Jutro.

Омиљена поза свих швалера.

Srpski kosmodisk.

Upaliti šibicu.

Poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Reči krimosa po izlasku iz pritvora, zbog položene kaucije.

Наивчина кога је спонзоруша измузла а био је пун као брод.

Ортак који је био на врхунцу славе, омиљен у друштву, прави лаф, шмекерчина. Е онда је све успео да засере. Увалио се у говна до гуше, дословце отишао у курац. Дужан ко Грчка, није га било нигде и само њему је знано како је преживљавао. И онда после тмурног периода враћа се у пуном сјају. Како? Опет, то само он зна. Све се враћа на старо, опет омиљен у друштву, можда и више него први пут. Опет је све лепо, бајно и сјајно, само што је после толико година бедака стекао неко искуство, па се сад понаша зрелије. И свима је драго због тога, чак и они који га не воле поштују га. И заслужио је њихов наклон. Једино што постоји бојазан с обзиром на историју да не понови све наново...

Odbijanje širenja nogu da bi prošla glava, uprkos glavobolji.

Bapski sažetak preseka radnje ili pojave o kojoj se govori i svih podrazumevanih etičkih normi sa kojima se ista kosi.
Kredibilitet i primesu tradicionalnosti daje mu perspektiva sveznajućeg i svevremenog pripovedača sa koje nastupa govornik kad ga iskazuje.

Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.

Убица дјечијег лица.

Иза ових врата, у згради која се налази у најлепшем делу Београда, насељу Неимар, живи гђа Христић. Гђа Христић, својевремено преводилац, публициста, пиколиста великог оркестра СХС-а и мачевалачки шампион, осма је генерација која насељава ово здање у срцу града. Супруга академика Пајића и мајка Сташе и Андреја, сликарке и наркомана.
:Зврнддддд:

Legendarni manijak sa Kalemegdana. Poslednji romantik u svojoj "profesiji". Čovek koji je izazivao zgražavanje tadašnjih srednjoškolki a u isto vreme oduševljenje penzionerki.
Njegov indetitet (sem nadimka Mića Surla) je i dan danas ostao nepoznanica. Postoji mnogo nagadjanja i teorija u vezi njega, najrasprostranjenija je ona da je Mića Surla bio samotnjak sa Dorćola koji je voleo druženje ali nije znao kako da pridje ljudima, dok je druga popularna verzija da je on u stvari ugledni lekar iz Doma Zdravlja Zemun, kome je bilo dosadilo da on svima gleda surle, pa je rešio da pokazuje svoju.
Jedino sigurno je to da je Mića Surla poput pravog super heroja otišao u legendu ne otkrivši svoj indetitet.

Mića je bio prepoznatljiv po svom dugačkom teget mantilu, papučama, belim čarapama i ruži koju je uvek nosio u ruci.
Ordinirao bi u kasnim satima Kalemegdanskim parkom i prepadao gospodje, bilo starije ili mladje, on je bio dzentlmen koji nije žene procenjivao na osnovu godina, otvorio bi svoj mantil, uzviknuo " gospodjo vidi surla", zatim bi nestao u mračnoj noći.

Super heroj 60-tih i 70-tih godina dvadesetog veka. O njemu su se pričali mitovi poput onih da je Mića uspeo da "pokaže surlu" čak sedmorici milicionera u razmaku od 5 minuta i 50 metara, a da ostane neuhvaćen. Takodje je poznata priča o gospodji ispred koje je Mića izleteo, pokazao surlu i počeo da beži. Nažalost gospodja je bila atletičarka pa ga je pojurila i saplela, Mića je pao direktno na surlu, pogledao je sa bolnom grimasom na licu i izustio "sram vas bilo gospodjo, kome sad da pokažem ovako posečenu i odranu surlu".

Sve u svemu uporedjujući ove današnje manijake sa nekadašnjim romantikom Mićom Surlom, dodje se do zaključka da Beogradu nedostaje jedan autentični manijak od kog neće niko strahovati, jer on nije ubijao, silovao, pljačkao i nanosio patnju. Mića bi jednostavno pokazao "poentu" i nestao bez traga. Gledajući današnja dešavanja i novinske naslove, koliko god to paradoksalno zvučalo, Mića je bio dobra prilika za udaju, naspram današnjih mladoženja.

Mića je bio i ostao simbol jedne generacije, neki su ga slavili, neki su ga tukli, ali Mića je ostao isti, neiskvaren i pošten. On nije imao skrivenih namera, on je samo želeo da pokaže svoju surlu!

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.

Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.

Neosetno.
Perfektno i precizno.
Iznošenje napora sa lakoćom, a protkano elegancijom.
Graciozno.

Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.

Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.

Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.

Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.