju sudbinu i da se povukao u izolaciju koju mu pruža Dolina Mumijevih kako bi se odmorio od svega.
Sviretov glas nije pretjerano muževan ali je ipak dovoljno dubok i misteriozan da stimuliše lučenje izvjesnih tjelesnih tečnosti kod pripadnica ljepšeg pola. Svojim boemskim glasom govori polako i rijetko ali mu je svaka ka’ Njegoševa.
Uočljiva je i sličnost između njega i Male Mu. Neki smatraju da je sestra Male Mu dovoljno stara da ima dijete njenih godina i da je Svire rano ušao u pubertet pa bi odatle bilo moguće da je džangrizava stanovnica Doline Mumijevih začeta u jednoj od Sviretovih veselih noći.
Obzirom na sve opasnosti koje vrebaju u divljini koju on često posjećuje (naročito zimi) a koje on uvijek izbjegne ili pređe na neki dovitljiv način opravdano je smatrati da je Svire već odslužio vojsku. Neki idu tako daleko da smatraju da je dotični kao rezervista išao na ekskurziju Hrvatska-Bih ’91-’95 pa da je vrlo moguće da je razvio post-traumatski sindrom koji ga je i natjerao da se povuče u vukojebinu u kojoj sad boravi.
Svire je i značajan klimatski faktor u Dolini Mumijevih. Krajem jeseni, on odlazi na jug gdje ostaje do pred sami kraj zime, kada kreće da se vraća nazad kako bi svojom usnom harmonikom označio dolazak proljeća. Kako se Mumijevi u tom periodu bude iz zimskog sna i time ponovo postaju aktivni članovi društva Doline Mumijevih, može se reći da je Svire na taj način i značajan socijalni faktor u istoj.
Sin: Tata, tata, prebaci na trojku.
Otac: Ne može sine, vi'š da pratim tiket.
Sin: Ali tata, proć'e mi Mumijevi. sprema se da zaplače
Otac: Ko ti je omiljeni lik iz Mumijevih?
Sin: Svire!
Otac: prebacuje kanal Gledaj sine! Bićeš ti jednog dana tatin nasljednik, najveći jebač u selu!
Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.
Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.
Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.
Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.
Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola.
Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.
I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.
Toliko.
Ni sa kakvim.
Sve što misliš da si naučio do svog prvog odlaska u istu, videćeš da ne pije vodu ( pije pivo, vino, rakiju...) a sve što treba da znaš, naučićeš vremenom.
Samo redovno pohađaj nastavu, nemoj bežati iz kafane, kao što si bežao iz škole, obaveze prema osoblju izmiruj redovno i kada dođe vreme, samo će ti se kasti.
Doduše, tada ti neće ništa vredeti, jer ćeš uveliko pelindžerom zalivati cirozu na jetri, ali ćeš sigurno zadovoljno sklopiti oči bogatiji za jedno veliko životno iskustvo.
Najbolje je u kafanu ići prazne glave, spremne da upija znanje i puna novčanika da plati to što ćeš da naučiš.
Jer, kako naš narod kaže ni kod babe, nema džabe.
E, sad u ona stara vremena, kada se stvarao svet, dok se ladila zemlja i još uvek okrećala na pravu stranu nastala su i "Kafanska pravila, starozavetna"
"Kafanska pravila, starozavetna"
- Tri na karte, ne sedaj za sto sa kockarima, jer ti nije cilj da se obogatiš u kafani, nego da se napiješ;
- Konj ide u G, a brzine u H da se ne zajebeš kad pijan sedneš za volan ili trezan zaigraš šah;
- Duplo golo valja samo u dominama, inače je pouzdan znak da si tapija;
- Nemoj štedeti alkohol, on tebe neće sigurno;
- Nemoj tražiti intelektualce, naći će oni tebe. Gospoda sa mišljenjem, koja su popile svu pamet sveta ( i dobar deo šank liste) ;
- Kelner će da te zavrne svakako, zato ne raspravljaj se s njim (nabodi ga, zajebavam se nemoj, možda je jači);
- Konobarici OBAVEZNO ostavljaj sitan kusur ( do sto kinti), za šminku. Ne zato jer je ružna, nego da bude još lepša;
- Ženu i decu ne spominji, svi prisutni su u kafani jer su pobegli od istih. Izuzev, ako ti treba para na zajam, pa 'vataš na patetiku;
- U kafani se piće ne kupuje, nego plaća;
- Kada se prvi put nađeš u nekoj kafani pij samo flaširano, otvoreno pred tobom, jer nikad ne znaš gde si došao. A, svakako ne bi voleo da se probudiš u jendeku, bez zdravog ( levog) bubrega. Desni je uvek bolesniji, jer si na terenima u vojsci spavao na desnoj strani, da ti srce ne ozebe od 'ladne zemlje;
- Rakija samo kupovna ili u obliku vinjaka, konjaka;
- Ne spavaj za šankom, možeš pasti sa šank stolice. Spavaj za stolom, ali dostojanstveno u pozi Rodenovog mislioca;
- Nikad ne priznaj da si pijan! Jer, ko prizna pola mu se dodaje. Kafana nije crkva, pa da mu se pola oprašta.
Faks gde je glavna fora kada neko kaze za "bismo" da je imperfekat,a ne aorist.Uspust,smatraju ceo svet nepismenim.
Nalaze se studentkinja Filoloskog fakulteta i student nekog drugog kod Konja...Ona naravno kasni pola sata...
M:O,bre,pobogu gde si do sad,cekam te svO vreme...
C(Oh,Boze prostaka,ne kaze se tako):E,evo srce,izvini autobus je kasnio....e,samo da znas,kaze se SVE vreme a ne SVO...znas SVO ne postoji u srpskom jeziku...msm poredjaj po licima pa ces videti...to samo nepismeni ne znaju...
M:Ma ako ga koriste Srbi u narodu,to znaci da postoji...barem je to po meni logicno...jaka stvar...
C(ah,ne mogu da verujem sa kojim prostakom ja izlazim):Ih,nemas pojma...a i ne kaze se PO MENI,po TEBI mogu da mile mravi,al po TVOME MISLJENJU mozes da izneses nesto...
M:Uh,ovo nerviranje nije dobro za moj unutrasnji mir i spokoj...
C:Joj,jadan ti pa ni to ne znas....ne kaze se unutrasnji mir,unutrasnji mogu da ti budu organi,a mir je unutarnji...
M(u sebi AAAAAAAAAAAAAAAAAAA,kravo jedna smorila si !!!):Ok,ako tako kazes....joj kol'ko je to sati ? Joj vec je 2,ah moram da idem,setio sam se da imam sutra kolokvijum...aj cao....
C:Ali tek si stigao...idi nema veze...a i kaze se KOLIKO,i barem se pozdravljaj sa ZDRAVO,to je srpska rec a ne CAO !!!
Momak hvata prvi bus i bezi....
Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.
Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.
Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.
"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"
Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.
Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.
"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"
Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.
Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!
Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.
"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"
Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".
Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.
Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.
1. Nikako ga ne gledajte u oči, zato jer ga nećete pročitati po pogledu
2. Nikako ga ne prozivajte pored bilijarskog stola.
3. Ukoliko Vam se ipak omakne, sami slomite nekoliko štapova, da ih on ne bi slomio o Vas. Kugle brzo potrpajte u rupe.
4. Nikako ga ne udarajte prvi rukama, zato jer će Vam 100% uvrnuti ruku.
5. Nikako ga ne udarajte prvi nogama, zato jer će Vam polomiti obe.
6. Ukoliko imate pištolj, ne vredi Vam - sigurno nije napunjen.
7. Ukoliko kojim slučajem je pištolj napunjen - Stiven će Vam ga sigurno izbiti iz ruke crnom bilijarskom kuglom koju ste zaboravili da ubacite u rupu.
8. Nikako ne uzimajte njegovu ćerku ili sestričinu u taoce - to će Vas skupo koštati.
9. Bolje iskočite prvi iz voza, nego da Vas on baci kad voz bude prolazio preko visokog mosta.
10. Pokušajte da molite za milost - možda se samo okrene i ostavi Vas poniženog.
Imate divnu djevojčicu. Mirno, slatko stvorenje koje je svima drago.
Poslušna curica koja se nikad nije usprotivila ocu i majci, nikad nije rekla ''Ne''. Dobro uči, primjerna je, kulturna...
Međutim pojavljuje se tip niotkuda. Lik sa minđušom, pirsingom, pleteničicom.
On svira gitaru, jako je čudan, narkoman je sigurno.
Vaša ćerkica je sa njim pola godine, i vi ste mirni, sve dok ga jednog dana ne ugledate i ne skontate da je on sto posto narkoman, a jelte, šta bi drugo mogao da bude kad tako izgleda?
Mora da se drogira svako veče da bi održao takav izgled jer pirsinzi i minđuše ne mogu da izrastu odjednom, sve to droga napravi od čovjeka.
Počinjete da pizdite od toga da vašu mezimicu, nježnu damicu neko gleda sa narkomanom jer će oni svašta da kažu. Nebitno je to što su oni srećni i u ljubavi, ko jebe to kad će on sigurno da je navuče na neko zlo.
Neće on kročiti u vašu kuću ne zvali se vi kao što se zovete, i neće taj narkoman imati bilo šta sa vašom ćerkom!
Neka sjedi kući, vi je ubijajte u pojam i maltretirajte je, ništa to nije strašno, neka nauči da treba da gleda ljude po tome koliko imaju minđuša, jer minđuša je ogledalo duše!
Potrudite se da joj pronađete nekog zgodnog i bogatog doktora, advokata, šta god, samo da je nalickan i da je što više pederast jer vam on, jelte, neće ni pipnuti kćer, poštovaće je, jer on to zna, doktor je valjda, a i bogati se bolje razumiju u poštovanje prema curi.
Volite doktora zeta, svi ostali su narkomani jer su se ustali u 6 ujutru da natovaraju drva (to je nečasno), i što nisu ništa jeli da bi se sastali sa drugarima da prodrkaju gitaru malo, oni uništavaju mlade djevojke, njih treba kastrirati i poslati u zatvor, sve do jednog!
E pa gospojo, minđuše i repići se skidaju za manje od 30 sekundi, a bogatstvo se stiče mrtvim rođacima i prevarama, većim dijelom; doktori i bogati ljudi su većinom šupci kojima je uvijek malo, a ljubav prema društvu i rad za život je urođen, a ne našminkan; i gospođo, ne sudite po izgledu jer jebeni podočnjak je od rada i jebeni pirsing je dječački san, a ako sve to prešminkam, neću biti bolji čovjek.
