Skandinavska odbrana
Kad zimi sve vreme držiš otvoren prozor kako bi ti matorci, koji su naravno alergični na hladnoću, što manje ulazilii u sobu.
Miroslav Ilić
Kunilingus koji pružaš frigidnoj devojci.
- Daj jebote, uživi se malo!
- Šta hoćeš više od mene?
- Suva si k'o barut bre! Svako tri sekunde moram da liznem usne da mi ne izgore od trenja!
Spavanje
Јебање, само мало суптилније.
- Јес ти оно, беше, спавала са Шомијем?
- Аха. Штавише, спавао ме је и у дупе.
Čirokana put
Put kakav često viđamo u selima.Na sredini se nalazi trava koja podseća na čirokana frizuru,a sa strana je zemlja.
Lančani sudar
Radost pacijenata koji su na listi čekanja za presađivanje organa.
- Esi mi dobar brate, šta radiš?
- Jesam, čamim ovde, čekam da mi presade jetru, valja će uskoro neko da pogine!
- Rešićemo to. Idem da iscimam nekog motoristu na gazeli i ćao zdravo...
- Ajd vidi neki lančani sudar da napraviš, zgotivio sam se ovde sa nekim likom, treba mu srce?
- Kad je beg bio cicija. Rešavam vam to ukoliko večeras.
Aminokiselina
Rakija kojom se nazdravlja poslije molitve.
A: Pogledaj kume ( pokazujući na burad ).
K: Uuuu mašala. Pa koliko ovde ima rakije.
A: Ima preko trista litara, ove godine nema šanse da mi ko prošle za slavu nestane aminokiseline. Ima da se iznazdravljamo ko ljudi.
------------------------------------------------------------
Pop:... i rodi Sina Emanuila, Boga že i čelovjeka...
Kum: De pope šta viš toliko čantraš, ubrzaj to pa da idemo pod šator...
Kuma: Ućuti stoko pijana, ne prekidaj popa.
Pop: ...Vostok imja Jemuj...
Kum: Ama čo'jek brsla, ko da čita iz ugovora o kreditu, nikad kraja...
Pop: ...Jegože veličajuše, Djevu ublažajem...
Kum: Ama pope puno ti to čantraš, a nema potrebe. Vidiš da je on nju već blagoslovio, pa se zato i vjenčavaju, nego ti fino samo aminuj to pa da udarimo po aminokiselinama.
Nasumice
Pomalo zaboravljena srpska reč koju sve više i više potiskuje sajber-uber-moderna kul engleska reč random, a koja znači "bez prethodnog odmeravanja, slučajnim odabirom, otprilike"...
- Eh, sinko moj, ne valja ti pos'o. Isti si ko tvoj pokojni đed, taj je za svakom suknjom trčao...
- Znači, baba brate, deda je bio neki random bačje?!
- Nije to, sinko, nego je zaskakao nasumice, taj nije gled'o kud udara, samo nek joj je ona pogan međ' nogama...
Otpevala "Mili moj"
Popušila kurčinu, finije rečeno.
Izraz motivisan fuzijom aktuelne reklame u kojoj naša Seve sugestivno pevuši sladoledu i kolektivne svesti koju imamo o njenim ranijim radovima.
- Gospodine direktore, zašto ste maloj Markovićki popravili ocenu, kad sam definitivno rešila da se sa njom družim i u avgustu, na popravnom?
- A čujte, koleginice Tatalović, otpevale su mi i ona i njena majka "Mili moj". Verujte mi, Markovićka zna i za više od dvice, koju sam joj upisao za kraj.
- Ček, šta? Šta su vam radile?!?
- Pa isto što i vi, kada ste primljeni za stalno. Ako treba, podsetiću vas.
Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Matematika u osnovnoj
Odličan pokazatelj društvenih promena.
Zadatak u trećem razredu osnovne:
1990: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 1/5 toga, koliko mu je ostalo?
1995: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20% toga, koliko mu je ostalo?
2000: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20, koliko mu je ostalo?
2005: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, ostalo mu je 80. U datoj rečenici podvuci broj "osamdeset"
2010: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, opišite osećanja koja su se razvila u Joci prilikom nesebične podele svega što on ima sa Perom, kao i Perine suze kada je video taj veliki Jocin gest.
Yugo
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu.
U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Živeo Jugiša!
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''