Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.
Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.
Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.
I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.
bantu
...Odlazim u "Rupu" u jednom trenutku, u narodu poznatiju kao "Akademiju", mnogi je zovu i "Džamija". Treba da se nađem sa ortacima. Kasnim. Ne zatičem ih sve, srećem druge, i sa njima blejim. Pada ponuda za privatnu žurku i odlazim. Žurka privatna ko žurka, grljenje, ljubljenje i smor na kraju.
Izlazim.
Krećem peške kući, nije da je blizu, ali prija mi šetnja po snegu koji je prekrio grad. Ubrzo potom srećem džukca na ulici koji mi posle jedno 200 metara prilazi. Pada nepoverenje i strah sa obe strane. Prilazim mu prvi, i oslovljavam ga sa:
De si pas.
Pada njuškanje i postajemo prijatelji.
...
Prati me putem na takvom odstojanju da taksisti koji prolaze pomisle da je moj pas i da nisam pijana budala koja pešači bez keša jer nema isti, već neko ko šeta psa po komšiluku. Počinjem da gotivim psa zbog toga.
Prolazimo kroz teritorije zajedno koje nisu naše. Smanjuje odstojanje između nas.
U jednom trenutku, pas skreće, odlazi i ja pomislih: Hvala ti psu na društvu, i nastavljam dalje. Stiže me posle dva minuta.
Nastavljamo ćutke dalje put.
Postaje mi glupo što ga toliko cimam da mi pravi društvo i minut nakon što sam to pomislio on staje i ja mu govorim da ide "kući". Pas staje i okreće, pomišljam u sebi opet hvala ti na društvu. Nepun sekund nakon toga, opet me stiže. Opet ga mazim jer nemam kako drugačije da mu se zahvalim.
Stižemo do mog ulaza.
Mazim ga poslednji put, osećam gnedlu u grlu i odlazim. Zatvaram vrata ulaza psu pred nosem. Krećem par koraka i zastajem. Stojim tako nepomičan par sekundi i vraćam se i otvaram ulazna vrata.
Pas, koji do tog trenutka bio ispred isti se pomera par metara. Pokušavam opet da ga pomazim, kao da želim da se izvinim i zahvalim u isto vreme.
Pas se sklanja, bukvalno kao da mi govori: Izdao si me i ako to ničim nisam zaslužio.
Sve fekalije, govna i prolivi Univerzuma slivaju se po meni.
Pokiso, ponovo zatvaram vrata ulaza.
Čovek je davno shvatio da mu je pas najbolji prijatelj.
Shvatio je to zato što nijedan čovek na svetu ne može ukazati drugom tako bezkompromisno poverenje, koje i ako je stečeno za minut do smrti neće biti dovedeno u pitanje.
Šarloakrobatovski način da se opiše rastvaranje pupoljka u prelepu mirisnu, ali stidljivu ružu, nesvesnu svojih čari, a ponekad i nagli prelaz iz larve u leptira, koji mladići koji su joj bili bliski ne mogu a da ne primete.
Nekada je sve čime su oni zasenjeni njena fizička lepota, a ne unutrašnjost, što u njoj rađa nesigurnost. Da li je voljena zbog svoje lepote ili uprkos svojoj lepoti? Da li je uopšte voljena?
Ona se budi... Na jastuku kraj nje nema nikoga.
Zamislite jednu zelenu livadu i na sred te livade neku kamenčugu.
Na kamenčugi "sedi" jedan gušter, veseo, čio i razdragan. Najveća želja tog guštera je da se igra sa ostalim livadsko-šumskim živuljkama.
Ali, one jadne plaše se stranca koji je čudan i uz to i zelen. Zelen kao trava. Gušter je i dalje na onom kamenu, sam, ali ne "klonjava" duhom.
Da bi zainteresovao svoje buduće prijatelje za igru, pusti priču da je ovaj kamen ispod njega magičan i da on zna njegovu tajnu. Kamen ima sposobnost da pruži najlepše trenutke onima okupljenim oko njega. Ali gušter ne može sam da pretvori takav kamen u mašinu za večnu zabavu. Kamenu su potrebne još neke stvari, da bi gušteru i ostalima pokazao svoje lice. Ali gušter ne zna koje su te stvari. Možda ih ostali znaju.
I tako, dođe prvo zeka kao glavni livadski šmeker i donese cvet maslačka i stavi ga na kamen. Onda se pojavi pčela i pljune malo nektara na kamen, a za njom krene dobroćudni vrabac i stavi na kamen grančicu od vrbe.
Tako redom je svaka životinja stavljala na kamen baš onu stvar misleći da kamenu samo to fali da bi se otvorio. Nove stvari su privlačile nove životinje koje su za sobom donosile druge stvari.
Na kraju priče, supa od kamena i ostalih stvari je stvarno postala magična, jer su se gušter i ostale životinje srećno zabavljale oko nje.
Više o tome: ovde
Klasičan primer supe od kamena je www.vukajlija.com
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Iznervirani uzvik koji se upotrebljava kada ne možete više da slušate nečije uporno laganje
Baron:Ljudi,napala me juče trojica na splavu,kad ono uletelo pola splava za mene,hehe,zna se ko je šmexy
Iznervirana osoba:Ja sledeći lažem!
Drugi naziv za rubriku u novinama "Srećni ljudi".
Ćale (dolazi s posla sa idiotskim osmehom na licu): "Znaš ko je umro"?
Keva: "Ko"?
Ćale: "Onaj Pera što je radio kod tebe - prekjuče se šlogirao, danas umro"!
Keva: "Srećan čovek! Ne mora više da gleda šta se sve događa u državi"!
Fraza koja ide ruku pod ruku sa onom "ko zna zašto je to dobro" i odnosi se na situaciju u kojoj ne samo da ništa nije smešno i dobro, već vam dođe da plačete. Parola rezervisana za lažne optimiste koji smatraju da će činjenica da ste fasovali egzotični asortiman polnih bolesti na moru u Bugarskoj sa vremenom postati anegdota dostojna prepričavanja unucima i članku u "Skandi humoreski". Koristi se kada se apsolutno ništa dobro ne možete izvući iz sranja u koje ste se uvalili, pa vam je ortak rezigniranog izraza na licu saopšti uz tapšanje po ramenu i coktanje.
- Gangrena mi se proširila na jaja, kažu da će morati da ih seku...
- Ma, opusti se, nije toliko strašno, sutra ćeš se smejati na to.
Pitanje koje se upućuje tinejdžeru koji je tek pošao u srednju školu/ faks/ klub i sl. te promjenio sredinu i društvo.
Id' u pičku maternu, nisam lego-kockica pa da se uklapam!
Kada dva jaja pricaju u poverenju.
Jaje1: I sta mislis, sta ce biti sutra za dorucak?
Jaje2: Da ti ja kazem nesto u poverenju, onako, ko jaje jajetu - nacuo sam price o kajgani...
Poslednji stadijum samoće.Toliko si izolovan od društva da te se ni mobilna mreža na koju si priključen ne seća da postojiš.
-Ko ti je to poslao poruku? Neka treba,a?
-Ma kakvi! Stara kaže da ne zaboravim da svratim do prodavnice!
-Daj bo ne zezaj!Sigurno neka treba de da vidim telefon!
-Ev ti načitaj se!
-Stara,stara,ćale,Mile,stara,stara... jebote šta ti imaš poruka!
-Daj bo ne zajebaji!
-Ne zezam se,meni ni mts više ne šalje poruke!
Halucinogeno ludilo koje konzumiraju autori Popaja za Večernje novosti, u potrazi za inspiracijom.
Popaj: He he, dam glavu da si naleteo na ćalca mi!
Pera Ždera: Na tvog ćaleta? Tako ti svetog Onufrija, što ga ne držiš vezanog u šupi?
